Он је служио Свету архијерејску Литургију са свештенством, свештеномонаштвом и верним народом. Светшенослужетељи који су принели бескрвну жртву заједно са првојерархом шумадијским били су: високопреподобни архимандит јошанички Евтимије, игуман светопасијевског манастира Пајсије, високопречасни архијерејски намесник белички протојереј Александар Гајић, архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, гост из Епархије врањске протојереј-ставрофор Бранко Ђорђевић, протојереј Радосав Јаћимовић, јереј Милош Јелић, и јереј Живко Ковановић из Епархије британско-скандинавске, те ђакони Стеван Илић и Далибор Нићифоровић. Божанствену службу је појао женски хор ове цркве и Свештенички хор Архијерејског намесништва беличког.

Преосвећени владика је надахнуто проповедао:

“У Име Оца, и Сина, и Светога Духа,

Браћо и сестре, радујем се што смо се данас сабрали овде у овоме светоме храму посвећеном Светим апостолима да се Богу молимо. И да служимо Свету божанствену Литургију. Света Литургија, волео бих то да подсетим и себе и вас, јесте темељ, извор, оквир нашег људског живота овде на земљи. Зашто? – Зато што се на Светој Литургији причешћујемо Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа, и тако постајемо, како каже апостол Павле, сутелесници, постајемо сукрвници самога Господа нашега Исуса Христа. Ево ако бисмо само о овоме узели да размишљамо, браћо и сестре, шта је то Литургија, па да заиста оставимо све бриге које нас сналазе, или све свакодневне обавезе на крају крајева, и да пођемо на Литургију. Јер као што често говорим свака Литругија спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Зар то није добољан разлог да наш сусрет са Богом на Светој Литургији и у исто време наш сусрет једних са другима. И зато се Литургија не служи за једног човека нити може један човек да служи Литургију. Литургија је дело зајединце. То јест дело Бога и људи. Ми узимајући Његово Тело и Његову Крв на Светој Литургији, ми сви смо повезани Христовим крвотоком. Јер кад примимо Тело и Крв Христову у себе, кроз наш крвоток тече Крв и Тело Христово. Међусобно смо једно тада али сви ми заједно смо уствари са Господом. Одвојити Господа од Цркве није Господ, одвојити Цркву од Господа, није Црква. Одвојити себе и изоловати себе да се не причешћујемо и не сједињујемо са Христом онда ми нисмо у заједници са Богом. Јер у право кроз Свету тајну причешћа ми остварујемо још дубље, савесније наше јединство са Господом нашим Исусом Христом. Зато Света Литругија није ништа друго него пројава Царства Божијега на земљи и истовремено могућност тог предукуса онога што нас чека у вечности. Што нас чека у пуноћи, све нас хришћане. И зато ако нас нема овде на овој земаљској божанственој Литургији, неће нас бити ни горе са Богом. То је оно што говорим и себи, и мојим свештеницима, и свима вама, да бисмо учествовали у Литургији треба да на сваку Литургију доносите имена ваших живих и мртвих и да дате то свом свештенику да он извади ону частицу од које се после и причешћујемо, да тамо каже када проскомидише: „Помени, Господе, Петра, Марка, Јованку...“ И значи ми већ сада и сада на вожанственој Литургији улазимо у вечност, улазимо у тај спомен. А Литургија се врши у спомен Господа нашега Исуса Христа, врши се у сећање свега онога шта нам Литургија доноси и шта нам Литургија даје. Сећање на све оно што је Господ наш Исус Христос учинио за нас и за наше спасење. Зато кога нема на овом дискосу нашем земаљском, и кога нема за овом трпезом, јер је Литургија трпеза Божија, коју је Господ поставио на Тајној вечери, и та трпеза се никад неће скидати до свршетка века, и ако нас нема на тој литругијској трпези, неће нас бити ни на оној трпези вечној. Зато Господ је себе поставио на трпезу да се ми хранимо Њиме, Његовим Телом, Његовом Крвљу, и да тако посведочимо своју веру у Господа. И да посведочимо своје предање Господу. И зато ми на сваком богослужењу, посебно Литургији, кажемо у оној дивној молитви: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.“ Е управо ту заједницу ми везујемо и повезујемо кроз Свету тајну причешћа, али повезујемо се и вером у Бога и поверењем у Бога и вером у човека, и у љубави према Богу и према човеку. Зато је толики значај за наш живот, овај овде и онај вечни, божанствена Литургија. Зато Свети оци и кажу да ће свет да постоји све док се у њему служи Света Литургија. Кад престане, не дај, Боже, да се служи Света Литургија, неће ни света бити. Ето и то је значај Свете Литургије. Наравно да је основ, да је пут и веза која нас води ка Светој Литругији и везује са Христом пре свега наша истинска и права вера. Вера у Хирста и вера у Његово Еванђеље. Зато је Господ и рекао у Еванђељу да неће ни свет престати постојати све док се све не испуни што је речено у Закону, што је речено у Еванђељу. И последња запета, како каже Свети Јован Богослов, док се не испуни. Онај који темељи свој живот на вери у Христа, он напросто гради свој сопствени посебни поглед на свет, живот, творевину, човека, све оно што се види и не види. И зато на крају Литургије кажемо „Видесмо светлост неприступну, примисмо Духа Светога“. Неко ће казати: „Па нисам га видео.“ А јеси ли се молио, јеси ли веровао и верујеш ли? Бог је невидљив, али је свуда присутан. Он је свезнајући. Он је тај наш срцезналац који боље зна наше срце него што га ми знамо и познајемо. И зато управо нам Литургија даје систем вредности који извире и подразумева да је човек биће које је створено за вечност. Не за пролазност. А онај који сматра да је човек за пролазност он само граби за оно што је овде. Њега ништа не интересује шта ће бити после. По оној народној: „Дај ми да једем и да пијем док сам жив, а после ми ништа не треба.“ Човече, то само говоре безбожници, они који немају вере у Бога, немају наде, не ослањају се на Бога, који као што рече у данашњем Апостолу – да Господ узима наша бремена. Али ми треба да узмемо Његов јарам, а Његов је јарам благ, јер је јарам Његов Еванђеље. Зато је Еванђеље блага вест, радосна вест. Човек је створен за вечност у којој је смисао, садржај, пуноћа, лепота, љубав и заједница љубави човека са Богом и са свим људима. Такав систем вредности који подразумева да је Бог као љубав Творац свега, јер све што је Бог створио, сву творевину и човека, створио је из љубави. И ми кроз ту љубав осећамо да је Бог Отац наш и да је сваки човек наш брат. Другачији од система вредности који на пример каже да циљ оправдава средство. То је систем вредности овога времена. И зато се човек и полакоми па каже „Ма ја грешим али идем ка циљу.“ Па који ти је циљ? Ако ти није циљ у Богу и са Богом заједница и једних са другима, промашио си циљ. Срушио си све вредности које те чине човеком, које те чине човеком Божијим. Другачије је на пример од система вресности који тврди да злом треба узвратити на зло. Зар то не видимо? Да данас чинимо то често. Опет је то вредност овога света. Другачије је од система вредности који препоручује да чиниш другима само оно што теби други чине. „Ако ми чини други зло, и ја њему да чиним.“ Зар не треба да се сетимо, да ако нам други чини зло, да ми чинимо добро. И да тиме покажемо ту праву вредност и систем вредности да узвратимо добрим на зло. То је хришћанство, то је еванђелско. И не само другачији него често је у драматичној супротности са неким другим системом вредности овога света. Систем вредности који извире из Еванђеља, сажет је у две заповести Божије. И то две врхунске заповести које би се опет могле свести на једну једину – заповест о љубави. Човек који нема љубави он не може да схвати да је много лакше волети, него мрзети. Да од љубави имаш користи, а не од мржње. Ако чинимо мржњу, ми је не чинимо само према том другом човеку, јер прво чинимо мржњу према себи. Јер смо прекорачили заповест Божију, погазили заповест Божију о љубави, и онда долазимо у то стање да мислимо да други треба да нас воле, да други треба да нас љубе, а ми другога не морамо. О каква је то себичност, каква је то саможивост, какво је то стање да само мислим да треба ја да живимо и оно што је најуже око мене, на пример моја породица. Ама човече, хришћани смо сви и ми смо сви једна породица у Цркви, једна заједница. И зато је сваки човек одраз заједнице Цркве Божије. И зато како каже апостол Павле када пати један орган у телу човековом, онда пате сви други органи. Зашто? – Зато што саосећају са болесним органом у своме телу. А ми ћемо данас казати: „Шта ме брига за болест другога“, па ће данас казати: “Шта то чине они у Цркви?“. Видите колико Цркву и данас нападају. Човече, хришћанину, како можеш да поставиш питање: “Шта то чине они у Цркви?“ Који у Цркви? Па ваљда смо сви у Цркви који смо крштени. Али зато смо и одговорни за заједницу. Замислите породицу где чељад нису одговорна једна за другу. Где не саосећају једни са другима. Од те породице нема ништа. Ако свако у породици граби за себе, ја хоћу да живим, баш ме брига за сестру, брата, оца и мајку. Зграбићеш, али не оно што ће ти бити потребно да живиш у љубави, да живиш у вери, у слози. Зграбићеш оно ште те одводи и раздваја од породице, њених чланова и оно на крају што те раздваја, од Цркве као заједнице Божије. Са једне стране, љубав према Богу треба да имамо то читавим својим бићем, умом, срцем али и љубав према ближњима тј. према другом човеку који се управо темељи, извире из те љубави у односу на Бога јер волим све оно што је Бог створио. Па како онда да мрзим човека? Људи смо, слаби, посвађамо се. Па зар не видимо ако смо се посвађали да смо поболели, да смо болесни. И уместо да се лечимо, ми продубљујемо ту болест у себи а тиме продубљујемо болест и у другима. Поготово када човек високо мисли о себи, његова је вера и љубав лажна. Он није спреман да се жртвује за другога. А љубав се управо састоји у жртви, да сам ја спреман да се жртвујем за онога кога волим. Зато је Господ рекао да нема веће љубави него да ко и живот свој да за другога. Ако се дајеш, добићеш. Ако се дајеш, бићеш испуњен. Ако се не дајеш, нећеш добити а постаћеш празан. И зато је најстрашније стање човеково кад је празан, кад у себи нема ни Бога, ни љубави, ни кад у себи нема места за другога, без обзира какав је тај човек. Али за све то нам треба љубав и вера. Из вере у реч Христову и љубав према Богу и према ближњима стварају управо тај прави систем вредности. Да ја не гледам само да неко други треба нешто да уради него да треба да помогнем, да притрчим. Видимо тамо човека, ознојио се, ради, копа, а ја легао у хлад. Нека копа, он је тамо сељак, нека ради. Човече, чим не поштујеш његов зној тог трудбеника, тог радника, неће нико ни твој зној када га једног дана пролијеш. Али тај твој зној неће ти бити на спасење. Његово је на спасење, зато што му је речено, што је послат, што извршава своју послушност. То нам ствара тај систем вредности који човек види, како кажу Свети Оци, који је позван на вечност и види сваког другог сапутника поред себе као себе самога. Један човек ја као ниједан, један хришћанин је као ниједан. И зато имамо ону дивну изреку српског народа: ,,Дрво се на дрво ослања, а човек на човека.“ Е зато треба бити човек. Зато треба бити човек зато што је он стабилан само са Богом. Кад је човек јак, а он је једино јак са Богом, без Бога је слаб без обзира колико се прсио и показивао неку своју снагу умну или физичку, он је слабић и на њега не можемо да се ослонимо. Зато треба да будемо ослонац другоме, а да би били ослонац другоме ми ћемо онда знати да можемо се ослонимо на другог човека. На тај такав начин верује и живи хришћанин и тако се све у њему преображава, тако се човек мења, мења се из тог стања себичности у стање љубави. Мења своје стање скучености у ширину. Своје срце он отвара да у њега уђе Бог, а кад уђе Бог у срце човеково које како често говорим најмилији дом Божији, онда срце човеково постаје веће од васионе. Како? Тако што човек може целу васиону да смести, и онда кад смести целу васиону у своје срце, он нас не види непријатељима, он тада види да смо сви пријатељи. А све док видимо непријатеља у другоме, а не видимо себе као непријатеља онда смо скучени, онда нам је срце спрчено, тесно. А Бог је живот, он је нас створио за живот, да живимо али у добру а не у злу. На тај начин живи хришћанин тако се све у њему преображава, онда се он такав човек и моли за сваког човека. А молитва је нешто без обзира за кога се молимо пре свега молитва нас преображава. Али права молитва, она која излази из срца и душе. Таква молитва преображава човека и он се као такав стане и запита ко је, шта је, коме припада, коме служи, Богу или Мамону? Нпр. молимо се за некога ко нам чини неправду, и у почетку није нам лако. Увек ће долазити она помисао, како да се молим за њега а он ми чини неправду. Ако будеш наставио да се молиш искрено за тог човека који ти чини неправду учинићеш да се и он промени, измени, да види да добра зло донети не може. Тако је молитва силна, али молитва без вере, љубави и смирења не значи ништа. Шта нам вреди и да клечимо дан и ноћ да се молимо кад у себи имамо мржњу и мислимо да нам је други за све крив. Е све док будеш кривио другога никад нећеш имати смирења и смираја у себи. Све док другога не схватиш да је бољи од тебе, без обзира иако знаш да је најгори, али хришћански је да у човеку не видимо зло него да видимо добро. Нема човека у коме је све зло и нема човека у коме је све добро. И тако човек види оно што хоће и чује оно што хоће. А види и чује оно око чега је окружен. Хоће ли лопов да се удружи са поштенима? Па неће никако. Зашто? Зато што га савест пече од поштења поштеног човека. А кад човек успава своју савест он не разликује шта је добро а шта је зло, нема савести да га опомене. И још иако би га савест неки пут опоменула он почиње да се буни на своју сопствену савест што га је опоменула. А човек који не прихвата опомену, не прихвата савест, да ли је он човек? Има облик човека али нема оне суштине Божије љубави. Треба да се молимо једни за друге, јер молитва омекша наше унутрашње стање, поготово стање гордости и сујете. Тако ми кроз молитву остајемо ојачани и тако се измењујемо и постајемо снажнији, спремнији да не замерамо другоме и да другога кривимо за оно или оно. Ето опет понављам, ми смо се овде сабрали да се молимо. А шта каже Јеванђеље? Ако уђеш у цркву да се молиш а сетиш се да има неко нешто на теби или ти на некога, остави тај дар молитве јер ти неће Господ примити. Иди прво па се опрости, иди тражи опроштај. Али горд човек не може да тражи опроштај. Он мисли да други треба од њега да траже опроштај, да ја њима опростим а они други немају шта да ми опросте. Ја сам на правом месту. Па мислим, ја ако узимам овај положај, овај чин као да ме тај положај чини човеком. Он ме чини човеком ако заиста служи том чину или положају. Зато често говорим, ми хришћани, ми свештеници најопасније је ако не служимо Цркви него се служимо Црквом. Па кажем, ја сам владика, ја сам поп, хришћанин па могу да радим шта хоћу. Баш зато што си то, то треба да примиш као благослов, као дар и да будеш Богу благодаран што можеш да учиниш добро. Вера у Христа води спознаји, суштини нас води, води нас познаји закона по којим творевина и свет функционише. Али нас учи да је сваки човек добио семе Божије. По нама је Бог посејао своје семе. Шта радимо са семеном? Узмимо на пример, практично, ако бацимо семе на неплодиво земљиште, хоће ли да никне? Па не може, доћи ће оне птице и позобаће га. Значи треба да поорем њиву, треба да припремим за семе. А та њива јесте човек. Та њива јесте душа човекова по којој Бог стално сеје семе своје. Ако га не обрађујемо, не заливамо, нећемо имати плода. Нећемо се мућити, трудити а плода неће бити. Зато треба да уложимо све браћо и сестре. Јеванђеље Христово нам говори да је по нама Бог посејао семе, семе вере да је свако позван на заједницу са Богом, да је свако створен за љубав и позван на љубав. Бог је пре свега Бог слободе. И оно по чему ми људи имамо сличности са Богом је да смо слободна бића. Да чинимо како хоћемо, да се опредељујемо за кога хоћемо и зашта хоћемо, да будемо овакви или онакви, добри или зли. То нама Бог не брани. Имамо слободу. Али је најстрашније када човек злоупотреби слободу, као што је најстрашније када човек злоупотреби своје звање, свој позив и свој положај. И уместо, да са свог звања и позвања и положаја служи и послужи другоме, он тражи да се само њему служи. Чак и на добро и на лоше Бог нас неће притискати, или нас неће присилити. Јер ако је и врлина насилна, без љубави, без осећања, да управо извршавајући послушност стичем љубав и сигурност. Али ако је идем да радим само због тога зато што ми је задато, а не схватим да треба да га урадим онда ништа од тога нећемо имати користи. Бог поштује нашу слободу. Али треба и ми да је поштујемо. Онако како каже апостол Павле: ,,Све ми је слободно али ми није све на корист.“ Све ми је дозвољено али нећу да какво зло овлада мноме. Тешка су времена као што ви боље знате од мене у којима живимо. Искушења су разна и зато нам треба да ојачамо у вери, љубави и нади. Да ојачамо у милосрђу, у трпљењу, у врлинама. И као што чусмо у данашњем апостолу који су то дарови Духа Светога. На првом месту спада љубав, вера, нада, милосрђе, дуготрпљење, кротост, смирење. А то ништа не можемо да остваримо без Духа Светога. И зато смо и данас дошли овде, да примимо данас овде Духа Светога кроз Свету Литургију, кроз Свето Причешће, да примимо ту светлост не можемо видети телесним очима јер како је још речено у Старом завету: ,,Не може човек видети лице Божије а остати жив.“ Али, човек види Бога онолико колико га носи у себи, онолико колико га осећа у себи. Нека нам Господ помогне да будемо испуњени вером, надом и љубављу. Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Светог причешћа великог броја верника Архијереј је уручио захвалнице господину Бојану Танасковићу и госпођи Весни Нешић из Јагодине, заслужнима за изградњу и опремање нове црквене сале у којој је и одржан свечани ручак као трпеза љубави на овај радостан дан за Јагодину и околину.