СЛУЖЕЊЕ ЕПИСКОПА У БАРАЈЕВУ

СЛУЖЕЊЕ ЕПИСКОПА У БАРАЈЕВУ

У недељу 21. јануара 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Архијерејску Литургију у храму Преноса моштију Светог Николаја у Барајеву. Владику је дочекао велики број верног народ са децом.

Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Видо Милић, протонамесник Ненад Петровић, јереј Огњен Козлина, јереј Жељко Јовановић, протођакон Иван Гашић и ђакон Зоран Степановић.

На Литургији су појали Србски православни појци.

Након прочитаног јеванђеља Владика се сабраним верницима обратио беседом:

„Христос се јави браћо и сестре. У овом поздраву ми се молимо да нам се Господ јави а Господ нам се увек јави ако живимо у смирењу, ако смо горди, сујетни и живимо у магновењу онда ми не осећамо Христово јављање. То Христово јављање је и објављивање Бога као Свете Тројице. То је онај Бог у кога ми православни хришћани верујемо. Ми исповедамо да верујемо у тројичног Бога. Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. Три личности а једна суштина. Христос нам открива Бога и то у јеванђељу и кроз јеванђеље. Јеванђеље се разуме ако не мислимо о себи високо да смо бољи од других, паметнији, образованији. У разумевању јеванђеља не помажу нам само памет и образовање, јер шта је то пред Богом. Такво образовање нас не приводи Христу. Људи који тако живе и мисле се служе Христом а не служе Христу. Многи од нас који служе у Цркви се служе Црквом а не служе Цркви. Христос нас поучава томе како се то ради кроз ово данашње јеванђеље где се он појављује као мисионар и избавитељ у Галилеји. Он је просветио народ незнабожачки који је седео у тами. Њима је засијала светлост Христова и они су препознали Христа јер су се потрудили. Тако и ми треба да се трудимо да изађемо из таме и уђемо у светлост Христову. То је могуће ако проверавамо себе јеванђељем, учењем Цркве и заједницом са Богом. Где год је светлост Христова ту ишчезава сваки вид таме. Често и невољно уносимо таму у себе. Такав човек постаје заробљеник те демонске таме и невиди себе у оном правом смислу какав он јесте. Он себе види у бољем светлу него што јесте. Једин спас је појава светлости Господње и тада се човеку отварају духовне очи. Оне су значајније и од телесних очију јер нам помажу да видимо сваку мрљу на свом егу. Такав човек зна на који начин може да опере те мрље и очисти себе. То је могуће само Христом, Црквом, светим тајнама и врлинама. Тама смрти је најопаснија тама и спасење је само у светлости Христовој. Провалија нас може прогутати ако не користимо ту светлост Христову коју смо сви задобили. Та светлост освећује и просвећује свакога ко је у заједници са Христом. То је животни испит за свакога од нас. Тако исчезава сваки вид таме песимизма, незнања, страха. Када је страх у човеку он је у свом сопственом ропству. Он се плаши да му нешто не одузму. У страху човек прави грешке. Човек у страху се бори за садашњи век а не за будући вечни живот. Људско је да те хвале и да те куде и све то говори да треба да се приберемо и трудимо да будемо бољи данас од јуче. Не требамо да будемо такви да поучавамо људе који служе у Цркви како треба да служе. Говоримо о Литургији и о њеном служењу а не познајемо литургијски живот. А често се и поједин саглашавају са таквим људима и прихватамо. Имајмо разума шта је литургијско а шта није. То најбоље можемо познати ако живимо литургијски. Живимо литургијским мириом јер из Литургије извире мир који треба да се усели у нас. Ми се најприсније у Литургији сједињујемо са богом али и једни са другима. Човек не може да се сједини са другим све док себе сматра неком величином. Горд човек је такав и он немајући основну врлину смирења живи у магновењу. Сви смо ми људи и паднемо али ако имамо Бога у себи онда себи смо позвани да се мењамо а не да живимо у гордости. Горд човек не жели да се мења. Гордост је та која нас ставља изнад Бога. Ми не проверавамо себе и не користећи свој разум лутамо. Зато меримо све јеванђељем. Јеванђеље нас оправдава а Бог праведника не оставља. Ако смо са Богом онда нема чега да се бојимо. Не затварајмо себе у себе. Тада видимо само себе. Такав човек неће ништа да учини да постане бољи. Онда је светлост Христова недостижна. Такав човек ствара своју заједницу са људима који га хвале и тапжу по леђима. Да би победили себе неопходна нам је вера у Христа да би засијала светлост Божија у нама. Врло је важно да се кајемо али и како и пред ким да се кајемо. Дајмо Богу суд у руке јер једино је Божијисуд праведан. Не греши онај који у Христу стоји. Светлост Христова нас одваја од греха. Творећи врлине ми се рађамо од Бога. Љубав изгони мржњу из нас и усељава врлине. Таква љубав не поставља човека да он буде мерило другима него га одгони од таквог стања. То нам сведоче и свети оци. Да би признали грех није довољно рећи да се кајемо него треба да нас грех заболи. Покажимо труд да не желимо да сперемо са себе свету тајну крштења. Бог нам једино може помоћи да унесемо светлост Христову у себе и да превазиђемо грех. Зато нам је неопходан велики труд и снага да се преобразимо и живимо праведно. Праведност је смрт смрти. Бог нас се створио да будемо бесмртни кроз заједницу са њим. Не ваљајмо се у блату. Оперимо се и видећемо како је лепо бити чист. Ми смо миомир Христов. Сачувајмо мирис свето мира којим смо запечаћени. Треба да схватимо који печат носимо у себи. Човек који је истински ушао у Цркву чува то запечаћење. Истински верник кад има проблем осећа тегобу и жели да победи себе и усели благодат Божију у себе. Зато увек испитујмо себе и кајмо се за сваки грех. Почнимо да се спасавамо у животу по вери и по Богу. Примимо Духа Светог у себе. Да будемо калем на који ће се Христос накалемити. Бог је и љубав и правда јер у правди се огледа ко је у греху а ко се бор против греха. Љубав се увек даје јер ко даје он може и да добије. Бог неће насилно да уђе у нас. Бог нам је дао слободу али не злоупотребљавајмо слободу. Господ жели да се сви спасимо и Бог за све што чинимо тражи од нас одговор “.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На служби се причестио велики број деце и верног народа, а после Литургије Владика је поделио иконице народу који је у миру и са стрпљењем чекао благослов Епископа. Трпеза љубави је приређена у ресторану Липовачка шума у Барајеву.