Чтецирао је вероучитељ Марко Гаљак.

Након прочитаног јеванђеља по Марку Владика се обратио верном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже Вам Бог, драга браћо и сестре.

Свети апостол Павле пишући посланицу Ефесцима из љубави према њима и из свог смирења им каже: Мени као најмањем од свих апостола, као неком недоношчету, јави се Христос. Па онда даље наставља свети апостол и каже: “Да вам по богатству славе своје даде Хрстос силу да ојачате Духом Божијим”. И завршава: “да се Христос вером усели у вас”. Како су дивне реченице. Подстичу нас да размишљамо о себи, али да о себи мислимо из смирења, а не из гордости. Како апостол Павле себе сматра најмањим међу хришћанима? Да ли он тиме потцењује себе? Никако. Јер човек никада не може довољно потценити себе ако упоређује себе са Христом. Јер онај човек који упоређује себе Христом, он расте у Христу. Он се умањује у Христу, да би се Христос у њему увећавао. Можда нама и није потребно упоређивање са Господом, него гледати себе у светости Христовој. Осветли ли себе човек Христовом светлошћу, он је заиста освећен, просвећен. Ако човек има Христову светлост у себи, онда нема таму. Човек када је у тами, он ништа јасно не види. Он не може да разликује шта је добро, а шта зло, он се губи у мраку. Човек у мраку све више лута и никако не може да дође до циља. Христос је осветлио свакога од нас, јер Христова светлост просвећује свакога који долази у свет.

Ми хришћани, крштени, ми смо освећени, ми смо просвећени. Само је питање да ли чувамо светлост и просвећење које смо задобили. Или светлост Христову гонимо својом тамом, својим не хришћанским животом. Зато за сваког хришћанина Господ треба да буде норма. Треба да буде образац, да нам буде идеал. Али не да сами себе постављамо као идеале или да узимамо некога другога да нам они буду идоли. Наше је да тежимо ка идеалу Христовом. Зато ће и апостол Павле још рећи: усавршавајте се до пуноће раста Христовога. Не можемо ми да дорастемо до пуноће раста Христовог, али треба да стално тежимо, да се успињемо, да себе подижемо, да се ослобађамо себе. Човек највише сам себе заробљава. Зато Христос у данашњем Јевађељу и каже: Ко хоће да иде за мном нека се одрекне себе и иде за мном. Шта значи да се одрекне себе? Да се одрекне своје грешности, своје гордости, да се одрекне овоземаљског богатства. И данас човек мери себе искључиво по овоземљском богатству. А шта каже Христос: не сабирајте блага тамо где мољац нагриза и лопов краде.“ Јер сва та земаљска блага ће пропасти и не носимо ништа од тог богатства са собом. И са чим излазимо пред Хрсита? Само својим делима. Зато је и речено да ћемо се својим делима осудити и својим делима оправдати. То не значи да не треба да бринемо за земаљско, јер смо ми од земље. Али не смемо да дамо превагу, да ми стицање богатства буде изнад Бога. А који тако чини, за њега је богатство важније и од породице, а све под условом да оствари будућност своје породице. Ако тако неко размишља, онда нема времена да се моли, стално је оптерећен тиме да ли ће данас нешто зарадити, зграбити. Онда нема времена за молитву и онда човек зароби себе собом.

Треба да дамо телу оно што му је потребно, али да не заборавимо душу. Да свакоме дамо по мери. Важно је имати меру, да себи могу да кажем довде. Нећу даље да грешим, нећу даље да се оптерећујем, хоћу да се растеретим. А човек не може себе да растерети док не усели Хрста у себе. Зато и каже апостол Павле да се Христос вером усели у срца наша. Вера је та којом Христа усељавамо у себе. Немамо ли вере, немамо ни љубави. Немамо никаквог правог доброчинства. Јер онај који има веру, он не чини у име своје, него у име Христа. Треба да дајемо, али да заборавимо то што дајемо. Што ради десница да не зна левица. Ако човек не даје никоме ништа, неће никад нипта ни добити. Зато кад себе дајемо за Христа, за цркву, добићемо, ако не у овом времена, онда ћемо добити у Царство Небеско, добићемо рај.

Иштите најпре Царства Божијег и правде његове, а све ће вам се друго додати. Нажалост тражимо често своју правду. Хоћемо право, али нећемо обавезу. То не може ни у друштву, а камоли у хришћанском друштву. Даље нам Свети апостол каже да Господ по богатству славе своје даде силу да ојачамо Духом Божијим. Без божанске силе хришћани не могу живети јеванђелским животом, не могу напредовати у јеванђелском животу. Али ми треба да се молимо да нам Господ подари силу своју, а кад се сила Христова усели у нас, онда ми постајемо јаки, снажни, богати, јер имамо силу Божију. А онда нам се нико не може супроставити ако имамо силу Божију. Ми треба да да живимо Духом Божији. А сви смо задобили Дуга Божијег на крштењу када каже свештеник „печат да ра Духа Светог“. Дух Свети је дар који је у нама. Питање је да ли одржавамо тај дар Духа Божијег. За којег ће апостол Павле казати Духа Божијег не гасите у себи. Када човек угаси Духа Божијег у себи, он искључиво гледа материјалним очима све. И себе цени онолико колико има на гомили пара. Требају нам паре, али ако само стављамо на гомилу те паре, онда је човек растројен. Онда се јавља и страх, доћи ће неко па ће покрасти. И онда човек нема времена да размишља о својој души, већ само о земаљском.

Дух Свети даје се људима који имају благодатне силе Божије у себи да могу истрајно живети, да могу се јачати у Духу Божијем. Без Духа Светога и наш дух човечији се гаси, пропада и враћа се у небиће. А Бог је зато дошао у овај свет да нас из небића врати у биће. И опет апостол Павле каже јачајте у Господу и у сили јачине његове. На првом месту се у Господу јача кроз веру. А онда се јача у Господу у испуњавању и труду да се испуне заповесити Божије. А испуњава се силом Господњом, а сила Господња се налази опет у вери. А онда се налази у Светим Тајнама, светим врлинама. Живи ли човек у оном ешто је Христово, он јача и Господу и човек постгаје истински јак човек, моћан. Постаје божански човек када се потпуно обуче у Христа. У Христа се крстисте у Христа се обукосте. Сви смо ми обучени у Христа, крштени, само је питање да ли живимо хришћанским животом. Ништа нам крштеница не значи, ако не живимо хришћански.

Када се Христос вером усели у срца наша, онда се радује истини и неће се служити лажима. А човек се служи свим својим средствима и лажима само да стигне до неке позиције, звања, циља. Али све што човек стекне неистином једног дана ће се обити о главу. Чим стичеш неистином било шта у животу, ти онда не знаш Христове речи Ја сам пут истина и живот. Једна истина, драга браћо и сестре, то је Господ наш Исус Христос. Зато је Христос једино ново под сунцем.

Ако човек напредује у истини, онда он напредује и у љубави. А кад човек има љубав, онда он и личи на Бога. Наравно мислимо на праву љубав, на божанску љубав, жртвену љубав. Не ону нашу љубав, емотивну, људску. Божанска љубав никада не престаје, па чак и онда када ће нестати и вере, када ће нестати наде. Једног дана ће нестати и вера, јер шта ће ми вера кад ме довела до Христа и кад сам сад са Христом. Нестаће и наде, јер ме нада довела до вечне наде која не престаје. А љубав остаје, она неће престати. Љубави нема без жртве, нема без подвига, нема без одговорности, нема без давања. И зато човек када се Хистос усели у њега он живи у истини, љубави, правди Божијој. Са вером у Христа иде увек и љубав. А када имамо праве љубави према Христу, онда ћемо имати и према човеку. До Бога се долази преко човека, а преко човека се долази до Бога. И то је нераздељиво. Само су људи велике вере укоњени и утемељени у љубави. А шта значи веровати? То значи бити за другога, да будем за онога у кога верујем, бити за Бога и другога. А права вера је увек слободна. Права вера ме ослобађа од самога себе, јер човек сам себе заробљава ако не контролише свој живот, поступке.

Будимо задовољни са оним што јесмо, браћо и сестре. А то значи будимо задовољни у Христу. Јер ако је човек задовољан и има веру и љубав, све ће друго Бог надокнадити, па и овоземаљско. Али све док грабимо то, а не оно вредније остаћемо и без једног и без другога. Браћо и сестре, треба да се ослободимо себе. И то лепо каже Владика Николај Господе ослободи мене од самога себе. Све док се не ослободи своје гордости и своје сујетре, он је заробљеник и таквом човеку свако смета, други му смета. Није зло у другоме, него је зло у човеку који жели зло другоме. Јер човек не може да повреди другога и да нанесе зло другоме, а да самим тим што је помислио да нанео зло другоме, није прво повредио себе. Треба да се ослобађамо окова, које смо сами поставили. А шта Господ каже? Дођите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. А човек не ставља ни своју бол и муку пред Господа, вец ставља пред себе. А то чини онај који мисли да је свемоћан. Данас ће човек најпре мислити да је свемоћан ако има пун новчаник. Тај је човек празан ако му је све у новчанику, јер је Бога заменио богатством овога света. Док ме признамо себи себе, нећемо имати ни жељу да се исправимо, јер не признајем да грешим или само фарисејски кажем грешан сам. Не можемо само једном речју да се исправимо, јер је покајање процес који траје. Зато свети оци кажу да потребно дупло више времена да се покајемо и победимо грех у себи у односу колико смо дуго били у том греху. Зато да се помолимо Богу да нам Господ да вере како су молили апостоли, јер вером усељавамо Бога у себе. Да имамо поверење у Бога и онај који има поверење у Бога, он ће имати и поверење у другога. Зато нека нам Господ помогне да овај период Божићњег поста који нас доводи до Христа да кроз пост и молитву осетимо радост Божића. А Божић је празник мира, а то данас треба целом човечанству.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић