Беседећи верном народу, Владика Јован је рекао да:

“Одељак из данашњег Апостола (Прва саборна посланица ап. Јована, зачало 74.) је толико садржајан и поучан да ако би смо се мало потрудили да испунимо речи апостола и јеванђелисте Јована , који је на Тајној вечери наслонио своју главу на Христове груди и питао: „Господе, ко је тај који ће те издати?“ Није могао да схвати да ће неко ићи за Христом, слушати Христа и издати га. Слабост је људска таква да човек не сме никада да буде сигуран у себе. Никада, као што каже апостол Павле да ко стоји да води рачуна да не падне. Никада не треба да се уздамо у себе већ у милост Божију, благодат Божију у помоћ Божију. Када читамо посланице светог апостола Јована видимо да се он хришћанима увек обраће речима: „Љубљени моји“ или „Браћо љубљена“. И данас каже: „Љубљени моји, ако ко рече да љуби Бога а мрзи на брата свога, лажа је!“ Додаје и каже: „Како може да љуби Бога кога не види ако не љуби брата свога кога види?“

Да ли ми заиста не видимо Бога? Ако га гледамо телесним очима нећемо га видети јер давно је речено да нико не може гледати Бога телесним очима и остати жив. Ако имамо духовни вид ми ћемо видети Бога. Можемо и телесним очима гледајући творевину. Човек је икона Божија и у њему можемо видети Бога само ако имамо вере. Зато из данашњег Апостола видимо да се Христољубље (човек – Бог) грана у братољубље а потом у истинитољубље, правдољубље, добротољубље, мирољубље у љубав за све оно што је божанско, бесмртно и вечно. Зато апостол Павле каже да ће све проћи: и вера и нада, само љубав остаје вечно. А она и све ове љубави су свете и вечне јер им је корен управо то Христољубље. Бог од нас тражи да на његово Христољубље одговоримо нашим човекољубљем. Ако не одговоримо нашим човекољубљем, онда смо не благодарни људи. Што би смо рекли данашњим модерним језиком – некултурни. Бог ти је дао све а ти не умеш да му узвратиш јер ти смета гордост, сујета и его који истичемо више него што истичемо Бога. Љубећи Христа Бога како кажу Свети Оци ми њиме љубимо и људе и све оно што је Божије. На првом месту човека који је икона Божија. Зато апостол Павле каже: „Како можеш да кажеш да љубиш Бога кога не видиш ако на првом месту не љубиш човека кога видиш?“ Човек је икона Божија која стално опомиње на Бога. Кад љубимо Бога ми љубимо све оно што је божанско. Ми љубимо децу божију. Не можемо љубити људе истинском љубављу ако их не љубимо из ових разлога. Свака друга љубав је псевдољубав. Назовимо љубав која се лако претвара у не љубав. Ми када волимо некога човека па га не волимо више, ми немамо љубав према њему. Не само што немамо љубави већ почињемо да показујемо мржњу. Ту је опасност, јер кад изгубимо љубав, онда се у нас усели мржња. А кад се усели мржња у нас онда нам помути све: мисао, речи, дела , разум и почињемо да измишљамо зло о другом човеку кога можда нисмо ни видели али смо га тамо у неким својим мислима смислили. Значи измилио си непријатеља. Наш највећи непријатељ је грех, ђаво и смрт. Шта ће нам други непријатељ. Гледајмо да победимо ове непријатеље. Али то не можемо да учинимо без Бога. Без благодати, јаке вере, зато се Христос позива на веру и каже да је све могуће ономе који има веру.

Право човекољубље се извија из Богољубља. А Богољубље се развија држањем заповести Божијих. Христос каже: „Ако ме волите, заповести ћете моје држати“ Онај који држи заповести он воли Бога, воли другог и све што је Божије а мрзи грех и њега не можемо да победимо док га не омрзнемо. Још нам Свети апостол Јован каже: „Који љуби Бога да љуби и брата свога.“ Отуда само онај који осећа Богом и гледан из Бога, човек је човеку божански брат и бесмртни сабрат. Само Бог даје божанске силе и истрајност човеку да може волети људе и у гресима њиховим. Љубити их без презира и гађења. Презир је у ствари грех. Грех нас наводи на гађење јер ништа лакше него згадити се на човека због његових грехова. Још нам свети Јован каже: „Ако неко види брата свога где греши, нека се моли а не да га осуђује.“ „Нека се моли и даће му живот“. Е, то је хришћанско, то је Јеванђелско. Да волимо и онога који греши. Откуд ми знамо да ми већ сутра нећемо учинити још већи грех. Како каже народна изрека: „Можеш како хоћеш али не можеш докле хоћеш.“

Јеванђелски је да желимо свакоме спасење и да се молимо за свакога. То је жеља Христова за свакога и то треба да буде наша жеља. Христос жели да се сви спасемо и да дођемо до познања истине. Када Христос то жели зашто де ми то не желимо. Бојимо се да ће други постати виђенији, па ће га народ више хвалити него нас. Онда човек доводи себе у стање нарцисоидности, да мисли цео свет треба да гледа у мене. Тражиш да цео свет гледа у тебе а ти не видиш свет као икону Божију, нити другог човека. Наше је не желети никоме грех јер ћемо одмах пасти у свој грех. Освета другима је освета самоме себи. Докле год мислимо да можемо да се осветимо другоме, не можемо себе да осветимо. Зато хоћеш да се светиш другоме. Наше је да свакоме желимо добро а свако добро иде ка све добру. Ко је добар? Нико није добар као Бог јер нико није тако милостив и нема толико љубави као што то има Бог. Не желети нико смрт нити оно што је смртно. Када пожелимо смрт другоме, ми смо духовно умрли. Сујета нам не да да то признамо. Наше је да свакоме желимо бесмртност и оно што води у бесмртност. Бесмртан је Бог али и човек који је у Богу и који је са Богом. Људи који воле грех, воле себи смрт, јер је плата за грех смрт. Желети некоме грех је желети му смрт. Јер грех је смрт. Грех рађа смрт и плата за грех је смрт. Покајањем човек изгони грех из себе и спасава душу своју из мртвих. Зато је покајање равно Васкрсењу. Покајање је не само друго крштење већ и прво Васкрсење. Покајао си се? Васкрсао си. Покајао си се? Нема у теби више злобе, мржње, пакости, егоизма, самољубивости и тиме кроз покајање истерао из себе сваку злобу, мржњу и пакост. Зато волимо једни друге па ћемо љубављу победити свако зло и мржњу у себи и око себе и наравно у брату своме.

Да би све ово постигли треба нам вера у Бога, љубав према Богу и ближњима. Ако имамо у себи гордости све ово не можемо да задобијемо. Нема човека који није гордољубив. У сваком човеку чучи и гордост. Код неког више, код неког мање. Да задобијемо Бога али не можемо ако смо горди, самољубиви и ако волимо да се хвалимо. Стално истичемо то своје Ја. Док то ја не заменимо са Ти нема нам спасења. Човек се упире да се пред другима покаже бољи него што јесте јер није савршен. Он тиме показује своју несавршеност коју неће да призна. Да зна да се Бог гордима противи а смиренима даје благодат он никада не би узвисио себе. Истицао би друге и тиме давао пример да друге сматраш бољим од себе па нек је и најгори. Наше хришћанско је да сваког сматрамо бољим и да други зна више од нас али то не можемо да признамо јер нам је тешко да то учинимо. Док не признамо да смо грешни, да смо слаби да смо пали, неће се благодат Божија уселити у нас. Зато нек нам Господ помогне и свети апостол и јеванђелист Јован да схватимо да до Бога долазимо преко човека и да до човека долазимо преко Бога. Ако почнемо о човеку да судимо без Бога нећемо се зауставити па ћемо само осуђивати. Да се молимо Богу да се испуне речи Христове: „Не судите да вам се не суди.“ Каквим судом судимо, тако ће нам се судити. Нама се све чини да ће нам Бог другачије судити него ономе тамо другоме. Каквом мером меримо тако ће нам се мерити. Меримо друге бољима од себе па се не бојмо.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Владика Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.