Појали су чланови певачког друштва „Србски Православни појци“ из Београда.

На овој Светој Литургији митрополит Јован рукоположио је јерођакона Лонгина у чин свештеномонаха.

Том приликом изрекао му је духовну поуку за подстрек и напредовање у тој одговорној и захтевној служби.

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након прочитаног зачала беседио је митрополит Јован:

„У име Оца, и Сина и Светога Духа. Помаже Бог, браћо и сестре. Сретан празник Светог вмч. Прокопија. Сретна слава овом светом храму. Срећна слава данашњем колачару. Сретно и благословено данашње наше сабрање на овој Божанстваној Литургији. Сабрали смо се првенствено да се Богу помолимо, а у исто време да замолимо Св. вмч. Прокопија да се моли за нас. Потребне су нам молитве угодника Божијих, као што су нам потребне и молитве свих других. Ми хришћани, крштени људи, једино кроз веру и молитву одржавамо ту заједницу Бога са људима. За то нам је на првом месту потребна вера. Управо данашње јеванђеље говори шта значи веровати. Данашње јеванђеље је поучно јер нам говори о исцељењу једног капетановог слуге у Капернауму. Капернаум је у то време био незнабожачки град у коме је било доста богатих занатлија и где су тамошњи људи уживали у свом животу при чему су се ретко сећали Бога. Али, Бог где хоће чини чуда. Баш у том незнабожачком граду појавио се човек, такође незнабожац. Чувши за Христа долази до њега да Га моли да му исцели слугу. Важно је да приметимо да овај капетан не моли да свог сина или ћерку, него за слугу. Слуга је у то време сматран као предмет, кога је господар могао продати или отпустити. Али овај капетан не рангира људе по положају него на све једнако гледа и што је најважније гледа тога слугу као свога сина. Њему је стало да тај слуга оздрави. У овом чудесном догађају сусрета капетана и Христа, уствари сусрела се Божанска моћ и људска немоћ. Божанска доброта са једне стране, а са друге стране људска слабост. У овом случају вера проткана надом и љубављу изазвала је једно огромно чудо. Смисао ове јеванђелске приче јесте, да ми који кажемо да смо хришћани проверимо своју веру. Да провери своју веру да ли заиста исправно верујемо. Не можемо исправно веровати, ако не научимо шта је исправна вера. Вера је знање над знање, јер ми вером усељавамо Бога у себе. Да ли је наша вера она тврда вера која каже да ако имате вере колико зрно горушичино, моћи ћете и горе да премештате, или како ћемо и данас чути, нажалост, како је то вера традиције, вера обичаја. Заиста, ако је наша вера само вера традиције и вера обичаја, неће нам таква вера помоћи да се спасемо.

Браћо и сестре, вера нам је потребна у сваком тренутку нашег живота. Она нам не да да потонемо ни онда када посрнемо. Не да нам да нестанемо у провалији, а људска провалија зна да буде огромна. Међутим, ако и паднемо, не смемо да изгубимо веру. Треба да знамо да нас Бог увек воли. То је осећај који требамо да имамо да нас Бог воли. Баш овакве какви јесмо. Бог нас воли и то треба да знамо јер ће то да нас храбри, а кад нас Бог воли, хоће ли Он дозволити да пропаднемо. Неће. Нема провалије у коју ми можемо потонути, а да се Господ неће сагнути да нас подигне. За то треба да будемо Богу благодарни. Да Бога стално призивамо за свог помоћника, за свога спаситеља. Господ наш је Спаситељ, а где је Спаситељ, тамо је и спасење. Апостол Павле говори о важности вере те каже: „Вером ходимо, а не гледањем“. Вером спознајемо Бога. Вером приближавамо небо земљи. Вером усељавамо Христа у себе и све ово најбоље потврђујемо кроз Свету Литургију. Литургија спуста небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Уздигнуће и нас ако смо приправни. Овај храм, он је дом Божији. То је свето место освећено управо Литургијом. Зато Црква неће половичног човека у сваком смислу, а поготово неће у вери. То значи када смо у цркви на богослужењу, а посебно на Литургији не треба да смо присутни само телесно, него да цело наше биће гори од сусрета са светињом. Ми највећу светињу управо примамо на Литургији, а то је Свето Причешће. Свети владика Николај када је видео свештеника који саслужује владици да није присутан, зауставио би Литургију и рекао: „Брате, скидај се и излази из цркве да нас Божански огањ и мене и тебе не спали“. Све нас то побуђује, да схватимо кад смо на Литургији да смо већ закорачили у Царство Небеско. Литургија и јесте предукус Царства Небескога. Човек од онога како се понаша према другима зависи какву ће благодат примити у себе. Литургија нам дај благодат Божију. У супротном, човек је далеко од Бога када је срцем и душом далеко од себе и од својих најближих!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након заамвоне молитве владика Јован осветио је славске дарове и пресекао славски колач. После службе уследила је трпеза Љубави коју је ове године са својом породицом припремио Господин Бојан Ђурђевић.

ђакон Стеван Илић