ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ У СТАНОВУ

ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ У СТАНОВУ

Уторак, 5. децембра 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску литургију у храму Светог великомученика Пантелејмона у Станову.

Епископу је саслуживало братство храма.

Након прочитаног јеванђелског зачал, Епископ се беседом обратио вернима, рекавши:

“У име Оца и Сина и Светог Духа!

Браћо и сестре, божанска наука Господа Исуса Христа записана је у Јеванђељу. Оно што треба знати јесте да то није обична наука, овоземљаска, нити је наука обичног човека већ Господња наука. Дакле, наука од које ми треба да живимо јер је Господ рекао, “ко научи и испуни, тај ће се спасти“. Не ни једно нити друго, јер можемо научити цело Писмо напамет, али ако не живимо по њему, џаба нам је. Ми кажемо да знамо да верујемо али поставља се питање живота по вери. Знамо и шта је литургија али поставља се питање да ли тим животом живимо и да ли је Литургија срж нашег живота. Ако испуњавамо или ако се трудимо да испунимо јеванђеље онда ћемо решити све своје и све међусобне проблеме. То и видимо по јеванђелским речима да оно што не желимо себи не чинимо ни другоме. Свако од нас себи жели добро, а зашто не бисмо и другима желели. Нама не може бити добро док то не учинимо другоме. Ако дајемо, добићемо али ако не дајемо, нећемо ни добити. То такође стоји у јеванђељу у речима, “што сејеш, то ћеш и да жањеш“. Некако, опет мислимо да није важно шта сејемо, и да је важно пожњети оно што нам одговара. Ако сејемо веру онда ће нас вера и носити, ако сејемо љубав, љубав ће бити и узвраћена али је исто тако и обрнуто. Немојмо мислити како су нама сви други дужни да нама чине добро па се и љутимо ако нам не учине добро. А, нисмо се запитали шта смо ми том човеку чинили добро. Ако не учинимо човеку, неће ни Бог нама учинити добро. Има једна прича коју сам мало простудирао када је била прослава стогодишњице колубарске битке. Каже се како су донели Краља Петра I остарелог али памећу здравог, води борбу, носе га, али води. Седећи у столици долазе до њега два официра и кажу му како има човек који хоће да га убије. Он упита зашто па им рече да га подигну, они га подигоше и показаше му да је тај човек на једном брежуљку. Гледа га краљ и каже, неће он мене убити. Они му опет понављају, он им исто рече. Трећи пут му кажу да се заклео у децу да ће га убити, краљ опет каже да је сигуран да га неће убити. Ови га упиташе како је сигуран, а краљ им одговара да је сигуран јер он никакво зло није њему учинио.

Када говорисмо на почетку о науци Господњој треба нагласити да јеванђеље није обична књига већ књига над књигама. У њему је записана биографија Бога по речима Св. Отаца. Оци нас и уче да се потрудимо да нам јеванђеље буде огледало. Да се у њему огледамо као што се огледамо у овом огледалу у кући. А, огледамо се да видимо да немамо неке прљавштине или слично. Ово огледало ако имамо у кући морамо чистити јер ће пасти прашина и нећемо видети своје лице у њему. Тако је исто када падне прашина на наш ум, душу, срце, онда тада не можемо видети Бога, а Бог се срцем гледа. Зато се и каже, “благо онима чистог срца јер ће Бога видети“. Живот нам намеће разне ситуације, невоље и све остало. Али, живот нам даје и радост, хвала Богу. Ми све ове проблеме не можемо решити сами већ уз помоћ Божју. Али од Бога све треба тражити кроз веру и смирење. Бог ће нам све дати јер жели да се сви спасимо. Питање је да ли човек види спасење кроз заједницу Тела Христовог и кроз јеванђеље или је измислио пут којим ће се спасити. Човек измишља много путева, а када човек измисли много путева, он ће се збунити и неће доћи до циља. Један пут води ка циљу, спасењу, а то је Христов пут. Поједини људи измишљени пут желе да наметну и другима, а све јер нисмо послушни цркви и јеванђељу. Црква је и наша духовна болница у коју долазимо да оздравимо. Ми можемо оздравити физички али џаба нам је ако духом не оздравимо. Постоје људи који осећају тескобу и то их спречава да заволи другог човека. То је оно по речима апостола Павла, “није вама тесно у нама, него је вама тесно у срцима својим“. Тешко је када човек себе стави у своје срце. Када стави свој его. Када себе стави у своје срце, ту нема места за другога. Али, тада лишавамо себе спасења јер нема места за другога. Дакле, ту науку и ту благу јеванђелску и најрадоснију вест, Господ је пренео на своје апостоле, апостоли на Епископе, а они на свештенике. Та наука се шири до краја света и века. Христос је послао апостоле и данашње јеванђеље нам говори о избору седамдесеторице апостола. Знамо за оних 12 апостола али Христос бира још 70 апостола јер се за то појавила потреба, а све то јер је значило да је народ гладан и жедан речи Божје. Зато Господ и говори да не живи човек само од хлеба већ од сваке речи. Апостолима је дато да проповедају реч Божју. Зато Господ и каже да је жетве много, а посланика мало. Мало је оних оји су послани, а сваки од нас је послан у овај свет. Послани смо да сведочимо Христа и јеванђеље. Зато је сваки крштени човек, апостол. Шта ми чинимо од тог посланства, да ли радимо и ширимо као апостоли речи љубави или мржње. Апостоли, проповедајући јеванђеље, предају нам благодат Божју, а она је сам Христос. Зато, ван цркве нема благодати као што нема ни спасења ван Цркве. Зато, пригрлимо цркву као мајку своју коју грлимо из љубави да би нас она сачувала и да бисмо ми кроз цркву били сачувани. Зато је сваки од нас дужан да ради на изградњи цркве. Сви смо дужни да радимо на изградњи цркве у себи. То значи да изграђујемо храм Божји који је светиња. Човек је светиња док има Бога у себи и живи по Њему. Не живи ли, онда није светиња. Главно је знати да је благодат у Христу и од Христа. Благода је у цркви и само се у њој даје. Зато ми и кажемо када читамо Символ вере да верујемо у једну, свету, саборну и апостолску цркву. Црква је ималац, носилац и давалац благодати и немојмо се заваравати да ћемо наћи благодат ван цркве. Апостол Павле и моли хришћане да не приме узалуд благодат Божју. Нема ни једног од нас да смо крштени, а да нисмо примили благодат. Питање је да ли одржавамо ту благодат или смо је потиснули. Ако смо потиснули, у нас ће се уселити нечастива благодат која нас гони да не чинимо оно што треба, и која нас тера да не слушамо и да смо довољни сами себи. Нема нам спасења без благодати али ни без смирења. Погледајте, када човеку укажемо на неки недостатак да није урадио, одмах почиње да се буни. Све је то зато што нема смирења. Џабе нам је све ако не знамо да причамо о Богу и јеванђељу. Та благодат остаће бесплодна ако је не уведемо у свој живот. Ако благодат не унесемо у своје биће, а то је Христос. Она остаје безблагодатна и онда заиста човек постане мука самоме себи јер је остао без благодати. Бог је милостив и опростиће нам ако се огешимо о благодат. У томе и јесте величина Божја, што Он није као ми да ако се замеримо са неким да нећемо да чујемо о њему, а колио се пута огрешимо о Бога, али нам Он не говори да неће да нас види. Бог чека нашу исправку и чека да се смиримо пред Њим и једни према другима. Када се смиримо, онда ће нам и сваки други човек бити драг и прихватићемо га из љубави. Љубав је та која је веза савршенства. Али, потребно је имати ону жртвену, божанску љубав. Дајмо и ми мало жртве за своје спасење. Не можемо задобити спасење, а у својој глави и уму немати благодати Божје. Данас чусмо такође и речи Господње упућене апостолима где каже, “ево ја вас шаљем данас као овце међу вукове“, и додаје, “будите мудри као змије а безазлени као голубови“. Хришћанима никад није било лако али су се учврстили у вери, јеванђељу и зато су могли да победе непријатеље кроз историју. Нама је Бог дао разум да знамо разлику између добра и зла. Али када нам се помути разум, не можемо да разликујемо. Треба развијати мудрост у себи али, поред мудрости да развијамо и доброту. Мудрост без доброте води човека у злобу. Потребно је да се трудимо и да схватимо да је много гладних и жедни речи Божје. Неко ће рећи како не уме да проповеда. Ако немаш дара да говориш, имаш дара да живиш по јеванђељу јер ћемо делима проповедати, а дела су много јача. Много је гладних хлеба небеског. Када кажемо да је много гладних хлеба небеског, мислимо на Господа који се на литургији даје кроз Свето причешће. Причешће примамо ради опроштаја грехова али и на живот вечни.

Нека нам Господ помогне да постанемо прави ученици Христови и да се трудимо да савладамо лекцију. Наш је живот управо лекција. Лако је научити из књиге али треба научити лекцију живота. Лекција живота јесте у Богу. Нека нам Он помогне да заиста схватимо да је јеванђеље божанска наука и да у свакој речи стоји божанство. Зато је и речено, док се све не испуни из јеванђеља неће доћи Царство небеско тј. Христос. Нека нам помогне и овај период поста да схватимо шта нам је мера у животу. Човек који нема меру не уме ни да се заустави ни када пада и пропада. Нама је пост дат да се припремимо. Јуче прослависмо празник Ваведење, али сећамо речи речи из јеванђеља шта је Марија одговорила архангелу Гаврилу, “Нека ми буде по речи твојој“. Нека ми буде твоја реч светиња и када то схватимо, водићемо рачуна и о својим речима. Наше је да живимо по речи Божјој и наше није да убеђујемо било кога у нешто. Наше је да истину говоримо и да истином живимо.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована