Присуствовао је верни народ колубарско-посавског намесништва уз присуство и активно учешће многобројне деце овог и околних села.

 Заједничарење је настављено трпезом љубави трудом свештеника Жељка Ивковића.

 Поучавајући верни народ након прочитане јеванђелске перикопе, владика је рекао:

“Данас смо чули једну предивну јеванђелску причу о два догађаја која се међусобно преплићу, а веза између једног и другог је вера. Заиста у нашем животу најважнија је вера. Ако имамо веру онда имамо и Христа у себи. Каква нам је вера такав нам је и живот. Ова два догађаја могу нам послужити да се запитамо каква је наша вера? Да ли је та вера само на језику или је у срцу. Ако је само на језику, ако се хвалимо да верујемо пред другима да се докажемо, а немамо дела из те вере онда смо заиста по речима Апостола Јакова мртви јер како каже апостол “Вера без дела је мртва”. Чули смо данас у јеванђељу како Христу долази старешина синагоге и моли га да исцели његову кћер која је на самрти. Сигурно да је велика била туга овога оца јер кћер му умире у времену када је требала тек да живи, умире на почетку живота. А какву поуку треба да извучемо из овога? Треба да размишљамо о смрти јер не знамо када ће смртни час доћи. Ми људи знамо да се правимо важни, да се осећамо моћни и силни пред другима. Али шта када закуца смрт? Где ти је самопоуздање? Нема га, јер онда се суочаваш са смрћу. Дакле браћо и сестре ми треба да знамо и да се не плашимо смрти. Људи се плаше смрти јер смрт није природна, она је ушла у свет као последица непослушности првог човека који је увео смрт у овај свет. То је тај Адамов човек, али ми имамо новог човека, имамо Христа. Христос је победитељ смрти, а и ми смо победитељи смрти ако смо са Христом и ако је он са нама. То смо могли да видимо и у овом јеванђељу где је Христос на позив овога човека дошао да му васкрсне ћерку. Видимо да су овде били свирачи и певачи када је његова ћерка умрла. А ту можемо видети јаку симболику, а то је да смрти нема тамо где је Христос. Не треба да будемо опхрвани тугом него да мислимо на Васкрсење. Зато Бог да би нас смирио шаље нам смрт и тиме нам каже да се не гордимо. Чиме се гордиш када си на овом свету од данас до сутра? И да си не знам шта у овом свету чинио, ако ниси то чинио у славу Божију него у своју славу онда ти је тај труд који си улагао бесплодан јер си то радио из гордости да би се показао пред људима па макар и Цркве да си градио. Зато све што у животу радимо треба да радимо да Богу угодимо, а не себи. Зато Бог шаље смрт и тешке невоље не да би нас казнио него да би нас опоменуо, д а би се освестили. Да не блудимо у некој својој величини и да знамо да Бог не пушта невоље не зато што нас не воли, него да нас поправи јер који отац не воли своју децу? Човек треба да осети ту Божанску љубав коју Бог чини према њему. Браћо и сестре, нама треба смирење да би кроз смирење осетили чудо благодати Божије која се само смиренима даје. Зато је и речено да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. А благодат је Господ Исус Христос којим се спасавамо. Зато се на сваком богослужењу молимо “Заштити, спаси и помилуј нас Боже благодаћу Твојом”. Ми смо сви благодат Божију примили Светом тајном крштења и ми стално ту благодат Божију увећавамо и обнављамо кроз Свету Тајну Причешћа, Исповести, односно кроз све Свете тајне. Браћо и сестре, једно морамо знати, а то је да се у благодати или напредује или назадује, трећег пута нема. Без благодати нема нам спасења. Господ каже “Тражите и даће вам се”. Из овог јеванђеља видимо да је овај човек тражио и задобио благодат, а из другог јеванђеља видимо да је ова жена крвоточива тражила и она је нашла. Само је питање да ли ми имамо слуха да осетимо Божије давање нама. Први корак ка Господу је да постепено себе припремамо да верујемо у Бога. Ми често мислимо да верујемо и то је готово. Не! Не можемо веру одједанпут примити јер не можемо одједанпут да спознамо Бога. Треба нам труд, треба нам подвиг, треба нам молитва. Свако се целог живота учи молитви. Ми ако смо научили Оче наш мислимо да смо научили мудрост молитве. Треба нам све постепено, да идемо степеницу по степеницу, а човек често хоће да прескаче па на крају падне. А када постепено себе учвршћујемо у вери не можемо пасти. А ако идемо без Бога, грдно се варамо и живимо у заблуди. Човек зна да се улогори и да живи у заблуди, али једног дана кад се освестиш схватићеш како те та заблуда одвојила од тебе, одвојила од Бога, одвојила од твог ближњега, од породице, од кошије, од пријатеља. Господ се нама даје, али се не намеће, а наше је хоћемо ли га примити. Бог нас је створио слободне да се понашамо како хоћемо, али ми се ту често погрешно понашамо јер није нам све на корист по речима Апостола Павла. Поента је да гледамо да нас зло не обузме јер ако нас зло обузме човек губи компас, губи смисао живота. Зато је овај кнез тражио да Христос дође и исцели му ћерку. Ту можемо видети разлику између овог кнеза и оног капетана из јеванђеља. А која је то разлика? Овај кнез је имао веру, али је имао слабу веру па је зато казао да дође, а капетан моли да му се исцели слуга и каже Господу да речју учини чудо. Када бисмо ми имали такву веру. Позвани смо да слушамо и извршујемо реч Божију. Из овог догађаја видимо како велика вера увек заслужује дивљење и похвалу. Такође, и нашу слабу веру Господ прима да би се човек уверио како да увећава ту веру. И најмањи наш труд Господ прима и благосиља. Зато треба да знамо да ни једна кап добра неће остати ненаграђена у нашем животу, али ни једна кап зла неће остати без казне. Данашње јеванђеље нам такође говори о излечењу жене која је дванаест година боловала од течења крви, а т оје у то време била страшна болест. Али није ту у питању само болест као болест него што је по њиховим схватањима особа која је боловала од такве болести није смела да дође међу народ. Она као таква није смела да приђе код Христа. Снебивала се јер је такав обичај био, али када је вера у њој победила кренула је ка Христу и рекла само ако се дотакне хаљине Његове оздравиће. Вера је слобода да не чиним зло. Како је то дивно Достојевски рекао када су га питали шта је слобода? “Слобода је када се ја трудим да не учиним неко зло другоме и да не кажем зло на другога” То је слобода. Вера ове жене је била јака. Чим почнемо да сумњамо онда вера слаби . Чим човек сумња у Бога вера у Бога престаје. Лекар Христос исцељује ову жену и каже јој да иде у миру јер Господ је мир наш. Ми ако не тражимо и немамо мира Божијег у себи, тај мир који мислимо да имамо није прави мир. Зато Господ каже “Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам. Не дајем га као што то свет даје”. Човеков мир је варљив ако није спојен са Божијим миром. Браћо и сестре, ми у овој жени можемо да видимо сваког човека који верује, који не верује и који сумња. Ми сви грешимо, а то је наше унутрашње крварење. Од тога пати цело човечанство јер сви су грешни. Што више греха чинимо удаљавамо се не само од Бога, него и сами од себе. Такав човек онда тражи такве сличне људе да се са њима дружи. Лопов тражи лопова. Каже, ако хоћеш да спознаш човека погледај само са ким се дружи. Погледај шта говори, какав му је речник, какав му је језик.Тај дар који нам је Господ дао да га употребљавамо за добро, а погледајте како га човек употребљава. А апостол Павле каже за језик: “ Ко не обуздава језика свога, његова је побожност лажна”. Све из мисли прелази у речи, а речи изговарамо језиком и онда како наш народ каже: “Језик кости нема, али све кости поломи”. Ми можемо тим језиком да поломимо сваку кост у човеку, али прво себи кости поломимо. Зато проверимо нашу веру, а то можемо Црквом и јеванђељем. Проверимо нашу веру као овај кнез или ова жена. Проверимо да ли по вери мало личимо на њих. Ако имамо веру оздравиће Господ нашу душу и наш дух. Апостол Павле нас позива да не гасимо Духа Божијега у себи јер ако угасимо Духа Божијега угасили смо све. Не само у овоме свету, него и за онај непролазни свет. Ако имамо вере и ако веру чувамо бранићемо је смирењем и молитвом. Ако је бранимо тако и вера ће нас бранити. И ако имамо телесне болести лако ћемо их поднети. 

Неће нас спасити звање ако ми не оправдавамо наш призив и позив, а ми смо призвани и позвани. Ако имамо веру оздравиће нас Господ од гордости, а гордост је почетак свакога греха, а ко је нод нас без гордости и сујете? Неко мање неко више, али кад човека ухвати гордост он се само лажно позива на Бога. Оздравиће нас Господ од гордости, а што је још важније оздравиће нас од самих себе. Ја ћу се овде позвати на речи владике Николаја када се моли и каже: “Господе, испразни мене од самога себе”. А ми када нам неко укаже на неку грешку уместо да будемо благодарни што нам је неко указао на грешку и да се поправљамо ми се сурвамо на њега свим снагама. То је недостатак смирења, Зато смирено кроз покајање и веру треба да прилазимо Христу, а он нас неће напустити ако ми не напустимо Бога. Да искрено приступимо вером и да га замолимо да нас исцели.Сваком понаособ треба исцељење, јер ако се не исцелимо онда ћемо ратовати. Уместо да водимо рат против своје гордости ми водимо рат против других. Као да нам је други крив што сам ја злобан. Треба у себи и са собом да поведемо рат и да молимо Бога да нам буде милостив јер Бог је љубав, а љубав покрива мноштво грехова. Нека нам Господ помогне и ова два примера из данашњег јеванђеља да се исправљамо и поправљамо, да тражимо Бога. Када су питали једног светитеља да ли је нашао Бога на самрти он одговара да га непрестано тражи. Ми се ослањамо на себе па кажемо када остаримо ми ћемо се покајати, а ко ти гарантује да ћеш остарити? Тражимо Бога у свом срцу, јер ако га ту нема, нема га нигде. Зато Он каже:

“Ево стојим крај врата твог срца и ако хоћеш да отвориш ја ћу ући са Оцем и Духом Светим”. Бог неће насилно да нас спасава. Зато имајмо вере у Бога, осетимо присуство Његове љубави па ћемо и ми доживети и мир и љубав и слогу. 

Бог вас благословио!” 

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована