После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

„У име Оца и Сина, и Светога Духа. Браћо и сестре, данашње Јеванђеље нам даје више поука које су нам потребне за наше спасење. Свето Писмо је заиста дато нама за поуку. Дато нам је Свето Писмо и Свето Јеванђеље за исправку. Дато нам је Свето Писмо и за кажњавање. Дато нам је Свето,Писмо да се угледамо на Јеванђеље и да нам Јеванђеље буде огледало у нашем животу. Онај човек који има Јеванђеље у себи и који у њега гледа као у огледалу, онда ће он у сваком тренутку приметити мрљу у своме животу која затамњује његов духовни вид и тако испред себе он не види никога до самога себе. То је оно што је најпогубније за човека. То је гордост. Данашње Јеванђеље каже како су Јудејци дошли до Христа где им је Христос казао да су они који се праве пред људима праведни али Бог зна срца ваша јер Он, оно што је у људи високо то је гадост пред Богом. Све оно што човек високо мисли у себи тога се Бог гади. Чега се не гади Бог? Смирења. То је супротно од гордости. Када човек високо мисли о себи њему је тешко да се поклони ни пред Богом ни пред другима. Све док не будемо свакога другога схватали бољим од себе не можемо се спасити. Ако другога не сматрамо бољим од себе онда ћемо одлучити да га осуђујемо. А шта каже Господ: Не судите да вам се не суди. Каквим судом судите таквим ће вам судити и каквом мером мерите, онако ће вам се мерити. Све док не дајемо себе другима не можемо ништа примити од другога. Речено је у Светом Писму да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Вратио бих се на ову реченицу Христову где каже: Што је у људи високо гадост је пред Богом. Човек док не огади себе, док не огади грех у себи, неће се ослободити греха нити ће се покајати. Треба да знамо да Бог најбоље зна шта је у нашим срцима. Он најбоље познаје човека. Боље него што ми сами себе познајемо. Поготову онај који високо мисли о себи, како рече Јеванђеље, он себе уопште не познаје. Он је у једном духовном лудилу јер лудује од своје висине. Бог зна шта ми мислимо. Бог зна не само оно што смо урадили него и што ћемо урадити. Зато што је Бог свезнајући. Зато не треба да будемо лицемерни јер Бог у Светом Писму највише осуђује лицемерство, а то је претварање. Кад почнем да се претварам или мислим да се боље молим Богу од другога или кажем ја више верујем од другога. Значи да не познајеш себе, а нећеш да се смириш пред Богом да ти Бог отвори духовне очи и да њима сагледаш себе изнутра. Можемо на себе ставити најскупоценије и најчистије одело али џаба нам је кад нам је срце, мисли, речи прљаве. Имате једну дивну причу у Житијима светих како је један цар дошао у цркву па обукао неку скупоцену кабаницу, а поред њега пролази неки смирени монах у ритам, али чистим. Очеше се о ону скупоцену хаљину цареву, а он у својој гордости му каже: Шта ме се дохваташ! Видиш да си нечист, да си прљав. Прљаш ми моју одећу. Монах му је одговорио на то: Царе, пре тебе је ту кабаницу носио ован па је био ован. Кабанице су се правиле од вуне па је био то ован. Кад је цар то чуо, видео је колико је горд и видео је смирење у овоме простом монаху. Пао је пред монаха, направио поклон, тражио опроштај и молио да се он моли за њега. А ми никако да се смиримо ко да ће нам круна пасти са главе ако се смиримо пред Богом и пред другима. Јеванђеље нам данас говори о саблазнима где каже да није могуће да не дођу саблазни али тешко ономе преко кога долазе саблазни. Тешко ономе који саблазни другога. Ако ми саблазнимо некога откуд знамо да ли ће се он покајати, а саблазан долази од мене. Већа је одговорност и већи грех саблазнити другога неголи сам пасти. Зло у човечанском свету долази првенствено од сатане, од духова зла и у том човечанском свету слободне воље, зло и грех су слободни. Зато је наш грех највећи када га учинимо по својој слободној вољи. Људи, по свом нахођењу, или зло примају или зло одбацују. Зависи од његовог јеванђелског живота. Онај који је у Јеванђељу зло одбацује. Истина, лакше је прихватити зло него добро али треба да знамо шта добијамо ако зло прихватамо и живимо у злу, а треба да знамо ако добро прихватамо и живимо у добру. Апостол Павле каже: Добра чините да вам се не досади. Нас ће Господ преко добра познати, а не преко неке наше мудрости, положаја или звања. Дакле, тешко свету, каже данашње Јеванђеље од саблазни јер су зло, грех и смрт највећа мука за боголико биће људско. Човек има муку и осећа муку али не зна одакле му. Не зна да је он прихватио муку. Да је прихватио зло и да у њему зло влада. Ако тај грешник не види Бога, не осећа Бога, не верује у Бога, њему ништа не вреди што је Бог дошао. Онај који осећа и зна да је Бог дошао ради њега и његове грешности и још кад има веру и жељу да се покаје онда је он спасен. Помоћу саблазни се проверава човеково стајање у Богу. Који год у Богу стоји тај не греши. Тај који стоји у Богу, на њега никакве саблазни не могу да дођу јер је он себе учврстио у Богу. Постао је јак. Саблазни долазе као онај пљусак па ко није јак њега обори пљусак и талас, а ко је јак њега не може да обори. Човек је само у Богу јак, а не кад аон мисли да је јак. Зато и Апостол Павле каже: Кад сам слаб онда сам јак. Како то? У ствари када сам слаб да учиним или помислим зло другоме. Онда сам јак. Онда сам победник јер нисам учинио, чак ни помислио другоме зло. Треба нам трпљење јер трпљење довршава наше спасење. Зато и Христос каже: Трпљењем својим спасавајте душе своје. Потребно је да дођу саблазни, каже Христос, и оне дођу изненада, поготову кад се човек опусти. Ево, ми смо у једном преиоду божићњег поста где треба пост да нас подстакне на будност. Да стражаримо над собом. Поста нема без молитве нити молитве без поста. Зато нам је овај пост дат за чишћење и душе и тела. Пост је тај који нас подстиче да чинимо добро и да се више молимо. Да више будемо милостиви и више покажемо милосрђе јер пост нас смирује, а ко се не смири у њему нема спасења. У смиреном човеку је благодат, а не у гордом. Онај човек који је јеванђелски јак њему ни грех ни саблазан не могу ништа јер он има Бога у себи. Има Христа у себи. Њему Христос даје моћ, даје силу да, управо, не чини грех и да , управо, не чини саблазан. Богочовек Христос све за људски род. Свети Јустин ћелијски каже: Све за Христа, Христа ни за шта. А ми, погледајте за шта ми све дајемо себе, браћо и сестре. За кога? И ако дајемо нешто за другога, дајемо ради себе, да би ме тај други хвалио и говорио како је добар. Ако смо због тога дали онда је боље и да му не дајемо јер смо због тога упали у још већи грех, грех гордости. Треба да знамо да је Бог све. И Рај и Истина и Правда и Милост и Бог мудрост, а не моја мудрост. Ево, ми данас прослављамо једног великог мученика Платона. Човека велике вере и смирења и када се није хтео одрећи Христа, мучитељи су га стављали на свакојаке муке. Мучитељ се сетио па му тражио да принесе жртву идолима. Одбио је рекавши да су идоли мртве ствари, а да се он клања Богу живоме и непролазноме. Мучитељ му опет каже да се угледа на Платона филозофа. А овај му одговара да Платон филозоф и он немају ништа слично осим имена. Још каже да се он учи мудрости по Богу, а мудрост коју учи Платон Филозоф је пролазна. Она је од данас до сутра. Зато филозофи знају да помуте човеков разум али они филозофи који не знају шта је философија живота. Философија живота је живети по Богу и са Богом, браћо и сестре. Зато је и рекао један мудар човек: Ко сркне из чаше филозофа постаје атеиста, а ко испије ту чашу философије до краја постаје верујући човек. Отуда одузети човеку богочовека није ништа друго него одузети у све јер када немамо Бога ништа немамо. Имамо ли Бога имамо реадост и осећамо радост без обзира што смо у не знам каквој туги или сиромаштву. Осећаш радост у себи јер осећаш Бога у себи. Човек без Бога је празан човек, а када је празан је исто када си гладан па не гледаш какву ћеш храну да узмеш него само да задовољиш стомак. Такоми и човек празан узима свашта и служи се свачим. Који је испуњен Богом има веру, наду, љубав, има хришћанске врлине и то је оно што човека краси јер нас хришћанске врлине доводе у Царство небеско. Све хришћанске врлине доводе до врата Раја али једна хришћанска врлина их отвара, а то је милостиња. То је поука импорука Јеванђеља. Да будеш осећајан, да осетиш да треба некоме да даш кору хлеба али не да му дашод сувишка срца па да му бациш него да му даш оно што је теби најпотребније и када му даш да те заболи у смислу што то ниси урадио пре. Да другогаа учиниш срећним и задовољним.

Зато, браћо и сестре, да се потрудимо да не саблажњавамо друге и да имамо веру у Бога. Овај период божићњег поста је тај период када треба да мало више се смиравамо и мало више учимо о Богу и спасењу. Немојмо да мислимо да знамо шта је вера. Ја још увек не знам шта је вера али се зато молим Богу да ми дометне вере онако како су се и Апостоли молили. Човек када мисли да њему не треба ништа да дода у највећој је заблуди. Да постимо када је пост и када имамо благослов за пост али и да се причешћујемо када се служи Света Литургија. Зато нас пост подстиче да се чешће исповедамо и причешћујемо. Нека би Господ дао да развијамо мудрост по Богу, а не по себи. Да нам Господ Бог да да се што чешће и што више сједињујемо са Богом јер се ми причешћујемо ради вечнога живота и ради опроштаја грехова. Зато и то неко мишљење које је владало, на жалост, дуго у народу, да се не ваља причестити у току године више од четири пута. Па човече, ваља ли се теби јести само четири пута у току године или једемо сваки дан? Треба да осетимо глад за Христом као што осећамо ову телесну глад у стомаку да онда тражимо храну за стомак али и да осетимо ту духовну глад да се хранимо Христом. Да се хранимо причешћем, браћо и сестре. То је тај хлеб који је сишао са неба, како каже Господ наш Исус Хрситос, од кога се не умире. Нама је овај хлеб потребан за наш живот да одржимо своју снагу али ћемо кад тад од њега умрети, а од небеског ми не умиремо него задобијамо живот вечни. Нека нам Господ да да задобијемо живот вечни.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић