Након прочитаног Јеванђељског зачала, Епископ се обратио окупљеном народу и рекао:

„У име Оца и Сина и Светог Духа,

Драги и поштовани ктитори манастира, Томо и Драгице, драга браћо и сестре. Нека је благословен наш долазак у овај свештени манастир, где смо се сабрали да у њему служимо Литургију. Хтео бих данас вашој љубави и пажњи да кажем нешто о значају божанствене литургије коју ми свакодневно служимо. На самом почетку да кажем да нема већег светог дела на земљи од литургије. На земљи свакога дана свршава се највеће, најзначајније и најсвештеније дело од свих дела која људи могу чинити. Литургија је наставак Свете тајне коју је Господ установио пред страдање. Наставак оне божанствене тајне када је Господ установио Свету тајну причешћа. Ништа веће и значајније нема од Свете Литургије. То је привилегија коју је Бог дао човеку јер ни анђели не могу да свршавају Литургију, а ето Бог је дао човеку. У литургији анђели садејствују са људима, у служењу литургије, али видите, они не могу да служе. Литургија значи народно дело и то бих волео да сви запамтимо. То јесте дело за народ Божји. Црква се моли за сав свет, али се једино литургија служи за благочестиве и православне хришћане како и чујемо на литургији. Црква је народ Божји и ако одвојимо народ од цркве више није народ и обрнуто. Одвојимо ли Христа од цркве, Он више није Христос. Погледајте каква је та синергија и повезаност. Ако ја као Епископ немам народ, свештенство, монаштво, џабе ми је што сам владика. А, са друге стране, народ, свештенство и монаштво без Владике нису ништа у погледу спасења. Света литургија као народно дело служи се и за народ Божји од истог тог народа. Народ Божји је онај који заиста учествује у литургији, то је онај крштени народ и са тим крштењем он је ушао у цркву и зато је тај народ, народ цркве. Када кажемо народ Божји, не сматрамо да су лаици одвојени од клирика, свештенства, већ смо сви заједно народ Божји и лаици и клирици. Људски да кажем, када чујем да неко у народу каже, шта то ради црква? Морам рећи да ме то погоди јер је свако од нас црква. Поправи себе па ћеш поправити и цркву и учини себе достојним да будеш члан цркве и бићеш, већ ћеш бити и посвећен. Зашто се у православној цркви придаје важност Литургији? Зато што се њоме најбоље учи какви треба да будемо и шта треба да радимо. Зато је литургија најбоља учионица. Литургија као што често говорим, своди небо на земљу, а земљу узводи на небо. Литургија је заправо Свето Богојављење јер се сам Бог јавља и шаље духа Светога да нас оспособи да заиста будемо прави учесници, а не посматрачи. Ми данас овде сви служимо литургију, а не само ја. Свакоме од нас је дато дело да служио. Данашња реч слуга, је понижавајућа. Док је у цркви то је сасвим нешто друго и служити значи бити узвишен и осећати привилегију да нас је Бог створио да служимо њему јер онај који не зна да служи другоме, тај је себе издвојио из заједнице. Тај је себе лишио заједнице, а црква је заједница Бога и људи. Докле год смо у цркви и док слушамо цркву, имамо наду на спасење. Издвојимо ли себе из цркве, да си светац, нема помоћи. Ми на свакој литургији кажемо, „горе имајмо срца“, што значи да нас литургија подсећа да мало унесемо у себе божанску енергију која треба да нас носи са осећањем самог чина литургије. Давно су мудри људи рекли, ко зна шта је црква, тај зна шта је и литургија и обрнуто. Ми такође на литургији кажемо „заблагодаримо Господу“. Ко благодари Господу, онај који има смирења, вере и све остало. Онај који не зна да благодари Богу, тај не зна да буде благодаран ни човеку. Нама је Бог све даровао, на првом месту цркву и литургију. Увек треба правити разлику између учешћа на литургији и присуства. Присуствовати значи бити ту физички али без укључивања, а учествовати значи предати себе Христу, а то значи причешћивати се. Зато, бити на литургији и учествовати, а Црква се моли за цео свет, то значи да смо дошли да се сјединимо са Богом. Зато је један Свети отац рекао да онај који не долази на литургију, да се тај лишава благослова Божјега. А, може ли човек да живи без благослова, не може. Благослов није нешто што је профано, већ је то срж да све чинимо по благослову и зато Оци кажу, хришћанин не би смео ни да умре без благослова. Ми људи имамо својих невоља и патњи, мука и проблема али и радости, само је важно да останемо са Богом у вери и кроз веру. Имамо потешкоћа у животу, али ето и ту дара Божјега и благослова то нам је Бог дао покајање и нема ни једног греха који човек учини да му Бог неће опростити уколико се он искрено покаје, а не да се растужи зато што није на оном месту где треба да буде и што мисли да његово призвање је за нешто узвишеније. Нема већег призвања него бити призван, а сви смо призвани. Нема тежег стања за човека до оног који се огреши о свој позив, а огреши се онај који не прати благослов Божји у цркви. Рекох и понављам, много невоља имамо у животу и мислим да нема човека који не осећа замори и умор у свом животу. Најлакше је наћи одмор од физичког умора, али наћи одмор од своје сујете, гордости, самољубља и себељубља, то не можемо решити лежањем или седењем. Од овог другог умора не можемо се одморити ако у себи не стекнемо једну врло важну врлину, а то је смирење. Чим си неблагодаран и незахвалан, чим бунтујеш, значи немаш смирења. Све што нам се десило и што нам се дешава, дешава се по промислу. Када је промисао могла да проговори кроз магарицу приликом уласка Христовог у Јерусалим, зашто не би проговорила кроз човека. Све мислимо д а нам је други за све крив. Све док се не ослободимо тога да нам је други подметнуо нешто, никада нећемо моћи ући на пут спасења јер ропћеш и не благодаран си. Такав човек да и Бог не чини како треба јер сам ја по некој способности или не знам чему вреднији и треба боље место да имам. Оправдај место где си сада и где си постављен, а онда ће промисао да се пројави. Потребно је чекати али не само желети, већ треба смиривати себе. Треба нам смирења јер га је све мање. Немамо смирења ни да саслушамо једни друге ни да чујемо него смо у глави замислили нешто и нема помоћи. Бог нас неће насилно спасавати већ тражи нашу сарадњу, нашу жељу, вољу, да желимо да нам он помогне. Често ту жељу за Божјом помоћи схватамо формално. Однос деце и родитеља је исти као наш однос са Богом. Ако дете заслужи оно што тражи, добиће, па и ако не тражи, даће му. Наше је да се молимо, а не да тражимо. Када се молимо, значи да се смиравамо и зато је врлина смирења оскудна у овом времену у ком живимо. Свети Јован Златоусти каже да Господ када је замислио да сазида зграду од врлина, он је у темељ зграде ставио смирење јер је насупрот гордости смирење. Чим си горд, сујетан, чим толико мислиш о себи, можеш се називати хришћанином, али немаш смирења. Неће Бог оставити нас без дара Божјег, само ако се молимо. Данашње јеванђеље нам каже, „ходите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити“, и додаје „узмите јарам свој од мене и научите се јер сам ја кротак и смирен у срцу своме“. Немамо већег и бољег примера смирења него што је Господ, па када читамо Свето писмо видимо да су Бога прогањали, тукли, мучили га, али Он показује смирење. Поред тог смирења показује и љубав и зато оне што су га приковали на Крсту није осудио. Он у смирењу и за те своје убице, моли Оца да им опросте. Погледајте колика је величина смирења Божјег. То је оно што Господ каже да љубимо и непријатеље своје. Ми волимо и љубимо оне који нас воле и за њих дајемо живот али ајде да волимо оног који нас не воли, а у томе је виши степен љубави. Нас нико други не заробљава до сопствена гордост, сујета и грех. Господ каже да он хоће да нас ослободи од терета нашег, од самог себе. Бог хоће да се сви људи спасу. Нека Господ, благослови наш долазак у овај манастир. Нека нам Господ помогне да заиста схватимо нешто о литургији и да осетимо силу дејства литургије, а ту нам могу помоћи речи, „примисмо Духа Светога“. То је Дух који силази на литургији на дарове и то преко човека. Зато је потребно заслужити Духа Светога. Дух Свети силази на дарове на свакој литургији и природно чини у натприродно и све се претвара у Тело и Крв Христову. Нека би и данашња литургија била на освећење свима, а свима нам пре овога треба освешћење и долазак себи.

Нека сте срећни и Богом благословени!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

протојереј Душан Илић