За певницом певали су Србски православни појци.

Након прочитаног јеванђелског зачала, благословом митрополита Јована, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић је произнео беседу рекавши:

„Ваше Високопреосвештенство, високопречасни оци, уважени домаћини данашње славе, драга браћо и сестре, драга децо,

У другој години своје земаљске службе, Христос, када је боравио на просторима Галилеје, недалеко од Галилејског језера на једној гори, изговорио је своју беседу у којој нам је, у оквиру блаженстава, рекао која су основна начела и основне животне вредности на којима треба живот да заснујемо. Такве животне вредности су смирење, богољубље, човекољубље, борба против сваког греха, итд. Такође, Господ нам је у истој Беседи на гори кроз Молитву Господњу оставио савршени образац молитве. Показао нам је како и на који начин да се молимо Богу. Међутим, да би засновали живот на вредностима о којима говоре блаженства, да би испунили свој живот молитвама, како би и сама молитва постала део нашег живота, на првом месту потребна нам је вера. И то не било каква вера. Потребна нам је вера о којем говори данашње Јеванђеље. Наиме, Господ силазећи са Горе блаженства и крећући се ка Капернауму исцелио је, најпре, слугу римског капетана, захваљујући вери тог капетана која је било тако снажна да је рекао Господу да ако само каже, да ће оздравити слуга његов. Потом, Христос долази у Витсаиду, у преграђе Капернаума, у дом апостола Петра и његовог брата, и ту по њиховој молитви исцељује његову ташту која је у том моменту била толико болесна да се није могла кретати. Ипак, она се чудесно исцелила до те мере да је читавог дана служила Господа и његове ученике, као и све друге госте. То је, дакле, вера која је толико снажна и силна да исцељује болести. Тога дана, када је прошла субота, Господу су доводили и многе друге болесне људе, болесне од многих страшних болести, чак Јеванђеље помиње, болесних ђавоиманих. Све њих Христос је исцељивао, захваљујући вери оних који су му их доводили да их исцели. Можемо се запитати: шта је то вера? Вера је наше заједничарење са Господом. Вера је исповедање да је Христос Син Божји, Богочовек који је дошао у свет ради спасења човека и света. Вера је допуштање да Господ уђе у наш живот и да нас води кроз наш живот. На такву веру нас позива данашње Јеванђеље. Ипак, таква вера истовремено подразумева и љубав која је темељ наше вере и целокупног нашег живота. О томе на управо говори други део Јеванђеља.

Наиме, када је један књижевник, један од најобразованијих људи тог времена, одличан познавалац Светог Писма и свих других наука, учен човек, али очигледно човек у коме није било праве вере, видевши бројна чуда која су се издешавала, рачунао је да ми било добро и њему да иде уз Господа, јер где је пуно чуда, налази се многе друге ствари. Прозирући његову намеру, Христос му одговара, знајући његов прави мотив, да и птице имају гнезда и лисице имају јаме, односно, и животиње имају своје домове, а Син Човечји нема где главу склонити. Другим речима, ако крене за њим, ради награде или рачуна, или је у интересу или из некакве користи, онда не треба ни да полази. Након овога, један од ученика чини исто, исповедајући да ће ићи за Христом где год буде пошао, али само да оде да сахрани свог оца. На том месту чујемо речи које су помало тешке за разумевање: Пусти нека мртви сахрањује своје мртве. Ово, свакако, не значи да нас Господ учи да не поштујемо своје родитеље, јер је заповест Божја: Поштуј оца свога и мајку своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи. Ове Христове речи не треба разумевати буквално. У овом случају, као и у претходном, Господ је видео праву намеру ових речи свог ученика, а то је да се врати свој дому и да настави свој живот, да стекне и материјално обезбеди, па ће онда када буде имао времена кренути за Господом. И њему, али и свима нама који тако размишљамо, Господ одговара да безбожне намере, хтења или дела, све оно што нас одваја од Господа да оставимо на страну и да само од себе буде одбачено. Таква вера, о коме говори данашње Јеванђеље, јесте вера која твори чуда. То је вера која је у основи свих чуда. Али, истовремено, то је вера која нас уводи у вечни живот.

Управо данашња светитељка коју прослављамо, света великомученица Недеља, јесте живи сведок да је такву веру у Бога и такву љубав према Богу и те како могуће имати. Она је живела у трећем веку, у време када је хришћанство било забрањено, када се није смело исповедати да је Христос Син Божји. Живела је у Анадолији, данашњој Анталији, у Малој Азији. Родитељи су је добили у позним годинама. Проживљавајући њено рођење као дар од Бога дали су јој име Недеља, што у преводу са грчког језика значи „она која је Господња“. Она је заиста читавог свог живота живела онако како јој је и име говорило. Била је Господња у сваком свом тренутку, у сваком свом животном уздаху и издаху, Када је дошло време да се уда, многи просци су долазили. Међутим, она је одмах рекла да она не жели да се уда, већ да читав свој живот преда Господу и да служи Њему. Један од просаца, повређен тиме што га је одбила, одлучио је да пријави свету Недељу римским властима да је хришћанска, што је у то време било равно смртној пресуди. Света Недеља је изведена пред цара Диоклецијана и од ње је затражено само једно, да се одрекне Господа. Одрећи се Господа значило је прекинути сваку заједницу са Њим, не исповедати да је Он Син Божји, да Христос престане да буде центар и смисао њеног живота, да одбаци љубав Божју. Свети Јован Шангајски је говорио да погазити љубав Божју јесте грех. Ово је управо тражено од свете великомученице Недеље. Ипак, она све то одбија и ни на шта од овога не пристаје. То чини зато што је Христос био центар и смисао њеног живота. Она је била сва Христова, љубав према Христу је било оно што је њу водило. Свети отац Јустин Ћелијски је говорио да љубављу Божјом јесте оно што јесте, љубављу Христовом човек је човек. Управо таква вера је дала снагу светој Недељи да издржи сва мучења, несхватљива здравом разуму. Међутим, све муке није подносило због некакве храбрости или јунаштва, пркоса или ината, већ због љубави према Богу. Таква вера и таква љубав чинили су чудеса, односно, муке које нико није могао да издржи, она је издржала. Џелати који су њу хтели да погубе, умирали су. Народ незнабожачки који је требао да се уплаши и побегне и да никада не помисле ни на Христа, ни на хришћанство, одлучили су да постану хришћани.

На ту веру и такву љубав позвани смо и ми да је применимо и остваримо у свом животу. То је могуће тек онда када вера постане извор нашег живота. То ћемо моћи тек када Христос постане центар нашег живота. Да би заволели Господа, онако како га је заволела света Недеља, потребно је, пре тога, да свој живот испунимо врлинама. Немојмо се заваравати причајући о љубави мимо врлина. Оне су у темељу сваке љубави, и љубави према Богу и према другом човеку. Свети Јован Лествичник нас учи да је љубав краљица врлина, али да се у њеном темељу налазе све остале врлине. Потребно је да свој живот испунимо врлинама, па ће онда доћи и љубав, а такође и вера какву је исповедила света великомученица Недеља. Онда ће се и наш живот испунити чудесима и многим другим знамењима.

Зато, браћо и сестре, нека би дао Господ да и ми, поучени оваквим примерима, научени речју Јеванђеља, овакав живот заснован на вери и љубави, започнемо већ данас, од овог тренутка, речима данашњег апостола: „данас је дан спасења“. Потребно је да се потрудимо да започнемо овакав живот, а света великомученица Недеља ће нам у овоме помоћи. У тренутку када је страдала и подигла руке ка небу рекла је: „Господе, када прославиш име моје, прослави и све оне који буду мене славили“. Да се и ми помолимо светој великомученици Недељи да нас прослави сада, свагда и увек и у векове векова. Амин“

Беседа протојереја-ставрофора мр Рајка Стефановића, Архијерејског намесника крагујевачког

Верни народ је свог архијереја дочекао са љубављу и радошћу. Након Свете Литургије уследило је опход око храма, када је Митрополит Јован пресекао славски колач, након чега је уследило свечани програм у коме су учествовали деца ОШ Сретен Младеновић из Десимировца и Катарина Богдановић. Митрополит шумадијски је архијерејску грамату захвалности доделио: господину Николи Марковићу из Десимировца, господину Марку Огњановићу из Церовца, господину Драгану Јовановићу из села Вучића и господину Драгану Вујадиновићу. Овогодишњи домаћин славе био је господин Никола Марковић који је у заједничкој сарадњи са црквеном општином ове парохије припремио ручак за све госте. У току ручка надлежни свештеник, протојереј Дејан Петровић, бираним речима је поздравио Митрополита Јована и све присутне госте.

протојереј Дејан Петровић