Чтецирали су вероучитељ Марко Гаљак, Александар Цалић и Јован Павловић.

Након прочитаног Јеванђеља Преосвећени Владика се обратио верном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, драга браћо и сестре.

Кроз данашње Јеванђеље нам Господ каже да треба да стражаримо над собом, над својим животом и својим делима. Не знамо ни дана ни часа у који ће Господ доћи и зато и каже у данашњем Јеванђељу: „будите готови, јер у који час не мислите, доћи ће Син Човечији“. Другим доласком Господа настаће нови свет, а када ће бити, то ми не знамо. Кроз историју хришћанства и хришћанске Цркве било је много који су говорили да знају када ће доћи Господ. Господ ће доћи не по томе када људи мисле да он треба доћи, већ ће доћи кад се испуни време. И доћи ће када се буде испунило цело Јеванђеље. Доћи ће онда када зло и добро заврше своју мисију. Како зло и добро, неко ће рећи да је то парадоксално? Добро да испуни, учини да би тиме био награђен. А зло да не може да каже „Господе, дошао си пре времена, да си ми оставио још мало времена, ја бих се покајао“. Али време није у нашој власти, браћо и сестре. Време је у власти Божијој. Не долазимо својом вољом у овај свет, а исто тако не одлазимо ни својом вољом из овога света, него одлазимо по промислу Божијем. Али је врло важно да имамо ту свест и да нас никад та свест не напусти да ће Господ доћи. Као што не знамо ни дан наше смрти, али треба да се човек припрема за тај дан. Хришћанска свест и јеванђелска савест налажу да сваког тренутка треба бити спреман да се сретнемо са Господом. Јер и како каже данашње Јеванђеље: „јер и кад би знао домаћин у које ће време доћи лопов, он би бдио на кућом. Зато и ви будите спремни, јер у који час не мислите, доћи ће Син Човечији“. Зашто каже Син Човечији? Зато што је Бог Отац предао суд овога света Господу Исусу Христу. Зато и хришћанин треба стално да буде свестан тог тренутка и да се моли да Господ дође.

Нама треба да се сретнемо са Богом. Али не смемо да занемаримо наш живот, већ овде треба да се сретнемо са Господом. Јер ако се овде не сретнемо са Богом, нећемо се срести ни на другом месту. У крајњем случају, човек живи од сретања. Као са родитељем, пријатељем, братом, сестром кад треба да се сретнемо, са којим се нисмо видели годинама, деценијама, али га ми чувамо у сећању, желимо да се са њим сретнемо. Кад се сретнемо, онда се испунимо радости, јер смо исчекивали тај сусрет. Тако је и са сусретом са Господом Исусом Христом. Свако зло и добро које чинимо, нам говори да будемо готови за сусрет. Није лако у овоме свету који је пун искушења, невоља, није лако да будемо увек спреми. Али ако тај сусрет имамо у својој савести, у свом срцу, у својој души, свом уму, делима, онда ће доћи до сусрета. Замислите волимо неку особу и желимо да је видимо, али дођу такве прилике да је не видимо. Онда што би рекао наш народ, умиремо са тугом што нисмо видели неког кога волимо.

Браћо и сестре, треба да будемо спремни, јер не знамо кад ће Господ доћи. То не значи да треба да живимо у страху. Бог није страх, Бог је љубав. Не треба да живимо у страху од казне, него да живимо у страхопоштовању. Огромна је разлика између страха и страхопоштовања. Страхопоштовање је оно што изазива осећање кад волимо неку особу, да се не огрешимо о ту особу. А чиме се спремамо за сусрет? Спремамо се хришћанским животом и јеванђелским врлинама. А то су молитва и пост. Сад се налазимо у божићнем посту. Пост није само неједење одређење хране, јесте и то, али уздржање од чињења зла. Не само да не чинимо зло, него и да не помислимо зло. Свако зло, а и добро, рађа се прво у мислима. И ако су нам мисли усмерене на добро, али и ако су усмерене на оно што није добро. Онда ће прећи у речи, а онда и на недела. Поред молитве и поста, јеванђелска врлина је и милосрђе. И то је уствари најбољи вид да постимо кроз милосрђе, да другоме дамо оно што он нема. Ако је гладан, да покушамо да му дамо парче хлеба, ако је жедан да му дамо часу воде. Зато свети Јован Златоусти каже да није битно колико дана нисмо јели и пили, него кога смо гладног нахранили и жедног напојили. А Господ каже ако нахранимо гладнога и жедног напојимо, нисмо само њега нахранили и напојили, него самога Господа. Господ живи у савакоме од нас, осим ако га ми нисмо истерали из нас. И Господ живи у нама онолико колико ми верујемо у Бога.

Поред поменутих врлина, потребно нам је смирење и љубав. А кад имамо љубав, она нас годни да чинимо добро, љубав нас гони да научимо и да испунимо. Свака ова врлина, држи душу нашу готову за сусрет са Господом. Да бисмо имали шта да дамо Господу у сусрету. Дајемо Господу ове врлине, не нешто земаљско. Скрштене беле руке и праведна дела, то је важно. Јер ће нас Господ преко дела препознати, а они који чине добра дела, они ће и чути наумиљеније речи „добри и верни слуго, у маломе си био веран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа свога“. Важно је да будемо верни Богу, а ако смо верни Богу, бићемо верни и другоме. Ако вера и љубав нису утемељене на Христу, онда та љубав прође.

Нас је Бог послао у овај свет да будемо домаћини, да будемо домоуправитељи. А да би човек био домаћин он треба мудро да живи. Ако не живи мудро, он ће бити као рђав слуга, који не слуша господара, који се опусти и мисли да господар неће да дође. Мислиће да може да ради шта хоће, да ради шта хоће са имањем које му је господар оставио. Такав човек се не сећа сусрета са Богом, такав човек настоји да живи у злу. Не само што такав човек убија у себи добро, него помаже и другима да убијају добро у себи, јер смо ми свакоме огледало. Други ће се огледати на мене. Од нас се тражи да будемо верни, а видимо шта се збива у свету јер нисмо верни. Прво нисмо верни према Богу, па нисмо верни ни према другима, зато нас и сналазе невоље по целом свету. Нисмо верни Богу и мудри у животу. Бог нас је створио слободним да може да управљамо својим животом, а да ли ћемо управљати на добро или на зло, то зависи од нас. Дакле, све се те ствари траже од свакога домоуправитеља. А ако не знамо да управљамо својим срцем, својим мислима, својим поступцима, па нећемо знати да управљамо ни са својом породицом.

Две ствари се траже од мудрог управитеља, а то су вера и мудрост. Ако је домоуправитељ веран и ништа не краде, а не уме оно што му је дато да на добро употреби, недостаје му мудрости, него троши што му је дато. Какве користи има од његове вере? А ако је мудар управитељ, а краде, каква је корист од мудрости? Добре и верне и мудре слуге треба да будемо. Ми данас кад кажемо „слуга“ ми мислимо да је то нешто лоше, понижавајуће. Слуга прати свога господара, он гледа у њега, он слуша њега и зато господар поставља тог слугу на врх. А док не будемо добре слуге, нећемо бити ни добри домаћини. Бог награђује добре слуге Царством Небеским, а оне зле слуге одлазе у царство таме. Који злоупотребљава незлобивост и дуготрпљење Божије и мисли да може да живи како хоће. Може, али не може докле хоће. А Бог нас није створио за пролазност, него за вечност. Бог жели да се сви људи спасу и дођу до познања истине.

Нека нам Христос да и силе и моћи да стражаримо над собом, над својим мислима, над својим делима, над својим понашањем, јер ако не умемо да срце своје усмеравамо тамо где треба, односно ка Богу, не умемо заиста ништа. И ако имамо око себе богатство, то све прође. Не значи да не треба да се трудимо, ја то не могу и зато и нећу себи да правим кућу. Бог ти је дао разум да ти правиш кућу, а нећу да легнем на душек и кажем „Боже направи ми кућу“. Бог награђује труд и зато некад нам Господ да и силе и моћи да размишљамо какви смо домоуправитељи у овоме свету. Јер је Бог природу дао да се она спасава кроз човека, ми се спасавамо благодаћу Божијом и Светим тајнама. Зато и апостол Павле каже на једном месту „сва творевина уздише што јој човек окренуо леђа и што не испуњава задатак да се спасе“. А Бог жели све што је створио да спасе, а једино је битно да ли ми желимо да се спасемо. Али морамо да проверавамо да ли се спасавамо на прави начин. Да ли проверавамо то Јеванђељем, Црквом, светим оцима. А не да само изабаремо један пут, а да не проверавмо да ли је прав и да ли води у царство светлости или у царство таме. Зато нека нам и овај пост у коме се налази помогне да се одрекнемо оног свог ега, оне своје гордости, своје сујете. Пост нам помаже да ми нађемо меру у свом животу. Како узимамо меру за храну, тако треба да узимамо и меру за живот вечни.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована