Уз Архијереја шумадијског Светом олтару су овом приликом служили високопреподобни архимандрит јошанички Евтимије, игуман светопајсијевске обитељи у Шуљковцу, протосинђел Пајсије, протојереј Милан Радовић, архијерејски намесник белички протојереј Александар Гајић, протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић, уз помоћ чтечева господе Бојана Тодоровића, Николе Ралевића и Јована Ивановића.

По прочитаном Јеванђељу Валдика Јован се обратио својом беседом верном народу:

„У Име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже Бог, драга браћо и сестре! Одељак из данашњег Јеванђеља који смо сада чули говори нам уствари о Царству небеском. Ако бисмо хтели да објаснимо шта је Царство небеско, заиста би нам требало много времена. Али Царство небеско је сам Господ наш Исус Христос. У свакоме човеку обитава или Царство небеско односно Царство светлости или царство таме. Као што у човеку обитава или рај или пакао зависно од тога за шта се човек определи. Ми хришћани треба да смо и јесмо опредељени за Царство небеско. Тако да се човеку само по себи намеће једно питање, и то питање над питањима, како кажу Свети Оци, а то је – шта је човеку уствари најпотребније и шта то човек треба да иште, шта то човек треба у овоземаљском животу да тражи, и шта је то уствари најспасоносније за човека и оба ова света? И овоме у коме сада живимо тренутно, и ономе вечноме, непролазном. Одговор на сва ова питања уствари нам је дао сам Господ наш Исус Христос када је рекао: „Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго додати.“ То значи – тражите Бога, сместите Бога у себи. И кад сместите Бога у себи, ви сте уствари сместили Царство небеско. А кад имамо Царство небеско у себи, то јест кад имамо Христа у себи, све имамо. И не само што све имамо, него нам се и додаје и оно што нам још потребује. А човеку је најпотребније да се спасе. Да уђе управо у то Царство небеско. Али то Царство небеско није негде тамо, није горе на небу или тамо неком месту, у земљи, под земљом... Не. Немојмо да тражимо тамо ни Царство небеско, немојмо да тражимо ни Христа на свим тим просторима ако Га прво нисмо нашли у себи. Ако Га нисмо сместили у себе, онда га нећемо нигде наћи. То што ми кажемо „Ја верујем“, и мислимо да нам је то довољно, или – да се понесемо на пример „Ја сам завршио неку теологију па мислим да ми је то довољно“, или још размишљам „Ја сам поп, ја сам свештеник, ја сам верник, ја читам Свето писмо“ и ако само на томе останемо а све то не претварамо у дела, у живот боље речено, никакаве користи од тога немамо, чак имамо осуду.Јер смо као хришћани намењени за Царство небеско. Сваки хришћанин је потенцијални светитељ. Хоће ли он да узрасте до тог Светог степена, то опет зависи на првом месту од њега, а онда наравно да зависи и од милости Божије. Од благодати Божије, од помоћи Божије. Тако да не смемо да схватимо „Ја сам свештеник и мени је загарантовано Царство небеско; ја сам верник; ја сам крштен“ и да само мислим: „Па то ми је довољно.“ То није довољно. То је само почетак. То је она прва степеница нашег живота у овоме свету, али ако останемо на тој првој степеници, никад нећемо да изађемо горе на балкон одакле се много више види. И човек што се више уздиже у Богу, он све више види. А човек који издиже себе и мисли да тако боље види, тај уствари не види ништа. Прво не види себе, јер да види себе не би се гордио. Да види себе, не би себе величао. Да види себе, не би никад рекао: „Ја сам исправан човек“. Или како неки кажу: „Ма ја сам моралан. Сви су други неморални, али ја сам најморалнији или најморалнија“ Ако тако будемо гледали, нећемо видети Лица Божијега. Не само што нећемо видети Лица Божијега, него нећемо видети ни Царства Божијега. Нећемо видети ни све оно што нам Царство небеско даје. А шта нам даје? – Даје нам Христа. На ова питања Господ нам одговора: „Иштите најпре Царства небескога и правде Његове“. Правде Божије! А не оне људске правде. А ми смо толико некако упорни кад треба своју правду да проведемо, па смо спремни да рушимо свакога испред себе да бисмо доказали да је та моја правда исправна правда. Е таква је правда далека од Божије правде, и такав човек може да се буса и да се бори али ће брзо да потоне јер нема основе, нема темеља, његов живот није на темељу Христовом, на темељу Јеванђеља, него на свом неком измишљеном темељу, и сад он мисли: „Ја сам све и свја“. Оно шта ми иштемо, оно шта тражимо, ми за тим уствари и жудимо и чезнемо. Зато је речено – где је срце ваше, онде је и благо ваше. Ако нам је срце где нам је благо, тамо ће нам бити све. Тамо је човек за оним за шта чезне, за шта жуди, али треба опрезно да изабере за чим треба да чезне, за чим треба да жуди. Човек је сав тамо на шта су усмерене његове мисли, његове жеље, његова осећања, па се тако и човек понаша и поступа. Погледајте понашање човека. Јасно ће вам бити за чим он жуди. Да ли жуди за славу Божију или жуди за своју славу. Да ли жуди за оно што је добро, које је опште добро, а опште добро је оно што је за мене добро од Бога што је – да је то добро и за другога. И обрнуто. А кад човек почне да обзида себе собом и да сам прогласи нека правила живота то је далеко од живота јеванђелског, далеко од живота Цркве, далеко од учења Цркве и далеко од учења Светих Отаца. Ако тражимо Царство небеско и боримо се за њега ми ћемо га и добити, односно, Господ ће нам дати то Царство небеско али у односу на нашу веру. Каква нам је вера. По мери наше вере, по мери нашега труда. Колико се трудимо за то Царство небеско. Имате ону дивну изреку код Срба: „Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи.“ Него треба труда уложити. Али човек који је обзидао себе собом, он мисли да нема потребе да улаже труд, јер он нема потребу да се исправља, да се поправља. Може му цео свет говорити: „Човече, није ти то добро“, он ће терати по своме. А докле ће дотерати себе? – До Царства Божијега неће сигурно, али ће дотерати себе до царства таме, а ми смо створени за Царство светлости, да у светлости живимо, а не да живимо у тами. А када себе обзидамо собом, понављам и себи и вама, браћо и сестре, онда смо ми уствари у тами. И зато се човек батрга. Зато човек хоће све да разгони око себе, зато што тама га је обузела. А у тами шта човек може добро да уради? – Не може ништа. Човек у тами не може ни да иде јер ко је у тами он ће да се спотакне, он ће да падне. Е зато је Свети Григорије Палама рекао: „Расветли таму моју, Господе!“ То је молитва велика, браћо и сестре! Али онај који мисли да није у тами, он и не тражи просветљење, он мисли да је у свом просвећењу. И уствари тако човек бива у заблуди. И живи заблудом. Зато не може да осећа праву радост. Ако осети радост, он ће да осети радост тренутну, телесну само. Али оне духовне радости, оне радости које човека носе, оне радости које човека подижу да се радује у Господу, то је оно што Апостол Павле каже: „Радујте се у Господу, и опет вам велим, радујте се у Господу.“ Једина радост, права радост је радост у Господу, а кад имамо радост у Господу, онда ћемо осетити и радост другога човека. У противном нећемо осетити радост другога човека. Могу да га воле, али он мисли да то није по његовој мери, да тај човек није по његовој мери. Видите – човек хоће друге да стави у меру своју, а да се он стави у меру Христа, то већ мало теже иде. Задобијање Царства небескога зависи нам од мере наше вере, нашега труда, јер како каже Господ наш Исус Христос у Јеванђељу: „Царство небеско се на силу добија.“ Шта сад? Какво је то Царство које треба на силу да добијем? Знамо да ово земаљско Царство се добија на силу. Да би неко добио своје царство он треба да склони онога који је на месту царевом. Да ли то има везе сад са овим што Господ каже да се Царство на силу добија? Зашто је то Господ рекао? – Па рекао је, браћо и сестре, зато што су многе препреке на путу за то Царство небеско. Од кога препреке? – Од оног нечастивог кога смо сместили у себе да он с нама управља. Али верујте препреке и од нас самих. Јер ми не желимо да склонимо препреку свога ега, своје гордости, своје сујете. Можда ћемо можи једно време и да прескачемо те препреке, али доћи ће време када нећемо моћи да прескочимо ту препреку. И ако је ниси склонио на време, спотаћи ћеш се. Пашћеш. Повредићеш се. А сваки пад, поготово духовни пад, јесте повреда наше вере. Повреда наше љубави према Богу и према другима. Повреда свега онога што је честито, ваљано и поштено. Зато ће Апостол Павле и рећи у једном Апостолу: „А који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје.“ Свака гордост човека затвара у таму, свака сујета исто тако. И човек се уствари навикне на таму. Али само једно време. Једног дана мора се отворити очи. Једног дана морамо полагати рачуне. Где је то Царство небеско? Христос каже: “Царство небеско је унутра у вама.“ Е ако имамо Христа у себи, имамо цело небо у себи. Имамо све светитеље, имамо анђеле, имамо наше Свете претке. Имамо све ако имамо Царства Божијега у себи. Али ако га немамо – ништа немамо! Е зато што човек нема ништа, он је тада спреман на све да би било чиме задовољио ту своју глад и жеђ. А глад и жеђ, зна се чиме се која глад и жеђ може удовољити. Тело нам треба, тражи нам храну. Хлеб, овоземаљско. То је све у реду. Али, имамо и духовну глад и жеђ. Да будемо гладни Бога. Јер човек док не огладни, његов стомак док не огладни, он неће да се сети да му треба хлеб. Али кад огладни, онда види колико му вреди тај хлеб, па и овај земаљски. Тако и са духовним животом. Ако се не хранимо тим духовним хлебом, хлебом који је сишао са неба како каже јеванђеље, и не пијемо Крви Христове и не једемо Тела Његовога остаћемо гладни. Без обзира на сва богатства овога света које имамо и на сву храну и пиће које имамо на овоме свету, али остаћемо гладни. Царство Небеско је Христос у вама. Али од нас зависи да ли ће бити у нама или неће. Царство Небеско није у стварима. Није ни око нас, није у култури, па није ни у цивилизацији, није у градовима, није у богатствима. Све је то ништа или како је то говорио Свети отац Јустин Ћелијски: ,,Све је то прашина.“ Није Царство Небеско у ономе што ми мислимо ако смо остварили овде неко благостање. А то не значи да ми не треба да имамо то благостање. Али оно не треба да нас одвуче, да нас одвоји од онога што нам је најпотребније. А то је оно што нам Христос говори у данашњем јеванђељу: ,,Тражите најприје Царства Божијега и правде Његове.“ Царство Божије је у човеку који зна шта је вера, који веру претвара у дела. Царство Божије је да ми осећамо Бога у себи. А човек види Бога онолико колико га осећа у себи. Па зар ми кад некога волимо, па зар га не осећамо у себи да ли је он тамо преко неких океана или не знам ни ја који део света. Али кад га волимо, ми га осећамо у себи. Зато нам је потребна љубав. Да волимо другога. Али не можемо другога да заволимо оном правом љубављу ако немамо Божије љубави у себи. Ако нам је љубав само она еротска, која данас јесте, сутра није, угаси се. А Божија је љубав вечна. Све ће да нестане, и вера и нада, али ће љубав остати. Данашње јеванђеље још каже да је Царство Небеско као благо сакривено у пољу који је каже, човек нашавши сакри од радости то благо. Није га сакрио да му неко не узме, него да га чува. Сакри га од радости и купи поље оно где је нашао то благо, где је сазнао да има то благо. Е то је оно што ми треба да купујемо. А шта треба да купујемо? Овим животом ми купујемо вечност или пролазност. Овим животом на земљи ми започињемо да купујемо Царство Небеско, царство светлости или почињемо да купујемо царство таме. Овде под пољем како тумаче свети оци, разуме се свет, човечанство. А благо представља проповед познања. Треба Христа да познајемо. А Христос је наш прави отац, брат, пријатељ. И као што познајемо правог пријатеља овде на земљи, између себе, треба да познамо и Христа. Ако Христа нисмо познали, све што смо спознали у овоме свету, верујте ми , скоро нам ништа не значи. Јер без Христа све што знамо и све што имамо, ништа немамо. Опет ћу се позвати на светог старца ћелијског који говори: ,,Све за Христа, али Христа ни за шта.“ Да ли смо спремни за то? Да ли смо спремни да се одрекнемо себе? А одрећи се себе, то значи одрећи се оног гордог човека, сујетног човека, човека који је пун себе, који не види ништа друго, па ни Бога. А чим не видимо Бога, онда не видимо ни другога човека. Царство Небеско је као зрно горушичино о коме говори данашње јеванђеље, које је посејано и оно нараста. А чиме то расте и нараста Царство Небеско? Нараста молитвом, вером, постом и вршење свих заповести Божијих. Ако тога имамо, све ове врлине онда ће у нама заиста нарасти Царство Небеско. Ако их немамо, џаба је што ми нешто научимо па говоримо о Царству Небеском а у ствари то је нешто далеко. Доласком Господа Исуса Христа на земљу управо је наступило Царство Небеско. Зато кажем да не треба да га тражимо ни горе ни доле, оно је наступило кад је Господ наступио на земљу. А док Господ није дошао на земљу Царство Небеско је било далеко, како кажу свети оци: ,,Колико је далеко небо од земље.“ Царство је Божије у нама. У таквом човеку који има Царство Небеско, у њему је права љубав. А такав човек се жртвује. Такав човек неће да тражи да се други жртвују за њега, него се он прво жртвује. Такав човек испуњава оно што му је дато и задато. А онај који то не испуњава, то је онај залудни слуга. А залудни слига шта ће да добије? Ништа. Он мисли, ја сам овде постављен или овде је мене поставио овај или онај, не треба ми ништа онда да се трудим. Човече чим си постављен, значи од тебе се тражи много. Коме је мало дато, од њега ће се мало и тражити. Нама је све дато. Дат нам је Бог, Христос. Зато ће апостол Павле рећи: ,,Шта се хвалиш да нешто ниси примио, кад си све примио.“ Џаба је то све када смо све то затрпали у себе или собом. Џаба нам је што смо примили. Нема човека без дара Божијега. Али Бог није дао ни теби ни мени дар да га само чувамо за себе него нам је дат дар да га умножавамо. Или оно како каже наш народ, кад имаш гомилу пара па узимаш са те гомиле. Једног дана остаћеш без тих пара. Значи треба да додајеш. Треба да додајемо за своје спасење. Шта је још Царство Небеско? Христос одговара: ,,Царство је моје присуство у вама.“ Ако хоћемо заиста да признамо, да ли имамо мало присуства Божијега у себи? А свако од нас је задобио, али да ли га чува или упропашћује? Џаба ми је и дат и дар мога владичанства ако се не трудим за своје спасење и спасење других. Џаба ми је. Тако и свештеник кад мисли, ја сам сада свештеник сада ми више ништа не треба, или верник. Сви смо добили, свима нам је дато али да умножавамо и да делимо а не да будемо себични. Што би рекли моји студеничани: ,,Да будемо мало вила, а не само крабуља.“ Човек који не може од себе да узме и да да другоме, то што граби себи, то ћему једног дана бити горко. Царство Небеско је близина Божија. То је врло важно. Пошто је Христос постао човек и са нама поживео онда можемо и ми да живимо са Њим. Али ако не живимо са Богом, онда живимо са собом. И то не са човеком који тражи Царство Небеско него са човеком који је затрпао, који неће да тражи Царство Небеско. Лакше му је да се брћка у прљавштини, лакше је. Али једног дана опећи ће га та прљавштина, кад тад. Па ће видити како је то кад се духовно оперемо. Како ћемо да се осећамо кад ову прљавштину, телесну скинемо са себе. Али како се тек осећа човек када са себе спере своју нечистоту, када са себе спере што не жели да задобије то Царство Небеско. То што ћемо ми говорити хоћу, желим да се спасем али шта си урадио? Шта си допринео спасењу? Мислиш да ћемо ми бити услишани ако кажемо дај ми Господе а ја да не мрднем ни руком ни ногом? Не може. Господ је наш најдражи и најслађи пријатељ и најдражи најслађи цар. Он нам је пријатељ. Иако немамо пријатељства са Богом, верујте и ово пријатељство које имамо између себе је крхко. Оно пропада. За праведника је Царство Божије као да онна сваком месту види само цара васељене. А човек види само што хоће, човек чује оно што хоће. Ако хоће да чује добро, он ће добро чути, лоше неће да чује. Када човек жели да чује лоше, а ми се у томе такмичимо, како ћемо што више чути лоше о другоме. Где је ту мера? Ту је мера човекова а не Божија. Свети Андреј Критски учи нас да Царство Божије јесте видите Бога и бити виђен од Бога. Док Свети Јован Дамаскин говори о Преображењу Христовом да је то једно искуство тог Царства Божијега и оно ће бити увек у светлости, у Преображењу. И ми смо сад у једном периоду. Период Божићног поста. Пост, нам је дат да видимо своју меру. Човек ако нема мере ништа му не ваља. Да видимо своју меру, ко смо, шта смо. Пост је да ових четрдесет дана видимо своју обнову. Да ли се обнављамо? Да ли се пост само састоји у томе о неједењу неке врсте хране, мрсне хране? Није то пост. То је само средство. Пост је уздржање. На првом месту да уздржим свој језик, да не осуђујем, да не оговарам. Да говорим истину а не лаж. Пост је да обуздавам своје мисли и свој језик. То је пост. Од сваког неуздржања нам долази свака мука. Не уздржава се па хоће да уради оно што сам наумио. Али нисам проверио да ли је то добро или није. Онда нас хвата мука али не знамо од чега. Па зато што се ниси уздржавао. Него си исти ушао у пост и исти ћеш да изађеш. Овај Божићни пост је наш пут да се сретнемо са богомладенцем Христом. Али пост кога не прати молитва нема много користи. Пост и молитва су два крила како кажу свети оци. А птица једним крилом може ли да лети? Не може. Она ће јадна да се котрља али да полети не може, да се уздигне не може. Зато нам треба и молитва, и пост, треба нам вера да живимо у овом периоду у миру. Прво са собом. А мира у нама неће бити ако немамо Бога, али у миру са Богом и у миру једни са другима. И да тако дочекамо празник мира, а то је Божић. Нека нам Господ помогне да стално размишљамо о Царству Небескоме. Ако будемо размишљали и мислили, онда ћемо се обуздавати и уздржавати. Треба човек целог себе да угради као што каже апостол Павле: ,,Добро чините да вам се не досади.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верних уследило је послужење за вернике припремљено од стране братства ове Свете цркве, на челу са архијерејским намесником беличким, протојерејем Александром Гајићем.