Чтецирао је Владан Степовић.

Владика Јован се након прочитаног јеванђеља обратио верном народу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа.

Свети апостол и јеванђелист Јован с правом је назван апостолом љубави. Ми смо данас чули његову посланицу, која управо говори о љубави. Ако читамо јеванђеље које је написао Свети апостол Јован, као и његове посланице, ми ћемо заиста видети да се у њима се највише говори о љубави. Можемо да приметимо и како се он обраћа хришћанима. Он каже „Љубљена браћо моја“ или „Браћо у љубави“. На тајној вечери, непосредно пред Христово страдање, када је Господ рекао апостолима „Један између вас, издаће ме”, апостол Јован је наслонио своју главу на груди Христове и питао га: „Господе, ко је тај, који ће те издати? Апостол Јован нам каже да се човек, који љуби Бога, труди да испуњава заповести Божије. То је апостол који је, такође, рекао „Бога никада нико није видео”. Он наставља и каже „Ако љубимо један другога, Бог у нама обитава и љубав је његова савршена у нама”.

Браћо и сестре, човек је човек, тек када је љубав. Шта је човек? Човек је слика Божија. Човек је икона Божија. Човек је прилика Божија. Човек треба да буде одраз. те љубави Божије. Ко носи Бога у себи, он има и љубави Божије у себи. Човек је љубав зато, што је он биће љубави, а без Бога и ван Бога, нема праве љубави. Ми често изговарамо ту реч љубав, али се не удубљујемо у смисао и значај те речи. Када изговарамо реч љубав и говоримо о љубави Божијој, неопходно је да се човек одмах сети, да је љубав жртва и да нема љубави без жртве. То нам је најбоље показао Господ наш, Исус Христос, када се због љубави према нама, родио и живео међу нама, подносио све оно што су му људи причињавали, био разапет и васкрсао да би спасио човека. Другим речима, све што је Бог учинио, учинио је из љубави јер је љубав свела Бога са неба на земљу. Људи живе и без Бога, али ту нема праве љубави. Исто тако без љубави и ван љубави немогуће је познати Бога. Он се кроз љубав познаје, јер је човек тако ближи Богу.

Ми Бога кроз љубав и кроз веру, усељавамо у себе и зато је и речено да је онај који је задобио Бога, задобио и љубав. Онај који је отуђен од Бога, отуђен је и од љубави, јер је Бог љубав. Само ако у истини волимо Бога, ми ћемо у истини волети и човека. Сигурно је да не можемо да живимо једни поред других, а да се некада не огрешимо, али ако имамо љубави, онда ћемо да прихватимо све оно што нам добри људи кажу, упуте и опомену. Прихватићемо то из љубави, па ћемо се трудити да то и испунимо. Љубав низводи Бога у душу, кажу Свети оци, те човек живи њиме, живи Богом и на тај начин, човек види Бога који је, као што рече апостол, невидљив. Бог јесте невидљив за наше телесне очи, али је он свуда присутан. Он је свезнајући. Можемо га видети само духовним очима, када се подигнемо на ту духовну лествицу. да кроз љубав видимо Бога. Тако се човек љубављу обожује, како то рече Свети отац Јустин ћелијски „човек с љубављу обоготворава“, постаје један са њим, односно постаје Бог по благодати човек.

Љубав је у ствари веза савршенства, како каже апостол Павле. Хоћеш да будеш савршен хришћанин? Имај љубави, живи љубављу. Али понављам и себи, и вама, љубави нема без жртве. Љубав љубеће, каже, преноси у љубљеног, њихови животи се спајају у један живот, њихове душе у једну душу и њихова срца у једно срце. Зато се и каже за прве хришћане како описује апостол Лука у Делима апостолским, да први хришћани имаше једну душу и једно срце и не говораху ово је моје ово је твоје, него су осећали заједницу, па су говорили: „Ово је наше”.

Без љубави и ван љубави немогуће је познати Бога. Ако не познамо Бога, нећемо познати ни човека. До човека се долази преко Бога, а и до Бога се долази преко човека, јер је човек прилика Божија, икона Божија и да заиста човеку приличи да и он буде љубав. Што је човек ближи Богу, ближи је и људима. Ко је отуђен од Бога, он се отуђује од себе, он се отуђује од љубави, он се отуђује од заједнице, од Цркве као тела Христовог, а онај који је задобио љубав, он је задобио Бога. То важи за све чланове Цркве, јер живе једни у другима. Због тога сви треба да имамо осећање за једнога и један треба да има исто осећање за другога. Бог је љубав и који пребива у љубави, у Богу, пребива и Бог у њему. Хоћеш да провериш да ли имаш Бога у себи? Прво види имаш ли љубави према Богу, а онда ће ти се све открити. Отвориће ти се духовне очи, па ћеш сагледати ту најсавршенију хришћанску врлину – љубав, која никада не престаје.

Свети оци говоре, Свети апостол Павле говори: „Вера ће да престане и нада ће да престане, у одређено време, али љубав неће престати никад“. Шта то значи вера ће да престане? Па нећу имати потребу више да верујем, јер ја сам код онога у кога сам веровао. Он је ту, ја сам са њим. Немам потребу за надом више. Оно чему сам се надао сам видео, опипао. Оно што апостоли кажу када хоће да представе Христа људима јесте: „Што очи наше видеше, што руке наше опипаше, тога вам Господа ми проповедамо.“ Ми хришћани немамо потребу да лутамо. Да ли је Бог ово или оно? Довољно је да узмемо само Свето писмо, узмемо Свете оце. Нема потребе да истражујемо, у јеванђељу, у Светим оцима видећемо ко је Бог и шта је Бог.

Доживљавањем Христове љубави, човек усељује Бога у душу своју, тада човек живи Богом, мисли Богом, осећа Богом, дела по Богу. Једном речју, Бог у њему обитава. Када Бог у човеку обитава, он и љубав човекову усавршава. Зато апостол Павле рече: „Усавршавајте се до пуноће раста Христовога. Поновићу, ако хоћеш да будеш савршен хришћанин, усаврши се у љубави, у љубави према Богу, а онда ће ти се открити како треба да љубиш другога, да волиш другога. Љубав Божија према грешним људима јесте у ствари, највеће милосрђе Божије, јер Бог подједнако воли и грешника и праведника. Зато је с правом речено да је љубав Божија према грешницима највеће чудо милосрђа Божијег, јер је само љубав могла послати Сина Божијега у овај свет, који у злу лежи, да га преобрази, да га освети, да га обожи и да обожи на првом месту човека. Ако је човек обожен у Богу, он ће обожити и другог поред себе, а ако није, он не може ни другога.

Ако приказујеш себе онаквим какав ниси, неће имати никаквог плода. На крају крајева, ми не треба да се доказујемо пред другима, да ли верујем, да ли не верујем, да ли сам побожан. Нема потребе то да показујемо, јер има онај који ће пројавити. Бог ће пројавити наша дела. Ми можемо језиком причати све, али треба делима да докажемо. Вера без дела, како каже апостол Јаков је мртва, а и дела без вере, су мртва. Шта ми вреди дела, ако ја немам вере. Зашто чиним та дела онда?

Свети апостол и јеванђелист Јован говори да се љубав састоји у могућности да смилујемо на грешника. Осудити је грех. Ту човек пада. Човек са грехом. човек који нема љубави, који није уверен у вери, он ће поистоветити човека и грех његов. И са грехом, осудиће човека.А ко смо ми да судимо човеку? Ми можемо да укажемо човеку, ако греши. али и то указивање треба да буде на један јеванђелски начин. Не треба да му се надметнемо па да кажемо: „Ја знам, а ти не знаш” Љубав је, смиловати се на грешника, а осудити је грех. Грех је ушао у човека кроз непослушност, кроз гордост, кроз сујету. Грех је одвојио човека од Бога, а онда га тиме одвојио и од човека. Грех је отуђење. Грех зато тражи оправдање.Зато ако некад и укажем човеку на његову грешку, он ће се упирати да докаже да је супротно.

Дакле, браћо и сестре, да се замолимо Богу да нас Бог утврди у љубави, а кад будемо утврђени у љубав онда ћемо се и усавршавати. Да се молимо Богу да на место наше злобе коју често имамо, свако од нас на свој начин, патње и мржње, ставимо љубав.

У суштини, много је лакше волети него мрзети. Човек када некога мрзи, он је ван себе, јер мржња изобличава човека. Мржња изобличава ум човеков и човек почне да живи мржњом. Тада човек, и када чини зло, мисли да чини добро. А љубав, што каже Господ у јеванђељу, љубав покрива мноштво грехова. Нека нам Господ помогне и Свети апостол јеванђелист Јован, апостол љубави, да заиста заволимо Бога, а Бога ћемо заволети највише преко испуњавања заповести и јеванђелског живота.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ђакон Стефан Јанковић