Након прочитаног јеванђелског зачал, Епископ се беседом обратио вернима, рекавши:

“У име Оца и Сина и Светог Духа!

Данашње јеванђеље говори о пророштву пророка Исаије који је прорекао да ће доћи Спаситељ света и да ће Он окупити око себе верни народ. Пророковао је да ће лечити болесне и васкрсавати мртве и због свега тога фарисеји нису могли да прихвате Христа, нису могли ни да га осете у својој близини и зато су већали како да Га убију. Сметао им је јер нису могли да поднесу силу и моћ Божанску. Док њих разједа злоћа, дотле народ хрли за Господом. Око сваког чуда Христовог фарисеји гомилају злобне знаке и одбијају свако објашњење, а док прости народ, прима са благодарношћу Христа и чуда која чини. Зато јеванђелист Матеј и каже, “ За њим одоше људи многи и исцели их све”. Христа је одувек пратило мноштво народа јер су били жедни речи Христове. Они нису марили ни за храну нити што су удаљени од кућа, они су само били жељни речи Божје. Све Господ исцељује без разлике и не питајући да ли верују. Христос се никоме насилно не намеће, никоме се насилно не нуди. Ако примамо Христа у себе, примамо Царство небеско у себе. Када је народ пошао, Христос не испитује ко је достојан, а ко не, и не испитује веру јер већ зна све о свакоме, шта више, Господ забрањује народу да причају о Њему. Кротосот и смиреност су били пламени језик који је громогласио Исуса као Месију, а не таштина и славољубве које су имали фарисеји. Фарисеји су ти који су се позивали да испуњавају чак и Мојсијев закон, а Христос им одговара на то да они верују како треба, веровали би и у Њега јер сви они говораху и писаху о Њему, мислећи на пророке и старозаветне писце. Јеванђелист Матеј наводи такође пророштво пророка Исаије и каже Трске стучене неће преломити. Ове речи значе да је сваки човек трска стучена, грехом и ужасима живота и смрти. Господ је наше грехе приковао за крст и зато онај човек који следи Христа је човек победник и то побеђује Христом. Стучена трска је сваки човек који је заломљен грехом. Ми смо рођени у гресима али ми се тих грехова ослобађамо у Тајни крштења јер се ми у Христа крштавамо и облачимо. Благо оном човеку који умире са Христом, са вером да ће и он васкрснути. Који је то човек подложан греху? Онај који је подложан свакој страсти, својој вољи, који себе потчињава сластима, страстима и гордостима. Али, у сваком од нас то има, но важно је да човек и поред тог сазнања има жељу и вољу да испуни вољу Божју, а не своју. То се говори и у молитви Господњој где чујемо речи да буде воља твоја. Слабе људе у гресима, нови месија који долази, неће сурово кажњавати већ ће да охрабри човека и да нас оснажи и да нас подигне. Онај који је пао не признаје да је пао, што значи да не признаје грех. Зато ми све своје треба да наслонимо на Христа, али то не можемо без вере, и на првом месту без смирења. Не можемо ако не носимо свој крст свакодневни у смирењу. Ако наиђемо на искушења и да паднемо, да опет заблагодаримо Богу. Тај најмањи пламичак у нама неће Господ да угаси већ да га распламса још више. Жижак о коме говори данашње јеванђеље, тиња у нама. Човек је боголико биће. У човеку има Христа ма колико да је пао, али ми тај пламичак не чувамо већ затрпавамо, бојимо се да се то не распламса и да ме открију изнутра јер нећу себе да видим. Али, зато желим да видим изнутра сваког човека. Не желимо да уђемо у нас да видимо ко је у нама, а у нама је или Бог или ђаво. У човеково срце може да стане много тога, али од нас зависи шта смештамо. Да ли смештао Бога или оног другог. Требамо се запитати да ли смо слушали откуцаје Христове и пита нас Бог да ли хоћемо да му отворимо врата свог срца. Господ пита своје створење, а да ли ми питамо Бога. Нама треба да се подсетимо да нисмо ми главни већ да је то Бог који испуњава и небо и земљу. Тај жижак неће Господ угасити у нама или како каже Свети Василије велики да смо ми потамнели Христов лик у нама. Зато је потребно скидати прашину са Иконе Христове. Треба скидати прашину која увек пада као што чистимо своју кућу или било шта друго. Христос ће стално радити и подстаћи ће нас да чувамо мали жижак наше вере у нама. Стално ће то чинити и увек ће исцељивати слабе, подржаваће оне који су клонули и подизаће оне који су пали и то све док не доведе правду до победе. Победа је у Христу. Када буде свеопште васкрсење тада ће Христос победити свако зло. Правда је једино Бог, али је Бог и љубав. Љубав и правда стално прате Христа. Својим радом кротким и смиреним, Господ нас стално подсећа да се сетимо себе, да се сетимо да смо пролазни и да треба зарадити живот вечни. Он је јеванђеље и показао нам је пут којим треба ићи. Чувајмо се тог фарисејске злобе и претварања. Тако је и код нас када хоћемо да се покажемо бољим него што јесмо и стално нам је шта ће други рећи о нама. Да се чувамо тога, али да бисмо се чували фарисејства треба да носимо Христа у себи, да живимо Њиме и Он ће нама дати и опроштај грехова и спашће нас. Истине ван Христа нема као ни ван цркве. А, црква ј наша лађа спасења. Будући да смо ушли у цркву крштењем, чувајмо цркву у себи јер се црквом спасавамо, али да бисмо је чували морамо је и слушати јер њоме руководи Дух Свети. Ми долазимо у духовну болницу и тражимо лековве и добићемо их ако знамо како да тражимо. Треба пазити како употребљавамо духовне лекове, а то је све оно што можемо наћи у Цркви.

Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Горан Ђерковић, протојереј