СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ ЛАЗАРА КОСОВСКОГ У БЕЛОШЕВЦУ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ ЛАЗАРА КОСОВСКОГ У БЕЛОШЕВЦУ

Дана 24. јула 2024. године када наша Света, Саборна и Апостолска Црква празнује и молитвено прославља Свету великомученицу Ефимију и Блажену Олгу, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован, благоизволео је служити Свету Архијерејску литургију у храму Светог великомученика Лазара Косовског у крагујевачком насељу Белошевац.

Његовом Високопреосвештенству саслуживали су парох у Бечу јереј Миљан Антић, јереј Милош Павић и ђакон Стефан Јанковић.

Народу окупљеном на Евхаристијском сабрању, бираним речима, тумачећи претходно прочитани одељак из Светог Јеванђеља, обратио се Високопреосвећени митрополит и том приликом рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре, у малопре прочитаном Апостолу, могли смо да чујемо дивну поуку и диван савет Светог апостола Павла који нам говори како можемо да се спасемо и кроз шта се спасавамо. Ми смо, браћо и сестре сарадници Божији, ми смо помагачи Божији. Сада може човек да се запита: Како ја да будем помагач Богу? Можемо, итекако, када верујемо у Бога, када живимо по Богу, када слушамо Бога, ми Бога помажемо, односно, ми Бога молимо да нас спасе. И то је оно ђто ми треба да помогнемо Богу, а то је да живимо у вери и са том вером. И зато, апостол Павле каже: “А као помагаче молим вас да не примите узалуд Благодат Божију.“ Сви ми који смо крштени, ми смо примили Благодат Божију, само се сада поставља питање да ли живимо у тој благодати, да ли живимо благодатно или живимо неблагодатно? Благодатно живимо, браћо и сестре када живимо у Богу и по Богу. Безблагодатно живимо када живимо без Бога. Јер док је човек са Богом и Бог је са њим, он је у благодати, а ми се благодаћу Божијом спасавамо. У супротном човек није у благодати Божијој. Тако да, Свети апостоли су управо били ти први помагачи и сарадници Христови и баш зато што су били Христови помагачи и сарадници, Христос им је предао себе, а они узвраћају Христу, тиме што су Њему предали своју душу, што су предали своје срце, што су предали своје мисли, своје речи, своја дела. И проповедајући и предајући људима Господа Христа, они уствари нама људима управо предају благодат Божију, јер Богочовек Христос управо јесте та благодат Божија у свој пуноћи својој. Заиста, у благодати је Христос Спаситељ. У тој благодати када човек живи, он осећа како неко благодатно дејство струји кроз његово биће, како та благодат подстиче човека да чини добро, да мисли о добру, да говори о добру, јер у благодати је управо спасење и освећење и преображење и обожење наше. Често говорим, а ви то чујете да на сваком богослужењу имамо прозбу: Сачувај нас Боже благодаћу Твојом. А Господ је сав у благодати и Он хоће да ми будемо у благодати, да ми сачувамо ту благодат коју смо примили на светом крштењу и коју стално обнављамо и примамо кроз Свете тајне и врлине, највише кроз тајну исповести и тајну Светога причешћа. Дакле, браћо и сестре, Свети апостол брижно моли хришћане да не примају узалуд благодат Божију. Јер и примљена благодат може не користити ономе који је примио, ако се одао неким гресима, пороцима, ако се одао гордости, ту онда нема благодати, јер гордост не признаје ни Бога за спаситеља, а не признаје благодат за спасење. Зато треба да чувамо благодат. То још значи и ово: ако нам се кроз свете тајне даје благодат Божија, она остаје бесплодна у нама ако је не унесемо у свој живот, у своју природу, у своје биће, у душу, у срце, у савест. Е онда је благодат бесплодна, онда не рађа плодове. А шта каже Јеванђеље, дрво које не рађа плодове сече се и у огањ баца. А човеку је задато да рађа плодове добре и он их рађа само уколико је у благодати Божијој, уколико је у вери по Богу. Ако благодаћу не облагодатимо целокупно своје биће, неће нам много помочи примање благодати ни кроз свете тајне, ни кроз свете врлине ако њима не живимо и ако се њима не освећујемо. А ми када примамо свете тајне ми се освећујемо, јер примамо Најсветијега у себе. А ко је то Најсветији? Господ наш Исус Христос. Дакле, другим речима, узалуд нам је ако смо хришћани само по имену, а не по животу. То што ми причамо на сва уста: ја верујем. Окрени се човече око себе па види шта радиш, па ће ти твоја дела рећи. Онај који истински верује неће чинити зло. Он ће се трудити да нечини ни грех и онда је такав човек сарадник Божији. А када се човек труди, ту одмах дејствује благодат Божија и она га крепи и снажи. Дакле, браћо и сестре, не смемо да будемо хришћани по имену, него да будемо хришћани по животу. Зато апостол Павле и каже:“ Ако имамо обличје побожности, а силе смо се њезине одрекли“, тако каже апостол Павле у посланици Тимотеју. Ако ми представљамо себе пред другима да смо не знам како побожни, па колико да се клањам и приклањам, а нисам себе обуздао, онда значи да је мени стало да се ја прикажем другачијим пред људима него пред Богом. И таквим људима је важно шта људи мисле о мени. А човек заборавља да не мора да значи да оно што људи о мени мисле да је истинито и право. Нама је важно шта Бог мисли о нама. А Бог мисли о нама онако и онолико колико ми мислимо о Богу. Благодат Божија није узалуд у нама ако ревнујемо у вери, у љубави, ако ревнујемо у посту, у смирењу у кротости, онда благодат дејствује. Тамо где човек толико мисли о себи високо, тамо благодати нема; он је испунио сав себе гордошћу, а гордост је од ђавола. Зато је Господ рекао да се гордима противи, а смиренима даје благодат. Хоћеш да задобијеш благодат? Смири се пред Богом, смири се пред другима, немој себе истицати у било каквом виду, немој тражити да те људи хвале, него ти хвали Бога и хвали другога, а хвала ће онда да дође онда када нам је најпотребније. Ако ревнујемо у том трпљењу, у смирености, у кротости, онда се благодат Боћија разлива по целом нашем бићу и онда се наше биће оплођује и рађа Јеванђелске плодове: веру, наду, љубав, смирење, кротост итд. У благодати Божијој или се напредује или се назадује, трећег стања нема. Нека нам Господ помогне да напредујемо у благодати Божијој, то значи да напредујемо у свом спасењу. Још данас Свети апостол каже: “Сад је време спасења.“, не данас него овог тренутка, баш овај тренутак у коме се налазимо, то је нама дан спасења, да не буде касно и не могу се покајати. А ми имамо примера да је човек млад здрав и способан и само у једном тренутку га нема. Е зато човек треба да живи за тај дан, за сусрет са Господом и да стално кроз веру се моли да дође Господ. Јер ако Господ не дође, онда нам је све узалуд. Али Господ ће доћи. Како знамо? Знамо да све што је Господ рекао и што је записано у Јеванђељу, да се то све испуњава. И зато ће апостол и Јеванђелист Јован казати:“ Неће доћи Господ све док се не испуни и последња запета у Јеванђељу.“ Неко ће казати: Зашто Господ не долази што пре ради злочинаца? Господ тако не мери, и највећим грешницима, највећим злочинцима даје да дуго поживе на земљи да би се покајали, да не каже: узео си ме пре времена, нисам стигао да се покајем. Даје Господ и њима време, даје Господ и нама време, само треба да разумемо и времена Божија. Само треба да се молимо да не одступи од нас благодат Божија. А благодат Божија, браћо и сестре надоместује све оно што човек нема моћи да учини. Она надоместује све недостатке људске. Али благодати нема без благодатног живота, без Јеванђелског живота, без живота у Цркви.

Бог вас Благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

После одслуженој Светој литургији, Високопреосвећени Митрополит је благословио своју духовну паству поделивши им иконице.

јереј Милош Павић

Више из ове категорије « ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ У СТАНОВУ