Својим појањем су ово Свето сабрање увеличали појци богословије „Свети Јован Златоусти“ из Крагујевца.

У току Свете Литургије, Епископ Јован је по старо-хришћанској пракси крстио малену Веру, ћерку јереја Марка Урошевића, пароха при овоме храму.

Након читања Светог јевађеља, Епископ је верне поучио својом беседом и у њој посебно нагласио значај Свете Тајне Крштења:

„Христос се роди браћо и сестре!

Овим Богослужењем, наша Црква, браћо и сестре врши један чин, оданије, како се каже црквеним језиком. Оданија Божића. Овом службом Црква жели да нас подсети још једном на завршетку овог службеног круга о Божићу, на значај рођење Сина Божијега, на значај доласка Господа Нашега Исуса Христа у овај свет и почетак спасења, јер ништа ново под сунцем нема до Господа Нашега Исуса Христа. Дошавши Господ браћо и сестре у овај свет, родивши се од Пресвете Богородице и Духа Светога, он је у ствари донео светлост људском роду који је до тада боравио у тами и зато ја бих желео да данас и себе и вас драги моји подсетимо се још једном на значај рођења Христовога. Божић је празник из кога извиру сви остали празници. Јер да није Господ дошао у овај свет да није Месија дошао у овај свет да спасе овај свет да ли би уопште били спасени браћо и сестре. Божић је најбољи пример и доказ испуњења Божије воље, Божије заповести који је Бог дао још у рају свим људима када су се огрешили, када су се изашли из раја да ће он послати Месију, да ће он спознат Спаситеља света, само треба да верују и да живе у томе. И то је Бог најбоље исказао браћо и сестре оном такозваном првом протојеванђељу које каже: „Још мећем непријатељство између тебе и жене. Између семена њеног и семена твога. Оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га за пету уједати. И заиста рођењем Христовим искупљењем Христовим, Васкрсењем Христовим, Господ је браћо и сестре стао на главу змије, стао на главу сатане, и тако на спасио од греха и од смрти. Такође овом службом Црква жели да нас подсети на Божију љубав која је са Богом сишла на земљу. Како бисмо се ми увек не само од Божића до Божића, не само од оног календарског дана када прослављамо Божић него увек и непрестано сећали те љубави Божије, јер љубав је свела Бога на земљу. И да би сећајући се те љубави Божије браћо и сестре ми узвратили нашом људском љубављу према Богомладенцу Христу. Као што знате Божић је али није згорег да се стално подсећамо, Божић је празник мира и добре воље међу људима. Зато су анђели и поздравили рођење Христово оном дивном песмом: „Слава на висини и на Богу и на земљи мир међу људима добра воља“. Има ли ишта узвишеније браћо и сестре него славити Бога. Док славимо Бога ми Бога признајемо за свог Оца, док славимо Бога, ми се Богу молимо, док славимо Бога, ми Бога носимо у срцима својим и тако сваки човек који носи Бога у срцу своме он је у ствари Христоносац. А онај који носи Христа у себи њега Христос узима и носи. И такав човек не знам шта да га снађе у животу неће пасти у очајање. Него он зна да је његов Искупитељ жив, и да Бог браћо и сестре све што је поднео, а много је поднео, то је све учинио ради нас и ради нашег спасења. Ето, рекох љубав је Божија свела Бога на земљу, али човек, род људски да ли је заиста узвратио Богу на ту његову љубав, на ту његову жртву. Знате и сами да је Христос од свог рођења па све до Васкрсења браћо и сестре био прогањан од људи, био осуђиван од људи, био прокажен, и чак Га људи приковали на крст и шта су то урадили, шта су узвратили на Божију љубав, узвратили су мржњом браћо и сестре. А мржња је опако зло. Зло које измени и људски ум, људски разум, и када зло овлада човеком онда заиста човек није свестан својих поступака. Онда човек долази у оно стање за које Јеванђеље каже: „Доћи ће време када ће вас убијати и мислити да Богу службу чине“. Нико од нас неће казати, не дај Боже да ја убијам Бога, нико од нас то и не чини физички, али браћо и сестре има много врста убистава, и начина убистава. Није само убити другога не знам оруђем, не знам било чим другим, ми друге знамо да убијамо и нашом немарношћу. Ми знамо да друге убијамо кад не служимо другоме, а Бог је дошао да послужи свима нама, и немамо шта ми браћо и сестре , крштени људи, да се мучимо па да кажемо да ли је ово овако да ли је онако, све нам је казано. Све нам је дато, све нам је показано, само је потребно да слушамо. Али не само да слушамо него је потребно да испуњавамо јер ако само слушамо а не испуњавамо, то вам је оно што кажу на једно уво уђе на друго изађе. Али када слушамо и извршавам оно што чујем , оно што ми је речено онда се ја и ти , свако од нас браћи и сестре узда у милост Божију, љубав Божију, да ће га Бог сачувати па да је не знам колико велики грешник. Уколико се наравно и покаје. Јер нема греха који Бог неће да нам опрости само ако се ми покајемо али искрено, не оно фарисејски, не оно лицемерно, кад ми знамо да кажемо опрости, или знамо да кажемо опрости Боже, настављам потпуно исто да живим, хоћу ли бити услишен за ту реч што сам рекао опрости. А да ли ме та реч кад сам тражио опроштај, да ли ме је заболела, да ли сам заиста осетио бол и тугу у свом срцу у својој души што сам се огрешио од Онога који ме највише воли. Нас воле родитељи, хвала Богу што је тако и ми треба да волимо родитеље. Ми волимо људе и нас воле људи и све је то добро, али нико нас толико не воли као што нас воли Бог. Зато је и речено да је Бог заволео нас пре него што ми заволесмо Њега.

Дакле браћо и сестре Божић је догађај или да кажем моменат када је Син Божији дошао међу нас. И не само то, да је дошао међу нас, него постао један од нас, пазите браћо постао један од нас, у свему осим у греху, био Бог и остао Бог. Постао Бог и човек и остао Човекљубац браћо и сестре. Дошао је Христос и донео мир међу људе у којима је владао немир и неразумевање поготово у време рађања Христовога, али Христос је дошао кад се испунило време, кад се напунило време, када је чаша безакоња како кажу Свети оци почела да прелива од зла. Када је све више нестајало вере, али изабраних ради шта бива, бива спасење браћо и сестре. Тако је и Господ дошао у то време када је било много неразумевања и много немира и много мржње, као што нажалост и данас имамо мноштво неспоразума међу људима, много више туге и страдања неголи радости и узрастања, много искључивости и данас има међу нама браћо и сестре. Постали смо искључиви, постали смо тупи, да тако кажем, на осећај другога, јер смо постали саможиви,, постали смо себељубиви, постали смо у ствари горди, постали смо сујетни и зато не осећамо другога као себе самога. Дакле браћо и сестре дошли смо у такво стање да некако уместо мира у народу царује немир, уместо љубави, царује мржња али није код свих тако Богу хвала , јер ни ми данас не би постојали на овом свету да није праведника браћо и сестре, а ко је тај праведник, то Бог зна. Али никако не смемо да кажемо ја сам тај праведник и због мене Бог држи овај свет, због мене Бог чини то и то, човече ако тако мислиш онда си у највећој заблуди. Није Бог дошао ради само мене или ради тебе, није Бог дошао у овај свет ради једног народа него је дошао ради целог рода људског, и није Бог дошао у овај свет ради праведника само него и ради грешника, јер то је таква Божија љубав да она подједнако воли и грешника и праведника и зато је просто да кажем чудно како то човек не може да осети ту љубав Божију и да љубављу узвраћа другоме. Ми сви желимо да нас људи воле, па онда треба и ми да волимо другог, треба да волимо ближњега. Не можемо браћо и сестре ништа добити ако претходно не дајемо. А ништа не можемо ни другога придобити ако себе не дајемо за другога. Ми на сваком богослужењу чујмо оне дивне молитве: „Сами себе и једни друге и сам живот свој Христу Богу предајемо“, а то значи да смо сви позвани на заједницу да се управо једино кроз ту заједницу спасавамо, а то је заједница Тела Христовог, а то је Црква Христова, браћо и сестре. И зато је сваки Хришћанин одговоран за све Хришћане. Као што су сви Хришћани одговорни за једног Хришћанина. То је породица Божија браћо и сестре. Али ако ми почнемо да искључујемо себе и да ово што рекох почнемо толико високо да мислимо о себи па мислимо аман да није мене не би овај свет постојао. Човече, па јесте и овај је свет ради тебе али и ти си ради овог света, али не само ради овог света, него и ради овог савета и рад оног вечног непролазног. Зато је браћо и сестре бити човек бити хришћанин у ствари значи бити озбиљан. Значи бити одговоран. А одговорности неме тамо где нема осећај да треба да будем одговоран. И зато браћо и сестре у време када је такво безакоње настало, послао је Бог Сина свога међу нас и вратио нам радост. Вратио нам радост, дао нам светлост, донео нам светлост. Христова светлост просвећује свакога ко долази на свет. Али кога просвећује Христова светлост, онај ко жели да буде просвећен Христовом светлошћу. Али онај ко мисли да он сам себи светли, још више који мисли да не само светли себи него и другима, опет је и такав човек браћо и сестре у тешкој заблуди. Било је, а и сада имамо нажалост као што видимо и немира, мноштво болести, страдања, смрти. Ево годинама нам говоре о епидемијама, сукобима, ратовима, ропствима, неко ће казати ја нисам у ропству, јеси и ти и ја смо у ропству чим смо у греху браћо и сестре. Грех човека држи у ропству, и зато му то ропство и тај грех не да да се врати Богу, да се смири пред Богом. Дакле браћо и сестре где су год људи живели нешто од овога понекад и све заједно се дешавало управо на једном месту, на једном месту и тада је Бог изабрао да се далеко управо од тих људских очију далеко од комешања и метежа људских, метежа овога света, да се у пећини роди Господ Христос од Свете Дјеве, да се роди Син Божији браћо и сестре, где? У пећини у Витлејему у јаслама. Није било каже места ни у каквој палати, а он није ни бирао палату, он је бирао управо најпонизније место, тамо где је стока. Али браћо и сестре где се Христос појави ту све се претвара у светлост. Све се претвара у радост, онда и штала мирише како каже један Свети Отац. Е то је оно на шта смо ми позвани као Хришћани браћо и сестре или како каже апостол Павле да будемо миомир Христов. А човек или мирише, или како је то говорио Свети старац Јустин Ћелијски дакле позвани смо да миришемо, али ако имамо мира Божијега у себи ми ћемо мирисати миром, ако немамо ако имамо само свој мир, онда нећемо ни ширити мир Божији него ширићемо у ствари свој немир. Зато човек нађе се често у стању да каже не знам шта ми је, узнемирен сам, немам мира, па немаш мира јер немаш мира Божијега у себи. Или си тај Божији мир претворио у онај мир какав ти мислиш да треба да буде. А шта је Христос рекао браћо и сестре: „Мир свој дајем вам , не дајем вам га као што свет даје, да се не плаи и да се не збуњује срца ваше“. Нама је Бог донео мир зато је потребно да чувамо тај мир Божији у себи, а мир Божији се лако нарушава браћа и сестре. Чим малакшемо у вери. у молитви. у подвигу. у труду. у љубави. у милосрђу, ми у ствари малакшемо у том миру Божијем. Дакле, где су год кажем људи живели нажалост, увек је било немира, али је било и оних дивних људи Светих људи, који су ширили мир, као што је у Старом Завету толико хиљада година постојали пророци, постојали праведници Божији који су бодрили народ, немојте да поклекнете обећање Божије ће бити испуњено, доћи ће Цар мира, и дошао је. Е сад у шта претварам ми тај Царев мир да тако кажемо или боље речено у Божји мир то је наше питање браћо и сестре. Ето из те и такве пећине куцао је живот. И то живот је куцао за читав свет браћо и сестре. Он је куцао за род људски, ту се родио онај који је дошао због сваког човека понаособ, браћо и сестре и за све људе заједно. Родио се Бог да донесе мир да покаже ко је Бог, и не само да покаже ко је Бог и какав треба у ствари да буде човек али Божији човек браћо и сестре, да буде Божији човек. Да покаже и докаже да је Бог љубав, да не може ништа га спречити да нас воли, таква је љубав Божија. Да нас Бог воли браћо и сестре исто тако да укаже на то да човек може имати и мир и радост у себи ако има Бога у себи и ако другога човека ставља уз себе.

Тако браћо и сестре ако каже неко да воли другога да воли ближњег како Јеванђеље назива другога, а не воли Бога у најмању руку тај човек је у заблуди. Како кажу Јеванђелист Јован: „Како можеш да волиш Бога ако га не видиш а не волиш Икону Божију која је поред тебе, али не волиш Икону Божију која је у теби. Зашто си на Икону Божију која је у теби зашто је пала прашина, зашто није Јеванђеље постало и остало огледало нашег живота, а огледало и ово пред којим се ми огледамо, ако је пала прашина ми не можемо да видимо своје лице онако како треба, видимо онако у некој магловини. Е зато треба да скидамо браћо и сестре ту прашину из свога срца из своје душе и то ћемо чинити ако управо своје срце учинимо том Витлејемској пећином у којој се Христос није само родио једном, него се Христос непрестано рађа, иако се Он не рађа сваког тренутка у нама, у нашим срцима у нашим душама браћо и сестре онда смо ми изгубљен народ, изгубљени смо људи. Пећина је обасјана радошћу и миром , показала је да је љубав у ствари смисао нашег живота. И на крају браћо и сестре верујте, много је лакше волети него мрзети, кад волиш ти осећаш радост, осећаш присуство Духа Светога, осећаш присуство Бога, али када мрзиш онда си ти испуњен не Богом и љубављу Божијом него си испуњен оним другим браћо и сестре који је против човека и против Бога. Зар није и данашња ситуација таква, усуђујем се рећи, можда претерујем. Најчешће се помињу речи мир и љубав, заједница, колико тога има у нама сваки од нас треба себе да провери, али истински да провери, али не можемо себе да проверимо ако не уђемо у себе. Ако се не смиримо пред Богом и пред другим браћо и сестре колико тога има треба сви да завиримо у своју душу и у ствари добићемо одговор. А ми на сва питања која нас муче и која нас чине радосним наћи ћемо у Светом Писму, Јеванђељу браћо и сестре, дакле то и апостол Павле каже посла Бог Духа, Сина Свога у срца ваша. Дакле она Витлејемска пећина је како бих рекао, мултиплицирана у срцима људским и ту је Бог послао Сина Свога.Само је питање да ли смо ми отворили врата своје душе. Да ли смо ми отворили врата нашега срца и да ли је наше срце постала Витлејемска пећина, ако јесте онда имамо мир, имамо онда заиста ту скупоцену реч мир браћо и сестре, мир, скупоцену реч која се спомиње свакога дана безброј пута. Као што и љубав стално спомињемо. А да ли смо баш ушли у смисао, тај дубоки значај и смисао љубави то је нешто што је сасвим друго.

Дакле браћо и сестре онда ако имамо мир у себи онда имамо и љубав такође скупоцену реч. И љубав је и те како скупоцена реч, која нам не силази са усана, само је питање да ли имамо ту праву љубав, данас често ће нам бити љубав интерес. Ако немам интерес нећу другога ни да волим. Па зар је Бог хтео неки интерес када је показао љубав према нама, па не браћо и сестре, љубав се даје, и што се више дакле она се све више умножава. Она се на такав начин не троши као што се троши мржња. Дакле браћо и сестре колико има мира и колико је стало нама људима до мира управо приказује та Витлејемска пећина. Чињеница је да данас људски род из дана у дан усавршава оруђе смрти. Уместо да радимо на стварању мира и љубави ми стварамо оружја и оруђа, а за шта служе оружја и оруђа па да убијемо другог. А заборављамо ако кога убијемо да смо у ствари прво убили себе. Дакле браћо и сестре ту је одговор колико има мира у нама и колико тај мир желимо да ширимо око себе, а знамо да не може бити мира у нашој души ако нема Духа Сина Божијега. Ако наша срца нису тај камичак у том мозаику нашег живота, онда нећемо имати мозаик живота браћо и сестре, а мозаик је леп. А кад је он најлепши, кад онај који ствара мозаик зна да стави сваки камичак на своје место. Да не трпа као што кажу као на гомилу него да стави на свако место јер свака она боја оног камичка у мозаику даје посебну драж, тако да кажем. Е тако је и у нашим животима, браћо и сестре дакле, пророк Исаија каже: „Растопите мачеве и претопите их у плугове“. Данас је нажалост све мање плугова, све мање нам се ору њиве, нажалост све мање оремо њиву наше душе, али зато изграђујемо и правимо оруђа и оружја браћо и сестре. То је порука Божића браћо и сестре и данашњега дана, да управо ово што каже Исаија да растопимо мачеве и претопимо у плугове. Да будемо браћо и сестре градитељи, а не рушитељи. Тамо где је љубав, тамо нема страха, јер је љубав изгони страха, а страх је опасна духовна болест. Онда ће човек да зазире и од своје сопствене сенке и да се плаши своје сопствене сенке, зато што управо нема љубави. Дакле браћо и сестре као што су демонске силе како каже један Свети Отац побегле из Битлејемске пећине тако ће да беже и из наших срца уколико у нашем срцу има Бога оваплоћенога. Дакле браћо и сестре нека мир Божија и љубав Божија завлада у свима нама нека мир и радост и љубав завлада у души наше Вере коју смо данас крстили, којом је она и ушла у Цркву, и данас је велико богатство и за небеску и за земаљску Цркву јер је и земаљска и небеска Црква добила члана свога. Али зато треба да јој помогнемо да у овом немиру и времену којем живимо управо осети мир. И то мир онај Божији, а осетиће ако будемо помогли јој да узраста у пуноћу раста Христовога. Ако јој помогнемо да се сачува у вери Православној, како смо и читали у овим молитвама приликом крштења, да се помолимо Богу да јој Бог анђела којег је она данас примила у крштењу да је анђео води и руководи. И ми ако не будемо слушали свог анђела чувара нећемо моћи да се снађемо у вртлогу овога живота браћо и сестре. Да се помолимо Богу да је Бог препозна, по мирису Светог Мира којим смо је данас помазали. Да јој Бог помогне да заиста буде добар човек, а кад је добар човек, онда је он и добар хришћанин. Он је од користи и Цркви и Богу и себи и другима, нека је срећно и благословено њено крштење данашње, нека је срећно и благословено наше сабрање на данашњој Литургији, нека јој Господ помогне да она данас браћо и сестре која је примила ту основну Свету Тајну Свето Крштење она данас постаје богата за две Свете Тајне, за Свету Тајну Крштења и Свету Тајну Причешћа. Нека јој управо то Причешће буде њена духовна храна и њено духовно пиће, али одговорност је првенствено на њеним родитељима, кумовима, на свакоме од нас, јер рекох сви смо ми одговорни за друге, и често се родитељи и други заваравамо па мислимо ово мало дете шта оно зна шта ја пред њим радим или шта ја пред њим говорим. Е браћо моја то је лепо рекао свети Јован Златоусти да је душа детиња као сунђер, бациш у воду он скупља воду, а после цеди, према томе водимо рачуна да својим примером покажемо да смо Хришћани и да она постане Хришћанка.

Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Велики број верника је приступио Светој Чаши тиме се сјединивши са Господом нашим Исусом Христом, а потом је уприличена Трпеза Љубави.

јереј Немања Искић