После прочитаног Јеванђелског зачала, Епископ се обратио сабраном народу рекавши:

„У име Оца и Сина и Светог Духа!

Данас прослављамо Светог апостола Андреја који је био брат апостола Петра. Њих двојицу је Господ прво позвао у службу. Обојица су били ученици Светог Јована , али када је он видео Христа рекао је „Гле Јагње Божје које узима грехе света на себе“. Када су ово чули ова двојица, пришли су Христу јер су чули ове Јованове речи. Они су пошли и остали верни Христу до краја живота иако су мученички страдали. Своје прве следбенике Господ је нашао међу људима који седе у тами и у сенци смрти, како нам и каже јеванђеље. Ондашњи свет и народ, од Галилије није очекивао никакво добро, очекивали су пророке, а гле Галилеја даје апостоле, проповеднике Христа и то просте људе, без високог образовања. Када су се одазвали на позив и пошли за Њим, онда су задобили благодат Духа и постали су мудрији од свих учених људи тог времена. Не само да је добро што су из Галилеје дошли апостоли већ је и врхунац јер апостоли представљају врхунац добра и мудрости и моћи до кога човек може доћи вођен Богочовеком. Људи из сенке смрти, како каже јеванђеље, постали су истински бесмртници рода људскога. Они су поред тога што су необразовани били пуни смирења иако су имали благодатне дарове и у смирењу носили и њиме задобијали љубав према Богу и другима. Овде можемо видети шта се дешава са човеком када се сретне са Христом, као ова двојица апостола. Постали су други људи. Након позива Христовог да пођу за њим, све су оставили и пошли. Заиста, по среди је велики подвиг јер су мало познавали Христа али када су чули речи „Хајдете за мном“, нису се двоумили као што бисмо се ми данас двоумили и поставили безброј питања. Они нису ништа питали већ су осетили у позиву сву благодат Божју. Они су, не трепнувиши, пошли за Христом. Чиме бисмо ми то могли да објаснимо тај тренутак измењења? Чини ми се у личности Христовој, како кажу Оци, морало је бити нешто привлачно, нешто што је миловало сваку душу и испуњавало је неком милином, тишином, сладошћу и радошћу. Кажем неком, јер човек све то не може језиком исказати, али када има веру онда он све то њоме осећа. Поплављена тим неодољивим чарима које се лију из чудесног и божанског лица Христовог не може ни једна душа да остане хладна. Она се тек загрева. Не може да остане хладна јер осећа духовно грејање благодаћу Духа Светога. Они су одмах прихватили благодат и Дух који се уселио чинио их је храбрим. Они су постали храбри и нису се бојали ничега. Заиста је то оно што је најбитније и најбоље када душа каже да је то оно што је желела. А, шта жели наша душа? Жели да се сретне са Христом и да се Христос усели у душу нашу. Тада нам цела васељена постаје тесна јер је Он већи од целе васељене. Када се душа сретне са Христом, тада настаје та слатка бесмртност. Када се душа сретне са Христом онда настаје рај, али када човек обзида своју душу сујетом и гордошћу, он је зазидао душу и она чами у ономе у шта смо је заидали својим животом. Душа је богочежњива само треба осетити вапај душе која нам стално говори да се тргнемо, да појачамо веру у Бога и да обзидамо себе врлинама, а не собом. Ми нисмо за овај свет али нам је овај свет дат као провера. Ако ми у овоме свету не започнемо остваривање Царства, нећемо га нигде остварити. Ми овде започињемо и предосећамо предукус Царства када смо на литургији је је она то Царство. Литургија сабира све и претвара у вечност и она нас опомиње да смо ми пролазници али да не смемо презрети овај свет јер нас је Бог послао да и ми који смо крштени, сведочимо Христа у овом свету. То је хришћанско, да будемо огледало другима, а како да будемо ако ми себе не видимо у огледалу јеванђеља. Јеванђеље је наше огледало и њиме заиста човек ако има веру и смирење може да сагледа себе у правом смислу. То и такво јеванђеље су проповедали Свети апостол Андреј и његов брат али и други апостоли. Ето, шта ми све задобијамо када Христа сместимо у себе, а то је све. У човеку је и рај и пакао, али од човека зависи где ће и у чему живети. Нама Бог не ускраћује избор јер смо слободни, да се слободно определимо, али због слободне опредељености ми дајемо и одговор у потпуности јер смо сами изабрали какви ћемо бити. Треба само знати шта нам је путоказ у овом животу и какве личности имамо испред себе. Апостол Павле у данашњем апостолу и каже да се угледају на њега као Он на Христа. Христос је наше огледало и на Њега се треба угледати. Онај који је себичан, саможив, не може да се угледа ни на кога јер је себе прогласио јеванђељем јер му гордост не дозвољава да се смири и покаје. Покајања нема без поста, молитве, подвига, а ми се и налазимо у периоду поста који нас опомиње на преображај, измену, али горд човек сматра да нема потребу да се мења, нити да учи, да сазна, јер он сматра да је дошао до врхунца. Све дајмо за Христа али Христа ни за шта. Молимо се Господу да нам овај период поста буде благословен, а јесте ако га постимо онако како црква учи и није само пост у неједењу одређене врсте хране, већ је пост уздржање од недела и у чињењу добра. Ако не можемо дати нешто материјално, имамо молитву, да се молимо једни за друге и да постимо за друге јер је и то вид давања. Немамо изговора да немамо шта да дамо јер имамо молитву, пост или како каже Свети Јован Златоусти, имамо сузе да пролијемо за неког мученика, да осетимо његову рану као своју. Да замолимо Светог апостола Андреја да се моли за нас Богу да и ми будемо сведоци Христови и проповедници јеванђеља али не толико речима него да то све делима докажемо. Дела су много јача и важнија него речи. Да замолимо Бога да нам и овај период поста буде период када ћемо се трудити да стичемо мир како бисмо празник мира-Божића, дочекали са радошћу. Да се зарадујемо што смо макар и мало учинили добро ван поста и осетићемо присуство Христово.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована