Беседећи верном народу, Владика Јован је рекао да:
„Данас наша Црква прославља Светог Арсенија наследника Светога Саве, другог Архиепископа српског. Свети Арсеније је био велики и мудар Архијереј који је годинама унапред знао да мисли, а све да сачува Цркву и народ. Чувши за дивну и свету личност и делатност Светога Саве, Свети Арсеније који је од младости жудео за Христом, дошао је у манастир Жичу где се замонашио. Свети Сава видевши врлине његове, постави га за игумана манастира Жиче. И данас на галерији манастирске цркве постоји један мали прозор где је Свети Сава гледао свакога монаха како се моли и понаша на богослужењу и приметио је Арсенија и зато га је поставио за духовника и игумана Жиче а потом и за свог наследника. Арсеније је био чудотворац за време живота али и дан данас кроз своје мошти које почивају у манастиру Ждребаонику у Црној Гори. Реке људи долазе да му се поклоне јер идући као Острогу на поклоњење Светом Василију Острошком и пролазећи кроз Даниловград људи долазе да се поклоне и Светом Арсенију Сремцу. Он је био нашег рода, рођен у Срему зато му је надимак Сремац али је био Божији човек: живео и мислио Богом, волео Бога и био човек достојан Бога. Ко воли Бога, воли и ближњега свога. Ко верује у Бога живи по Богу и мисли о Богу што је највећа мисао и брига достојна човека. Онај који мисли о Богу труди се да види и твори све што је Божије. Када волимо Бога и човека ми смо испунили све хришћанске врлине и Јеванђелске врлине блаженства о којима смо сада чули у Јеванђељу, које је пригодно за данашњу прилику и животу Светог Арсенија. Онај човек који се труди да испуни заповести блаженства је праведан, искрен, поштен, богобојажљив човек и испуњен је миром и блаженством. Свети Арсеније је све лако подносио са смиреношћу и кротошћу. И када су га исмејавали, ружили, грдили и осуђивали он је то са смиреношћу подносио, јер се угледао на Господа свога Исуса Христа. Он Бог љубави који је дошао да спаси човека од његове злобе, пакости и мржње али поједини људи не препознаше у њему Бога већ му узвраћаше са најстрашнијим ударцима. За љубав Божији узвратили су му мржњом. Човек који нема љубави у себи не може да осети нити Божију нити љубав другога. Све треба да потиче од љубави Божије која је веза савршенства, која је свела Бога на Земљу. Љубави нема без жртве а жртва је да и живот свој дамо за онога кога волимо. Љубав се стално жртвује и стално даје, једино се тада човек не празни већ пуни, јер му се љубав враћа и постаје још богатији у љубави када даје. Човек који ништа не даје од себе је празан човек. Поготово онај који мисли да њему треба да се даје а он никоме ништа. Ако хоћемо да осетимо љубав треба да имамо љубави у себи. Ако хоћемо да добијемо прво треба да дамо. Човек добија оно што даје, што сеје то и жање. Смирени човек све подноси и такав човек сада плаче и тугује над собом јер зна да ће се смејати и радовати у Царству Небеском. Ако плачемо за своје грехе, онда ћемо се смејати смехом радости. Потрудимо се да нам Бог Буде све, као Светом Арсенију. Учинимо Спаситеља душом своје душе. Учинимо Христа животом свога живота. Христос је дао себе за нас и пролио своју крв за нас и наше грехе да би нас спасао јер нас воли више него што ми можемо било кога другога, јер он заволе нас пре него што ми заволесмо њега. Господ нас пита да ли желимо сами себи добра? Ми то не можемо без Бога јер једино је Бог добар. И људи су добри и има их и праведних и светих и ради њих и ми грешни ходамо овом Земљом и биће овај свет све док је праведног човека и све док се у њему служи божанствена Литургија. Када нас Христос пита желимо ли ми себи добра, уједно нам и одговара да је свако добро у њему. У Господу Христу је све добри и зато треба да се угледамо на њега и даће нам моћи и снаге да га у животу подржавамо и идемо његовим путем јер је то једини пут спасења и зато је једино он могао да каже: „Ја сам Пут, Истина и Живот.“ То није могао да каже ни један чове од постанка света. Ако је и казао онда је то казао из своје гордости. Када Господ каже: „Ја сам Пут, Истина и Живот“, он је пропутио наш пут за Царство Небеско. Ми смо на путу Христовом за Царство Небеско и на путу за спасење. Када ми почнемо да измишљамо путеве, треба да знамо да не можемо без Христа и Христовог пута. Пут који смо измислили нас води у Царство Таме у беспуће, нема ништа само провалија испред тебе и видиш да си залутао. Човек лута без Бога и без Цркве. Ко је благодарнији од Бога и ко је више учинио за род људски него Господ Исус Христос? Сетимо се Трпезе Господње на коју је себе ставио и та Трпеза се неће подићи до свршетка света. Зато је Христос и рекао ко једе Тело моје и пије моју Крв има живот у себи. Који живот? Прави живот. Ко има смисао живота. То има онај који се храни Христом – причешћује се. То је наша крепост, моћ и сила. Не смемо због земаљског да пренебрегнемо Небеску храну, Ману, Христа да пренебрегнемо. Ако било шта у животу заменимо и поставимо на место Христа, пропали смо за овај свет и за живот вечни. Ако смо и замислили да нам је смисао живота материјално богатство овога света, шта ћемо понети са овога света – само дела своја. Својим делима ћеш се оправдати или осудити. Ако не чинимо добра дела у славу Божију него себе ради и то нам је на пропаст. И добро када се не учини на добар начин, није добро. Када човек измишља добро по својој логици није добро. Провери човече Јеванђељем, Црквом, Светим Оцима. Зато је и писано не примајте свако писмо већ испитујте Писма. Хоћемо ли мудрост да имамо? Ко је мудрији од Христа. Христос каже: „Ја сам мудрост Божија.“ Христос каже да није дошао да врши своју вољу већ Оца који га је послао. Сви смо ми дошли зато на овај свет. Страшно је када човек злоупотреби своје посланство и занемари га. Занемарује га ако не испуњава оно што му је дато да испуни, да не покаже примером својим и животом својим да је хришћанин. Ми се зовемо хришћани али да ли живимо по ономе што је закон Божији. Ми смо људи слаби, грешимо и падамо. Морамо једном бити свесни свога пада. Сваки пада од нас, Ако ниси свестан да си пао, ти онда ни не видиш ни да си погрешио. Нисам пао – нисам грешио. Ниси се повредио. Човек када падне са дрвета, свестан је тек кад добро разбије главу, свестан јер ће га дуго болети па ће се стално сећати тог пада па ће преиспитивати себе: „Зашто сам пао?“ Пао сам зато што нисам имао тло под ногама. Тако и ми губимо тло испод наших ногу ако не мислимо на Небо. Проћи ће све и богатство и слава, муке и патње, све ће проћи, само једно остаје: Христос и Христов човек. Он никада не пролази. Хоћемо ли утеху? Господ нам каже: „Ја сам највећа утеха. Дођите сви који сте уморни натоварени и ја ћу вас одморити.“ Христос нас одмара пре свега од нас самих. Када човек умисли да је он нешто посебно и да зна шта чини, онда је у највећој заблуди и не може да схвати и прихвати ако нема смирења. Смирење је највећа врлина човека. Највећи пример је Господ који се поред свих патњи моли Оцу своме Небескоме и за непријатеље своје. Нама често буде тешко да се молимо и за пријатеље. Хоћемо ли вишу степеницу блаженства онда послушајмо Христа који нам каже да љубимо и непријатеље своје. Том непријатељу, љубављу својом покажимо да га волимо, јер ћемо спасти и себе и њега од гњева непријатељскога. Њега ћемо смирити јер ништа разјареног човека не може да смири као смирење Божије. Сетих се сада једног војника са одслужења војног рока који је био див невиђене снаге али који је због својих преступа више пута робијао. Питао сам га у једном разговору да ли се икада осећао немоћно? Каже да јесте када је једном приликом са робије дошао кући очекујући да ће га село примити са радошћу али уместо тога сви људи према њему показаше огроман презир па чак и његови укућани. На игранци исте вечери када хтеде да се обрачуна сам својим пријатељима али пред њега изиђе старац седе главе који му се намести да га див удари свом снагом али се он у том тренутку сломи јер је осетио недоживљену слабост и немоћ. Смирење старца умирило је његову разјареност. То је дужност свакога од нас. Када видимо разјареног човека не доливајмо уље на ватру. Спасићемо и њега да не учини невољу али спасићемо и себе да нас не повреди. Чинимо тако и трудимо се, замолимо Светог Арсенија да нам својим молитвама помогне да се угледамо на њега. Да нам буде заступник пред Богом. Нама требају молитве свакога човека. Наша дужност хришћанска је да се молимо један за другога. Требају нам молитве праведника Божијих јер оне утврђују домове, велике су пред Богом и Бог слуша праведнике. Сетите се Содома и Гоморе где се не нађе ни један праведник. Господ је желео да поштеди ту земљу ако се нађе само један али се не нађе. Потрудимо се да не истребимо сами себе пре времена. Истребљујемо себе када мислимо да смо нешто. Држимо све са смиреношћу и захвалношћу и све нека нам буде на славу Божију. Нека нам је у помоћи Свети Арсеније који нас познаје и разуме као и Господ Христос који један од нас. Нека је срећан овај дан и благословен и наше сабрање на светој Литургији на коју смо дошли Богу да се помолимо и да се Богом нахранимо.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након одслужене Литургије Владика Јован је поделио свој Архијерејски благослов и иконице вернима.
протођакон Мирослав Василијевић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/9352-liturgijsko-sabranje-u-hramu-svete-petke-u-vinogradima#sigProId12a5cf7f44