Беседећи верном народу, Владика Јован је рекао: „Свети апостол Павле пишући посланицу Солуњанима хвали овај народ и благодари им што држе веру коју су примили и што вером живе јер они тако умножавају љубав међусобну. Зато каже: „Дужни смо свагда благодарити Господу за вас браћо, као што и приличи зато што веома расте вера ваша и умножава се љубав свакога од вас једно према другоме“. Када живимо у правој вери онда се у нама умножава вера јер као што вера умножава љубав и љубав умножава веру. То је и сав наш однос према Богу а преко Бога и према свим створењима Божијим, да верујемо у Бога. Вером усељавамо Бога у себе. Вером приближавамо Бога у себе. Зато каже апостол Павле: „Они који хоће да приђу Христу, треба да верују у Христа“ затим да Христос награђује оне који га вером траже. Веома је важно да вером тражимо Бога. Вером откривамо Бога. Зато је то наш однос према Богу. Другим речима апостол Павле каже да Бог преко вере даје себе теби али и себе даје теби самоме, зависно од наше појединачне вере. Тек када Богом и из Бога погледаш себе, ти онда видиш правога себе. Ти онда све мериш Богом а не собом. Када мериш себе Богом, мериш себе и Јеванђељем. Тако онда тек познајемо правога себе а тако познајемо и творевину Божију. Бог је творевину створио да се ми дивимо како је Бог све лепо устројио. Како рече један Свети Отац: „Погледаш лист на грани дрвета и видиш да он не трепери самога себе, већ га трепери ваздух и тај ваздух треба да струји у нама“. И ако нема тог духовног ваздуха којим све трепери, човек се гаси и духовно умире. Поставши човек и извршивши богочовечански домострој спасења, основавши Цркву, давши јој сва средства и све божанске силе које су потребне за спасење свакога људског бића и тако Господ наш Исус Христос даје нама веру. Да вером спознамо оно што не можемо спознати својим разумом. Докле сеже разум а посте настаје вера и открива нам Бога онолико колико у њега верујемо и зато је важно да знамо шта је права вера.

О вери се може много говорити. Вера је предавање себе ономе коме верујемо али је у исто време ослобађање мене од самога себе. Да се ослободим од својих страсти, гордости и сујете и свог начина на који себе уздижем. Ко себе уздиже тај брзо пада. Џаба нам је што себе уздижемо пред људима показујући се пред њима у овом или оном стању, положају или звању, џаба нам је све ако се не узвисујемо пред Богом или још боље ако нас Бог не узвиси, јер ако сами себе уздижемо кратког је даха. Као што је и овај земаљски живот кратак без обзира колико траје у односу на вечност али он нам је дат да вером стичемо непролазни живо и да стичемо Царство Небеско. Та вера даје човеку вечну истину, правду и вечни живот. То је истинита, права, свеспасоносна вера. Човек у животу може да изгуби све али је најважније да не изгуби веру. Вера која се потркепљује смирењем, такав човек никада неће пасти у очајање. Вера ће му казати: “Уздигни се, подигни се, веруј да Бог постоји“, а Бог хоће да се сви ми спасемо и дођемо до познања истине. На истиниту веру ударају сви поклоници лажних богова и сви самозвани богови. Човек зна и самог себе да прогласи богом. Како је говорио Св. Јустин Ћелијски да човек има толику снагу да се уздиже и моћ да толико добра чини и да му се Бог задиви. Исти човек може и таква зла да почини у животу да га се и сами ђаво застиди. Колико је распон у човек и важно је према коме усмеравамо себе: да ли према Цркви, према заједници или према своме егу и према свом спољашњем изгледу.

Бог је свакога створио како је хтео. Никога није створио да се горди, већ да благодаримо Богу на спасење и подстрек а не на самообожавање. Све пролази. На опелу појемо на шта личи човек када почне да труне. Зато сваки божији дар треба да поштујемо и да знамо да је важно да имамо унутрашњу лепоту. Њу имамо је онолико колико Бога имамо у себи и колико Богом живимо и колико Бога уносимо у себе и колико он обитава у нама. За мајку нема ружног детета. Чак и ако је ружно, дете је за њу увек лепо. Зато је за Бог леп сваки човек који се труди за своје спасење.

Вера, поготово Православна вера је кроз историју хришћанства увек нападана. Добро се увек напада и код хришћана је након тих напада вера увек расла. Што су више нападани, више су веровали и били јачи у веру. Најјача вера је била када су живели по катакомбама. Тада су вапили Господу да им дометне вере да би могли да издрже сва искушења и све нападе а знамо да су многи због вере и живот свој дали. Када се вера напада она расте и јача као витко дрво расте и разрастава под ударима ветра и олује. Што га више љуља оно све чвршће постаје. Зато ничега се не бојте само док живимо по вери имамо вере. А вера ће нас научити како треба да живимо и да се понашамо.

Ми у Цркви знамо да је вера била најјача када је била гоњена и повезани вером, хришћани су повезани и љубављу. Повезани вером, хришћани су повезани и љубављу. Да имамо љубав према другима. Не можемо имати љубав према човеку ако немамо праву љубав према Богу. Ако другога не волимо из оне божанске, жртвене љубави таква љубав кад тад пролази. У Цркви смо да кроз веру јачамо у љубави јер вера проклија љубављу и узраста њоме. Као што се љубав храни вером јер се душа човекова храни љубављу Господа нашега Исуса Христа, тако нам вера открива у сваком човеку открива бесмртног и боголиког брата или сабрата какао је писао и говорио Свети Јустин Ћелијски. Дакле вера љубављу расте али се и љубав множи вером. Кроз љубав и веру ми хришћани све дубље урастамо у то једно тело Цркве Христови и постајемо саставни делови међусобно и постајемо једна душа и једно срце како су живели хришћани у Делима апостолским. Нису говорили ово је моје или твоје већ наше. Када знамо да је наше, онда ми то управо треба да чувамо. Али ако човек чува само своје он је онда себе издвојио из заједнице, издвојио је себе из Цркве а онај који себе издваја и ставља себе изнад те заједнице, он није део Цркве. Он се Црквом служи али Цркви не служи, без обзира што смо сви кроз крштење позвани у заједницу Цркве да Цркву израђујемо а изграђиваћемо ту заједницу ако изграђујемо у себи Цркву Божију. Ако у себи не изграђујемо Цркву Божију неће нам ни Црква Христова бити на спасење али ако у себи изграђујемо Цркву Божију ми изграђује заједницу и дајемо себе за другога. Осећамо себе као другога.

Зато човек треба да тражи помоћ Права помоћ је у Бога и од Бога. Али ако тражимо од других људи нећемо је наћи ма колико они били савршени. Помоћ треба да тражимо од Бога јер он нам се не намеће. Он нам себе даје, он нам себе предлаже а хоћемо ли га примити то је до нас. Онај који прими Бога у себе он живи хришћанским поштеним животом. Ако се хришћани ичим хвале, хвале се светим саборним животом. Не појединачним. Ми се спасавамо само кроз ту заједницу. Зато нарушаваш ли заједницу Цркве, нарушаваш заједницу са Богом али и са самим собом. Зато смо како каже апостол Павле, свагда захваљивати Богу, благодарити Богу. Ружно је када је човек неблагодаран и како је ружно када од Бога све примамо а ништа не узвраћамо. Бог хоће да и на његову божанску љубав узвратимо човечанском. Неблагодаран човек је у ствари некултуран човек. Он није изградио духовну културу у себи. Да се осећа дужником Божијим. Господ нам је опростио грехе, приковао их је за Крст, Васкрсао је и даровао нам живот вечни, зато смо ми његови дужници. Дужник увек у себи има осећај како ће вратити дуг. Ми се Богу одужујемо кроз веру, добра дела, молитву, пост, покајање, доброчинство. Опет понављам:Човек који се узда у себе не узда се у Бога.

Не уздати се у Бога то је као да се дављеник хвата за ваздух. Али ми све имамо и зато апостол Павле каже: „“Шта се хвали да ниси примио кад си све примио. Примио си Бога само је питање, носиш ли га у себи и живиш ли Богом“?

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Владика Јован је поделио свој Архијерејски благослов и иконице присутнима.

протођакон Мирослав Василијевић