Беседећи верном народу, Владика Јован је рекао да:

"Данашње Јеванђеље нам говори како је Господ излечио жену од тешке болести, бар у то време, а то је било течење крви. Ова жена је много патила од своје болести и како каже Јеванђеље све је потрошила на лекаре и ништа јој није било боље, већ све горе. Бол који је осећала од болести је био велики али још већи друге врсте јер је њу због болести народ сматрао нечистом. Није могла да буде ни на кавом скупу. Сви су је презирали и одбацивали. Сви су јој говорили да је нечиста и то је у њеној души стварало много већи бол од телесне болести. Она се није усуђивала да додирне ни руку ни ногу Христову, већ ако се само дотакне ресе са хаљине његове, да ће оздравити. Заиста, тако се догодило. Ово је пример како нестворене божанске енергије прожимају материју и чине је освећеном и способном да се преко ње пројаве чуда. Видевши веру ове жене, Господ јој каже: „Кћери, вера твоја спасла те је, иди с миром и буди здрава од болести своје.“ Она је у том тренутку осетила да је здрава и можете замислити каква је била радост њена да одједанпут она више нема бола али не осећа ни срамоту. Она се плашила да се дотакне Христа јер је била колебљива и шта ако Христос каже: „Не познајем те, иде, шта ме се дотичеш?“ Али Господ осетио веру код ове жене и рекао јој је да је вере њена спасла од болести и да буде здрава.

Из ових Христових речи видимо да је вера основа нашег живота али и наше наде. Односно основа нашег правог знања. Вера шири видике да сазнамо и да спознамо много више од онога што можемо разумом својим сазнати. Отуда је вера како кажу свети Оци то свевидеће око, јер вера виде много више него телесне очи. То је душа која види Бога али душа која преко Бога види и другога човека и осећа другога човека: његову радост, тугу, његов бол као свој и то осећање је врло значајно у нашем животу. Немамо ли осећања у нашем животу ми смо духовни мртваци. Чим немаш осећања ти презиреш другога. Што да га волиш, не осећаш га. Нека га нек се мучи нек се пати, још уживамо у туђој патњи у туђем болу, уместо да се сажалимо и осетимо, да разумемо, јер сутра то могу бити ја. То осећање нас приводи и Богу и човеку а човек види Бога онолико колико га и осећа, као и другог човека, онолико колико га осећа. Отуда је вера свевидеће око. Вера је наш лични сусрет са Христом. Вером усељавамо Бога у себе. За веру нам није потребно ни знаше, ни велика школа ни богатство, већ само добра воља да се верује у Спаситеља света Господа нашега Исуса Христа.

Треба да се сетимо речима апостола Павла да онај који жели да приђе Богу, треба да верује да Бог постоји и да Бог награђује оне који верују у њега. Та вера треба да буде чврста, јака и Јеванђелска вера. Она вера за коју Господ у Јеванђељу каже која може и горе да премешта. Нама је то несхватљиво како вером можемо померити брдо. Можеш ако мењаш, преображаваш и живиш том вером, што каже апостол Павле: „Вером живимо а не знањем.“ Без вере човек нема поверења ни у Бога ни у другога. Вера шири наше хоризонте, нашу душу, срце. Вером ми осећамо Христа у себи, око себе и на сваком месту.

Ова болесна жена је дотакавши одећу Господњу осетила ту божанску силу. Вера је у њу уселила и силу божанску. Вера је привела Христу и вера је учинила да је њена болест престала божанско силом онда када се дотакла одеће Христове. Оздравила је јер је Господ исцелио али је исцелио и њену душу. Осетила је јер је Господ опростио и њене грехе. То је била дупла радост а исто тако видимо да је Христос осетио да је из њега изашла сила и зато пита: „Ко ме се то дотаче?“ Господ свезнајући пита ко ме се дотаче док га људи са свих страна стискају, али он зна ко га се дотаче. Овим Христос жели да и други сазнају да је вера жене у Христа помогла њеном оздрављењу. У том тискању и други су се дотицали Христа али нису оздравили. Многи су тражили оздрављење али нису добили јер нису имали веру какву је имала ова жена. Када каже: „Само да се дотакнем“, она показује малу веру ало Господ је награђује тиме што ту малу веру претвара у велику да од тада више није болесна. Са ње је сишла срамота коју су јој људи нанели сматрајући је нечистом.

Ова жена се само дотакла краја Христове хаљине и оздравила. Није тражила ни да пољуби ни руку, ни ногу као многи други, а видите да ми не дотичемо само крај његових хаљина, већ када се причешћујемо ми целога Христа примамо у себе. Зато када се причешћујемо ми верујемо да примамо целога Христа. Тог Христа који је несместив који је већи од Неба и од Земље и од веле васељене, а гле смирења Господњега да се он смирава и дозвољава да га ми сместимо у наша мала уста. Шта треба да обузме човека када се причешћује? Да прима целога Христа. Зато треба да е мало потрудимо да што дуже Христос остане у нама а не причестимо се изађемо па терамо по свом. Терам себе кроз своју гордост, кроз своју сујету па сматрам себе лепотаном, оваквим или онаквим. Онда си замаглио оно што си примио и то драгоцено си примио. Ми се причешћујемо на првом месту ради вечног живота али и ради опроштаја грехова. Из овог примера видимо да је Христос са својом божанском силом, сав на земљи. Када примамо причешће ми примамо силу Христову. Само треба да дамо места у себи тој сили Христовој а не сили својој. Св. Јустин Ћелијски каже: „Шта се човече приказујеш да си нешто а слабији си од комарца.“ И данас се многи гњеве због ове речи светог Оца. И данас када нас комарац убоде, човек се штрецне и тако човек треба да се штрецне самог себе. Треба да схватимо да сила Откровења се даје за унапређење наше духовно. За све нам треба вера. Не она слаба, млака коју само на речима доживљавамо.

Та вера је помогла и нашој Светој Злати Мегленској, која је била нашег рода. Када су је Турци заробили и тражили да промени веру да је поштеде, долазе њени родитељи и сестре молећи је да им се смилује и да су то само речи да каже да се одриче Христа, јер Бог је милостив па ће опростити, она је то одбила речима: „Па ви нисте онда моји родитељи, ни моје сестре када ме можете наговарати да се одрекнем Христа.“ Није се одрекла иако су је живу на комаде секли, вера јој је помогла, помогла јој је сила Христова да кроз веру издржи све невоље и све муке. Злата је имала веру али и смирење. Господ смирење награђује а не гордост.

Да се и ми замолимо Богу да нам Господ дометне вере, да се молимо како су се апостоли молили: „Господе научи нас како да верујемо“. Да ојачамо у вери јер онда постајемо здрави и душом и телом. Јер кад имамо веру нећемо поклекнути на сваку невољу нашу, па ни на болест нећемо поклекнути. Зато верујмо у Бога вером ове жене која је говорила: „Само да се дотакнем Христа, само да се сјединим са Христом.“ Нама треба тај духовни лек а причешће је лек за бесмртност. Нека нам Господ помогне и молитве Свете Злате Мегленске.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургија Владика Јован је поделио свој Архијерејски благослов и иконице присутнима.