За певницом су појале сестре манастира Липар.
Преосвећени архијереј је надахуто проповедао:
„У Име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, чули смо данас ово Јеванђеље које је потресно али веома поучно. Јеванђеље које нам говори како је Господ наш Исус Христос дошао у крајеве Тирске и Сидонске, то је уствари данашња Палестина и ту га је срела једна жена која је имала велику муку у себи, а њена мука била је та што је њена ћерка била болесна односно боље речено што је њена ћерка била опседнута ђаволом. То је најтежи облик болести. Потогову када људи не размишљају како ђаво може и нас здраве да смота као плеву па мислимо – не, ја сам јак, нема ђаво никакве можи нада мном. Сигурно да нема, али то зависи од моје и твоје вере. И ова жена је управо због тога и казала Господу – помилуј ме, Господе, сине Давидов. Није она казала – Господе, помилуј моју кћер, него – помилуј мене. Ја више страдам од моје кћерке. Како – па зато што ћерка није била ни свесна своје болести, а мајка која осећа бол свога детета и гледа како ђаво мучи њено дете, она је узвикнула – помилуј ме, Господе, сине Давидов! Уствари у овој речи ова жена је изјавила најдубљу теологију јер се позвала на Христа који је син Давидов. Иако је незнабошкиња, она није била верујућа жена, али у том тренутку је добила просвећење да Христа назове сином Давидовим што управо Он то и јесте. Такође смо чули како Господ није одмах одговорио на вапај и молбу ове мајке и како су ученици пришли Христу и казали му – Господе, отпусти је, видиш да виче за нама; ремети нам мир, молитву, разговор наш. Кад су ученици то рекли – отпусти је да не виче за нама – она је пришла поново Христу и поклонила Му се и рекла – Господе, помози ми. Можемо ли замислити у овој речи – Господе, помози ми – који је то дубоки вапај, јачина вере у овој жени, колика је била њена истрајност. Кад ми разговарамо са човеком а он нам не одговори, ми му окрећемо леђа и одлазимо. А она не, она је истрајна у вери и она зна да ће јој Господ помоћи ако докаже своју веру, што ћемо касније видети како је и доказала. А Господ још некако изгледа као да не осећа бол мајчин па још каже – није добро узети хлеб од деце и бацити га псима. Зашто је Господ употребио ову реченицу? – Зато што Јевреји који су сматрали да је само за њих дошао Господ на овај свет и да се само они могу спасити. Или како касније у јелинској историји каже – ко није Грк, нема му спасења. Тако су Јевреји мислили – другима нема спасења, другима није Господ дошао. Зашто каже – узети хлеб деци и бацити псима? – Зато што су Јевреји Хананејце сматрали трећеразредним или још више, нису их сматрали за људе, него као стоку, као псе. Сад Господ хоће кроз то да докаже Јеврејима да Он кога не назове псетом, да није псето. Хоеће да побуди и Јевреје и Хананејце да су пред Богом исти, иако међу свим народима има разних људи - и праведника и грешника. Али пред Богом смо ми сви једнаки. И то је оно о чему треба да размишљамо – да схватамо своју грешност и да признамо своју грешност, а не да своју грешност и погрешке сваљујемо на друге. За наше схватање испада као да Христос није имао осећај за невољу ове жене, али није тако. Нема жалостивијег никога од Христа. Нема никог осећајнијег од Христа који заиста зна да осети нашу муку, невоље, болове, патње ако су оне дошле или по допуштењу Божијем или нашим погрешкама. Он је осетљив. Он који је срцезналац, Он зна и наше уздисаје и наше издисаје. Бог је то, али Бог хоће и да провери људе. И данас Бог проверава нас. Хоће да види колико смо истрајни у нашој вери и у чему се уствари састоји наша вера. Да ли само у тој речи да кажемо да верујемо? – Не, наша се вера састоји управо у делима. И зато Господ Исус Христос је осетљив, а овде је реч о истрајности и вери. Хтео је Господ не толико због ове жене, него је хтео оне друге да увери како је ова жена која није знала за Бога показала веру. Хтео је да види њену истрајност, да посрами управо оне који су се бусали у прса, као што нажалост и ми данас понекад знамо да се бусамо у прса па да се хвалимо – ја сам добар, ја сам праведан, сви други нису исправни, сви други су грешни. Бусамо се и говоримо – ја сам светосавац, ја сам Србин – ко да ће нас то спасити. Није то лоше, и треба да знамо коме припадамо, али ако је наша вера само на то што ћу се позивети да сам Србин, да сам светосавац, да сам владика, да сам поп, да сам калуђер, калуђерица, верник... А ништа не доприносим да оправдам своје звање, какву онда корист имам? – Немам никакву. И један од Светих Отаца је давно рекао да нико не може осетити сласт добра без истрајности у њему. Ако не исрајавамо у томе. На том путу ка добру човека много што шта спотиче. Највише се човек спотиче на самога себе. Кад почне да умишља, да замишља – е, овај је рекао то и то, онај је урадио то и то, и ти почињеш да будеш судија а уопште се не потрудиш да испиташ себе да ли си у праву што ћеш чак и ако видиш нешто да други зло чини, да ли имаш право да то кажеш. А уствари, оно што највише говорим – човек види оно што жели да види, и човек чује оно што хоће да чује, и човек уствари чује оно што је замислио у својој глави. Тако да ми знамо и да не познајемо неку личност, а да у своме уму почнемо да осуђујемо ту личност – оваква је, онаква је. Ту имамо спотицања много и идући ка добру први осећај јесте, како кажу Свети Оци, осећај горчине. Е док год човек не осети горчину он не уме да осети ни шта је сласт. После горчине нам је и шећер и мед сладак, али ако једемо друге сласти, што је слатко, па онда нећемо осетити ни сласт меда. Онај који нема вере и који нема наде тај стаје већ на првој степеници свога живота и он остаје на тој степеници. Он се уљушкао - лепо ми је. Имам слободу да мислим о свакоме како ја мислим да јесте. Па човече, малтене приморавамо Бога да мисли онако како ја замишљам. Дакле такав човек остаје на првој степеници, а онај који има вере и који има наде и који има истрајности, такав човек се све више уздиже. Не по својој гордости, јер човек се највише уздиже из гордости и сујете, него уздиже се по ономе што зна шта је Господ рекао – усавршавајте се до пуноће раста Христовога. Управо та врлина помаже човеку да носи свој животни крст и да га не носи па да га остави, него да га носи целог живота. То је оно што је Господ рекао – благо ономе ко претрпи до краја, тај ће се спасти. Ако ми не издржимо до краја своју веру, нећемо се спасти. Онда се предајемо – не могу даље. Истрајност је врло важна у сваком сегменту нашег живота. Управо та врлина – ако нема истрајности у нама, брзо ћемо поклекнути. Поклекнућемо под животним теретом свога крста. Сваки од нас има свој крст. Свакоме је дат од Бога свој крст. И немојмо да помишљамо па кажемо – е, мени је дао Бог баш неки тежак крст па клецам. Ма човече, што кажеш тако? Па Бог зна твоју моћ и моју, зна твоју снагу и духовну и телесну. И Он по мери што нас тако познаје, Он нам крст и даје. Е сад ако ми не узмемо тај крст и не носимо га у смирењу, онда ћемо стално роптати – што ми је ово дао, што ми се то догађа, ја нисам заслужио, или још она најтежа осуда што ми знамо да кажемо кад има човек неке невоље – па нисам се на Бога бацао камењем. Ниси узимао камен да Га гађаш, али Га гађаш својом неистрајношћу, али Га гађаш својом слабом вером. И зато истрајност је врло важна а то видимо најбоље код светитеља Божијих, код мученика – како су до краја издржали и мучење само да не би се одвојили од Христа. У људском роду имамо два тешка примера неистрајности. На првом месту јесте наш праотац Адам који није истрајао у срећи која му је богомдана у рају. Него шта је урадио? – Поклекнуо. Други пример неистрајности јесте Јуда. Он не само да је слушао речи Божије као што је слушао Адам у рају, он је и слушао и гледао шта Господ чини – како васрсава мртве, болесне озрдављава, али шта је – он јесте разговарао са Богом и гледао Христа, али он је постао издајник. Међутим доживео је да буде не само издајник него и отпадник. Зато немојмо се ослањати на себе да ми можемо нешто. Ми без Бога не можемо ништа добро да учинимо, али ослонимо се на Бога, предајмо се Богу, а човек који се предаје Богу, он ослобађа себе од самога себе, јер човек који сам себе буса у прса, он је највећи заробљеник. Он је себе заробио. Баш зато што мисли, све могу, а кад наиђе на прву препреку, падаш. Где је ту твоја снага? Што се уздаш у себе? Не уздајте се у кнезове ваше, каже се у Светом Писму, јер у њима нема спасења. А ми, крштени људи има у кога да се уздамо. Имамо Бога, Свету Тројицу, Христа, Цркву, Јеванђеље Христово, Свету Литургију коју ми данас овде и служимо. Истрајност нам лепо описује Свети апостол Павле, који саветује хришћане свих времена и каже: "У молитви будите истрајни.“ Не оно, почео сам да се молим. Не могу, окрећем леђа. У молитви захваљујте Богу што сте почели да се молите. Тражите благодат Божију, силу и моћ Божију, да нас Бог укрепи, да нам молитва није само на језику, него да је та молитва спојена са срцем и разумом. То је она молитва што излази из душе. Хришћанин који је истрајан у молитви и другим добрима у сваком тренутку свог живота је прави хришћанин. Како је хришћанин? Јер чува дар молитве. А молитва је дар. Нама је све дар. Само је питање шта радимо са својим даровима. Дао нам Бог дар молитве, да ли се молимо? Како се молимо? Треба знати како да се молимо? Питај онога који зна да ти каже. Горд човек неће само да пита другога, сујетан, човек пун себе. Он мисли да све зна. Зато не пита, не тражи и не прима савете. Хришћанин који се не моли, нема у себи те хришћанске снаге јер нема молитве. А уз то нема ни поста. А шта Господ каже? Молитвом и постом се ђаволи истерују. То је недостајало код ове жене. Њу не можемо да осуђујемо. Она није била хришћанка. Била је незнабошкиња. Све оно што се дотакне Христа и чега се Он дотакне то све буде преображено. Тако се и ова жена преобразила. Она је видела Христа, разговарала, молила се пред Христом. За те људе који нису истрајни у молитви мислим да најбоље каже Свети Јован Богослов: "Ниси врућ, нити хладан, него си млак, па ћу те због тога испљувати из мојих уста.“ Најгоре је то стање, то средње стање. Нисмо ватрени а нисмо ни хладни. А то стање нас уљушкава. И нама постане лепо, али да ли је корисно. Ја ћу опет споменути речи апостола Павла: ,,Свиња је окупала, па се опет у блато ваља.“ И њој је лепо у прљавштини. Зашто? Зато што прљавштина увек вуче прљавштину. Чистота увек вуче себи чистоту. Иако имамо прљаве мисли, а да не говорим о прљавим речима и делима, па нама је све прљаво осим самога себе. Јеванђелско зачало које смо данас овде чули говори нам о том прекрасном примеру истрајности у молитви и вери. Пример је управо ова жена хананејка. Шта нам је потребно? Потребна нам је вера и тај дубоки вапај. Онако како ми тек знамо кад затражимо нешто кад нас заболи. Тај дубоки вапај њен треба да нам буде пример. Пример ове жене треба да буде пример свакоме човеку. Кроз данашње Јеванђеље нам Бог поручује да спасење није за један одређени народ како су мислили јевреји, него је спасење Христос донео за свакога. Само је питање да ли примамо то спасење. Узимамо ли га? И трудили мо се за то спасење? Данашње Јеванђеље нам говори о дивном примеру како је Господ дошао у оне крајеве Тирске и Сидонске, у тајности како тумаче свети оци. Али, добро се не може сакрити. Не може се град сакрити кад на гори стоји, како каже Јеванђеље. Та жена, силом своје вере је ипак пришла Христу и казала му: "Помилуј ме Сине Давидов.“ Он моли да њу помилује. Јер ако јој Он да снаге и моћи, она ће моћи да опслужи своју болесну ћерку. И неће роптати, него ће урадити у смирењу и љубављу. Добро се не може сакрити као што се светлост не може угасити. Једна жена хананејка, силом своје вере, она вапије Господу да јој помогне. Господ ће помоћи и теби и мени али по мери вере наше. Господ кроз данашње Јеванђеље жели да послужи као пример свим генерацијама, и прошлим и будућим, како треба да верујемо и како треба да се надамо у милост Божију. Како да смирено примамо понижења. О томе нам говори Јеванђеље, да примимо понижења која нам доносе разноврсне ситуације у нашем животу и дођаји у нашем животу. Из ове приче видимо зашто Господ није одмах одговорио на молбу ове жене. Па то је не ради њега, него ради оних који су осуђивали ту жену што је пришла Христу. Хтео је да види њену истрајност у вери. Кад је она рекла: "Господе помози ми“, Он њој каже: "Није добро узети хлеб од деце и бацити га псима.“ Јевреји су овај народ сматрали псима, не као људска бића. Овој жени није било лако кад ју је Господ назвао псетом. А он је само рекао по размишљању Јевреја. Али она има велику веру и смирење и зато одговара. Шта одговара? "Да Господе, али и пси једу од мрва са трпезе које падају са стола господара њихових.“ Она само што не каже, ја јесам псето, али твоје псето. Али ја знам Господе да се ти бринеш и о црву под кором. И као псето ме прими. Прихватам. Не да се дурим, прихватам све само да оздрави моја ћерка а у исто време да оздравим и ја, и душом и телом. Она и даље, поред тога што ју је Христос назвао тим именом, она је и даље упорна и истрајна у молитви. Покушајмо да будемо искрени кад ово слушамо и запитајмо се, кад би нас неко тако назвао тим именом, како бисмо поступили? Сумњам да бисмо поступили као ова жена, него бисмо одмах узвратили. Ја нисам то, ја сам бољи! Били бисмо увређени и повређени и одговорили бисмо јој управо увредама. Погледајте смирење. Е то је оно што каже Господ: "Благо смиренима, а не гордима.“ Кад је Господ видео истрајност вере, шта јој је рекао? "О жено, велика је твоја вера. Иди у миру и оздрави кћер њена онога часа.“ У овом животу чега нам највише недостаје је управо права вера, ватрена, јеванђелска вера. Нека би Господ и нама дао ту веру да истајемо без обзира шта нас сналазило у животу, без обзира што нас други осуђују, клевећу, прљају јер свако износи из себе оно што носи у себи. Да се замолимо Богу да нам да вере да истрајемо. Али које вере? Оне чрвсте непролазне. Увек имајмо на уму оне Христове речи: Све је могуће ономе који има вере. И на крају када би могао у једној реченици да кажем шта је вера, а то је да вером можемо мењати свет у себи. Вером можемо и мењати свет око себе. Како? Па ако се променимо на боље. Ако постанемо смиренији, истајнији у молитви. Други ће то видети који су поред нас. Ето шта вера чини. Зато често говорим да све у животу можемо изгубити: имовину, куће, дворове али чак и породицу. Али веру изгубили нису. Онај праведни Јов из Старог завета био је богат у сваком погледу, и у материјалном и у духовном, наједанпут остао је без ичега. И без деце и куће и крова над главом и што је најгоре, оболео је тешком болешћу од губе. А та болест је у то време била неизлечива. Али он у смирењу све носи. Како читамо у Светом Писму, долазе његови пријатељи, његова жена и каже му да похули на Бога што се позиваш на Њега па умри. Пазите, сапутник ти то каже. Шта онда да очекујеш од непријатеља? Али он каже да говори као луда жена. Зар смо од Бога све добро примили, сад треба значи да узвраћам на другачији начин? Тај праведни Јов, који је толико векова живео пре Христа, он је наговестио Васкрсење Христово када је казао: Ако се ова моја кожа растури, ја ћу у тој истој кожи, због моје вере видети Господа. И ми се надамо да ћемо видети Господа ако прво видимо себе. Ако будемо себе осуђивали, а не другога. Ако будемо само осуђивали себе а не другога, то ће нам Господ примити као дар, молитву и веру.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након причешћа и благодарења, уследило је освећење нове каменорезачке радионице у економском кругу манастира, а затим и послужење за све присутне. Након трпезе љубави Епископ шумадијски Господин Јован је одредио распоред композиција за живописање манстирског параклиса Преподобне матере Параскеве у коме се сада служи, а затим је обишао и радове на изградњи саборне манастирске цркве Светог Пајсија Светогорца и дао одређене упуте за наставак градње.