У навечерје празника Његово Вископреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Г. Јован замонашио је по чину мале схиме искушеника ове свете обитељи Гојка Ђоковића, давши му име Петар у част Светог Петра Атонског.

Митрополит је бираним речима поучио младог монаха указавши му на пут и смисао монашког живота.

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована монаху Петру

Новозамонашени монах Петар рођен је у Крагујевцу, а школовао се у родном граду и у Америци где је завршио средњу школу и факултет дипломирајући на англоамеричкој књижевности.

Сутрадан, на сам празник Светог Сисоја Великог, Његово Вископреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у манастиру Денковац.

Митрополиту су саслуживали архимандрит Онуфрије, игуман манастира Денковац, протосинђел Пајсије игуман манастира у Шуљковцу, протојереј ставрофор Милић Марковић архијерејски намесник левачки, протојереј ставрофор Златко Димитријевић, протојереј ставрофор Александар Новаковић, јереј Александар Срнић из Нишке епархије, протојереј Синиша Раденковић, протојереј Срђан Тешић и протођакон Небојша Јаковљевић.

Лепоти богослужења су и овог пута допринели мати Тавита са сестринством тако што су својим милим гласовима одговарале на прозбе.

Након прочитаног одељка из Светог Писма Високопреосвећени је богонадахнутом беседом поучио окупљен верни народ рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог браћо и сестре.

Данас прослављамо Светог Сисоја, великог угодника Божијега, великог молитвеника, великог пустињака који је, како читамо у његовом житију, провео 60 година у пустињи борећи се са многим искушењима које је савладао једино вером у Бога, великим смирењем, благодаћу и силом Божијом. Он је нама показао пример како и ми можемо да савладамо своја искушења која нас сналазе под условом да искушења заиста схватимо као проблем и да знамо да не можемо сами да их савладамо. За то нам је потребан Бог и благодат Божија. Та наша победа је у Христу, а не у нама. Јер сваки који призове име Господње биће спасен. То значи да Христа треба да имамо стално у себи, не повремено, не онда кад ме ухвати мука или невоља, а када је све у реду онда се тада не сећамо Бога. Ми људи смо као народ на броду и док је мирно море сви смо мирни и нико не размишља, али нико не зна када ће бура да удари и треба да тражимо средства како да се спасемо од потопа. Црква је наш брод спасења и ко је у Цркви и који служи Цркви, који слуша Цркву тај има наду на спасење јер се Црквом и у Цркви спасавамо, тј. спасавамо се у заједници. Никада се човек сам не спасава. Ми који смо крштени и који смо крштењем ушли у Цркву слободно, ми смо слободно рекли да желимо да живимо у тој заједници Бога и људи, у заједници Тела Христовог.

У Цркви се живи богослужењем, молитвом, смирењем и послушношћу. Све ове врлине и много, много више поседовао је Свети Сисоје кога данас прослављамо. Велики је Дар и Благослов Божији што се у овом манастиру чува делић моштију Светог Сисоја Великога. Целивајмо их помолимо му се и затражимо попмоћ Светог Сисоја да се одржимо као људи, као крштени народ, да се одржимо у вери, у љубави, у нади, у јеванђелским врлинама. Свети Сисоје је учио и монахе и лаике како да се спасавају од искушења. Тамо стоји и каже Свети Сисоје: “Ма како искушење да се догоди човеку човек треба да се преда вољи Божијој и да призна да су се искушења догодила због грехова његових.“ Не да сумњамо и испитујемо него да схватимо да све долази због нас јер кад будемо признали да све невоље долазе од нас, а притом имамо веру у Бога, онда ћемо и да задобијемо смирење, а кроз смирење добићемо благослов и исцељење. “Ако се што добро догоди треба говорити да се то догодило по промислу Божијем“ опет каже Свети Сисоје. Све се догађа по промислу Божијем. Стардања су искушења да нас Бог очврсне. Свети Сисоје је био сав саткан од смирења и од смерности. Једном га је један монах запитао како да задобије смерност. Светитељ му је рекао да треба да се тренира да признаје свакога човека бољим од себе и тако ће задобити смерност. Ми најчешће на том испиту падамо. Никако да схватимо да је други бољи од мене него све мислимо да смо бољи, праведнији, чистији од другога. Тако сами себи просуђујемо. Али када човек свакога другог сматра бољим од себе, па и грешника и злочинца, њему ће Господ дати смирење, даће му благослов и он ће почети да се моли и за тог грешника и да га не осуђује, а ми не знамо да ли ће тај велики грешник да се покаје па ја остајем у оном своме да сам га прогласио лошим. Он се покајао и биће спасен, а ја ћу бити осуђен зато што сам га осудио. Да би задобили смерност ми треба стално у својој души, у своме уму, у своме срцу да се сећамо оних речи Христових који каже “Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат.“ Кад бисмо само о овој једној Христовој реченици размишљали и када бисмо им следовали где би нам био крај. Онда би овај свет био рај. Онда бисмо се и ми осећали као у рају. Има ли у рају трвења између светитеља Божијих? Не него сви у смирењу захваљују Богу што им је подарио смирење да се кроз смирење моле. Благодат Божија је сам Господ наш Исус Христос. Човек без благодати је празан човек. Празан као празна корпа и у њу свако може да стави свашта. Зато да Христа сместимо у себе, у своје срце, у ту празнину јер ако не сместимо Христа онда ћемо сместити оног нечастивог. Човек мора бити нечим испуњен. Или је испуњен љубављу или је исуњен мржњом, или је испуњен благодаћу Божијом или је празан благодати Божије. Ми смо благодат задобили у Светој Тајни Крштења и њу стално обнављамо и увећавамо кроз Свете Тајне и свете врлине, кроз јеванђелски живот. Она се лако задобија, али се лако и губи. Сујета нас одаљава од другога јер не дозвољавамо да нас нико исправља и да нам неко каже како ми грешимо јер нам тако повређује его. Сујетан човек ставља себе изнад другог и на тај начин осуђује другога. Јеванђеље каже да не судимо да нам се не би судило и каквим судом судите, онаквим ће вам се и судити, и каквом мером меримо себе и друге таквом мермом ће нам се и вратити. Бог нас не осуђује, Он просуђује, а наша дела нас осуђују. Бог је љубав и Он само потврђује, а у љубави нема осуде и она покрива мноштво грехова. Апостол Павле који је био Савле, велики гонитељ хришћана, постаје велики ревнитељ Божији након што га је дотакла благодат Божија и он каже да не живи више он него живи Христос у њему. То треба да буде циљ нашег живота, али ни тада нисмо без искушења. Та благодат нас гура да се подигнемао и ако паднемо.

Треба да чувамо дарове Божије иако смо их закопали, али доћиће време када ће они проклијати. Да бисмо сачували благодат треба да имамо јаку веру. Не слабу, не колебљиву, не сујеверје или маловерје, не врачање и гатање него ону праву јеванђелску веру у Бога која и горе премешта. На ту јаку веру нечастиве силе стално насрћу јер најважније за ђавола је да нам избаци веру. Зато се наша вера куша чешће него што се трска на ветру љуља. Не бојмо се кушања ако је Христос са нама и у нама. Кушања су наша и као огањ у коме слама изгори, а злато се очисти, али и као ветар који или ишчупа слабу биљку или је повијањем ојача. Данас дувају јаки ветрови на нас, на светиње, на наш идентитет, на наше православно имена све оно што је свето и ми морамо одолети ако желимо да се спасемо. Не можемо одлети сами. Треба нам помоћ, сила и благодат Божија. Одолећемо страхом од Бога који треба увек да је већи у души нашој од стараха од људи. Оделећемо и стидом од Апостола, Мученика који се не постидеше своје вере. Блаженопочивши патријарх Павле је често говорио да ако немамо никаквог добра да бар имамо стида јер ће нас стид подстаћи да не чинимо грех, злобу. Зато замолимо Светог Сисоја да нам помогне да очувамо своју веру. Ако је сачувамо онда ће и она чувати нас. Вера нас учи да ни не помислимо зло него да сасечемо све у корену. Први корен је у нашим мислима. Ако се не боримо против злих и грешних мисли онда ће оне овладати у нама па ће се претворити у речи и ако немамо стида онда о другоме мислимо и говоримо само најгоре. Стари Завет је осуђивао дела, а Нови Завет сече проблем у корену, сече да се коров не закоти, а ми знамо да коров много брже расте и од пшенице и од траве. Треба да плевимо себе од корова, од злих мисли и злих дела. На том путу ће нам помоћи светитељи Божији, помоћиће нам и Свети Сисоје.

Нека сте срећни и Богом благословени.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

У току свете Литургије Митрополит је рукоположио монаха Спиридона сабрата ове свете обитељи у чин јерођакона.

Након рукоположења Високопреосвећени је поучио новог јпосленика на њиви Господњој речима:

“Највећи дар Божији људима је да човек може да служи Свету Литургију. Литургија је наше сведочанство, наше сједињење са Њим. Она своди небо на земљу и уздиже земљу на небо. Учествовањем на Литургији кроз Свето Причешће ми задобијамо опроштај грехова и живот вечни. Данас имамо још једну благодат, а то је што ће данас Спиридон, сабрат овог манастира бити рукоположен у чин ђакона. Да се и ми замолимо Богу да благослов коју он данас прима остане на њему до краја његовог живота, а исто тако да њега замолимо да се он моли Богу за нас. Брате Спиридоне ово твоје рукоположење није било без промисла Божијег. Молим те да осетиш светињу да је прихватиш да би она тебе прихватила. Ово што данас добијаш чувај као зеницу ока свога. Од данас постајеш ђакон. То је служба, а неме веће радости него сужити Господу, али и другоме. Ђакон је веза између свештенослужитеља и народа. Он је анђеоски чин. Што се више будеш трудио да служиш Богу и другима, то ће и теби бити служено више. Замолио бих те да будеш ревностан на богослужењу, у послушности, у послушању, али послушању у љубави.

Ти данас примаш благодат Божију која се преноси кроз полагање руке Епископа на твоју главу. Немој да се постидиш свога призвања. Од данас имаш само Христа испред себе и на њега да се стално угледаш. Он је тај који ће те прихватити као што мајка прихвата своје рођено дете. Имај и ти љубав према Богу, према Цркви, према сваком чивеку. Нека ти је срећно и Богом благословено данашње рукоположење.“

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована новорукоположеном јерођакону Спиридону

На самом крају Митрополит је поделио своје грамате Златку Ђокићу, Филипу Продановићу и Владану Недељковићу из Крагујевца.

Након евхаристијског сабрања, верни народ је наставио заједничарење око свог првојерарха окупивши се на богатој трпези љубави коју је припремио домаћин архимандрит Онуфрије са братством.

Јереј Горан Јовановић