Беседећи верном народу, Владика Јован је рекао да:
„Господ наш Исус Христос у данашњем јеванђељу каже нам: „Пазите се!“ и заиста човек у свом животу треба да пази на себе јер имамо много унутрашњих непријатеља као и спољашњих. Господ нам каже да се пазимо, да сами не идемо у искушење. Да не изазивамо непријатеље наше да нам не чине зло. Ако пазимо на себе пазимо и на наше непријатеље и спасавамо и себе и њих да не учине оно што су наумили. Ако не пазимо на себе брзо ћемо скренути са оног правог, Христовог, јединог пута за који је сам Господ рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот“. Ако човек не пази на себе, он врло брзо престаје да се служи истином, а онда ће почети да се служи неистином. Неистина је страшно стање када пропадамо јер неистина не може да нас доведе до светлости Божије већ ће нас одвести тамо где нема Бога. Она ће учинити да се усамимо, јер ко ће се дружити са неистинитим човеком. Када се човек служи неистином труди се из петних жила да докаже да је у праву и никако да призна да се он служи неистином.
Имамо неколико непријатеља спољашњих и унутрашњих, а највећи смо ми непријатељ сами себи када не пазимо на себе. Кад пустимо да живимо како хоћемо и улагодимо се да живимо у греху и у почетку нам је лепо и то кратко траје. Тек када видимо да смо били у заблуди тек онда почнемо да осећамо горки укус плода онога у чему смо живели. Господ Исус Христос је рекао за све људе који хоће вером да живе да ће бити гоњени, јер управо неистина не може да поднесе Истину. Непоштен чове не може да поднесе поштеног, јер верује да су сви непоштени и грешници сем њега самог. То што ћемо сви бити гоњени треба да нас зарадује јер ћемо бити гоњени ради Истине, ради правде и имена Божијег. Добићемо венац ради страдања за Истину јер живот треба да нам буде реч: ДА да буде да и НЕ да буде не. Када некоме укажеш на Истину он хоће да ти докаже да ниси у праву што си му указао на грех уместо да буде благодаран јер сами себи планирамо и осмишљавамо живот али за себе а не за Бога или другога јер важно нам је да је само нама лагодно.
Данашње Јеванђеље каже да ћемо бити гоњени и прогоњени и да ће нас изводити пред судове и да ћемо бити прогоњени и од најближих. Због чега? Због имена мога како каже сам Господ Исус Христос. Господ нам каже да се у таквим стањима можемо спасти трпљењем. „Трпљењем својим спашавајте душе своје.“ Када човек трпљењем поднесе и увреду он ту помаже и себи и ономе другоме. Али ако на увреду узвратимо увредом, где је онда ту крај? Онда ће доћи до најгорег. Христос каже да ће нас сви омрзнути имена његовог ради. Када људи огрезну у мржњи, лажима и преварама, они не подносе људе који су другачији од њих. Они изазивају савест да почне да их прече. Још је благо ономе кога савест пече јер значи да му савест није успавана. Онај који не осећа грижу савести плови својим сопственим страстима, својим сопственим гресима. Такви људи не подносе оне који су другачији од њих и мисле да сви треба да буду као они. То је дрскост, јер другим речима хоће да се сви прилагоде њему и начину живота којим живи али да се он некоме прилагоди, то не жели. Ко угађа себи не угађа Богу ни другима. Они не подносе друге јер се боје да су поштенији људи. Зато треба да уђемо у себе и завиримо унутра. Да уђемо у своје срце и видимо да ли има гордости или сујете, нечега што нас стално подиже а у ствари нас сурвава.
Хришћани треба да покажу своју веру као што су то показали св. Димитрије и св. Нестор кога данас славимо и да упражњавају хришћанске врлине. Тада ће човек гледати на себе и своје духовно стање. Ако одступимо од врлина ми смо одступили од стазе покајања и спасења. Не смемо да одступимо од хришћанских врлина али треба да видимо да ли сам макар једну врлину усавршио или покушавам да све врлине одједном савладам. Није лако усавршити се у врлини али ако се усавршимо у једној врлини помоћу, силом Божијом, постом, молитвом, тада ће она повући и друге врлине. Овако ћемо помислити: „Усавршио сам све врлине – савршен сам.“ Ко је савршен? Једино је Бог савршен. Нама Христос не намеће да ми морамо да живимо у врлинама. Не намеће нам спасење. Он нам нуди а избор је наш. Он себе нуди, он је себе дао, оставио себе на Трпезу на Тајној вечери а хоћемо ли сести за њу или не од нас зависи. Ако седнемо хранићемо се вечним животом у супротном умрећемо од глади. Кад Христа узмемо са те Трпезе вечно ћемо живети. Зато треба стално да имамо на уму речи Христове: „Ко једе Тело моје и пије Крв моју има живот у себи.“ Нисмо ли са Христом и не хранимо ли се њиме, ми се сасушујемо како кажу Свети Оци. То је читав процес као и наше покајање. Неко мисли да може све одједном али то не иде тако и не може својим силама и снагама без помоћи и благодати Божије док се не обучемо у свеоружије Христово. Узмите кацигу спасења каже Господ. Свете тајне нам служе да би смо се спасили и живели у вечности. Христос од нас тражи да се не ослањамо само на његову моћ и да све препустимо само њему. Такав човек је лењ и не размишља о себи и својој будућности али да се не ослањамо само на његову моћ која нам је заиста неопходна већ и да само показујемо своје подвиге, свој труд и своју жељу да хоћемо да будемо спасени. Да имамо вољу и жељу за спасењем. Ако нам је она стално у глави и у срцу, онда ћемо ми радити на свом спасењу. Ако немамо воље ни жеље онда се нећемо ни спасавати. Зато нам Господ каже у данашњем Јеванђељу: „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти.“ Како да се спасавамо, јер невоља је било и биће и зато од нас Господ тражи да покажемо трпљење. Стари су говорили: „Није јунак онај који удара, већ онај који претрпи.“ Тај који удара ослања се на своју снагу а онај који трпи се ослања на силу и моћ Божију да на узврати на ударац и да не да на зло да удари злом.
Трпљење је спасење и најбољи пример нам је дао Господ наш Исус Христос. Он је Бог а народ устаје на њега, хуле а он трпи. Где смо ту ми? Може свако од нас да претрпи ако имамо силе Божије у себи. Људи понекад измисле да их неко мрзи јер им указује на њихове недостатке. Ако сагледамо себе онда ћемо се молити за другога. Господ је трпео а људи зато криве све друге за своје неуспехе или лоше стање а себе никако. Прави хришћани знају да је самопрекоревање спасоносније него осуђивање других. Треба да разликујемо када некога осуђујемо од онога када некоме добронамерно укажемо на његове недостатке. Разлика је огромна. Указивањем бринемо и за његово спасење, за разлику од осуде. Зато нам је потребно правилно расуђивање. Човек који је пун себе нема дар расуђивања. Зато треба да се помолимо Богу да нам да дар расуђивања. Човек који се није наоружао стрпљењем није у могућности да задобије спасење. Онај који се наоружао Истином је у праву а не онај који се наоружао неистином. Потрудимо се да живимо у Истини а не у обманама и лажима. Тада ће нам бити миле оне Христове речи када каже: „Познајте Истину и Истина ће вас ослободити.“ Нека нам Господ помогне да се наоружамо силом и благодаћу Божијом. За то нам треба подвига и труда, молитве и смирења. Треба да се потрудимо да исправљамо себе и да учимо. Бог нас је створио добрим и таквим треба да будемо. Не треба да будемо задовољни собом, већ да се трудимо да будемо још бољи. Апостол Павле каже: „Добро чините да вам се не досади.“ Не можемо то без труда труд добија свој смисао ако се трудимо за оно што је добро, свето, честито, поштено. Бог вас благословио“, била је поука Владике Јована верном народу.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након причешћа верног народа, Владика Јован је поделио свој Архијерејски благослов и иконице присутнима.
протођакон Мирослав Василијевић
