На проповеди сабраном народу владика Јован је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог, браћо и сестре.

Сабрали смо се данас у овој свештеној обитељи да прославимо Бога и његовог угодника Светог Архиђакона и Првомученика Стефана, коме је и посвећен овај параклис у манастирком конаку. Свети Архиђакон Стефан је први мученик који је пострадао за Христа. Први мученик који је потврдио своју веру у Христа својом крвљу, и зато га Црква и назива првомучеником. Свети Архиђакон Стефан био је човек, хришћанин, виноградар, који је на првом месту обрађивао своје срце да се у њега усели Бог. Обрађивао своју душу и припремао је за сусрет са Господом. Другим речима себе је целог свог живота до своје мученичке смрти припремао за Царство Небеско. Зато, као што смо чули на крају данашњег Јеванђеља које каже како је он клекао на колена и рекао: „Видим Царство Небеско и Сина Божијег са десне стране Бога и Оца. Није он могао да види Христа, да тако кажем на пречац, њего цело своје време живота он се припремао за сусрет са Христом. То је оно што ми не смемо никао да сметнемо са ума, да треба да се потрудимо да се сретнемо са Христом. Када год долазимо на Свету Литургију, кад год чинимо добра дела ми се заиста срећемо са Христом. Посебно на Светој Литургији када се причешћујемо и тако сједињујемо са Христом. Када Христос, Бог који је већи од васељене, због нашег спасења толико се спушта и смирава да уђе у наша мала уста. Што год што је чинио Господ чинио је ради нас и ради нашег спасења. Све оно што су и Њему чинили људи а што је зло, као и Архиђакону Стефану, све је то Господ смирено прихватао, као и своју крсну смрт. Јер Бог страдајући на крсту, тако је приковао наше грехе. Својим Васкрсењем Он је победио смрт и тиме нам даровао живот вечни. Све те особине смирења, љубави, милосрђа, које је Господ имао трудио се и Свети Архиђакон Стефан да подражава. Најкарактеристичније што можемо рећи за Светог Архиђакона Стефана јесте та вера у Бога. Вера у Христа. Вера и поверење у Христа. Да он није имао вере и поверења у Христа, да није слушао Христа зар би он ишао тако радостан на своје страдање. Он је знао да тек кад заврши овај земаљски живот настаће прави живот. Живот у Богу и живот по Богу.

Браћо и сестре, Свети Архиђакон Стефан је имао свест о томе да када човек има јасан циљ он истовремено мора бити истинит. Зато морамо имати јасан циљ пред собом. Наш циљ треба да буде Бог, Христос, јер је Он Истина. Друге истине ван Христа нема. Зато је једино Господ наш Исус Христос могао да каже, Ја сам Пут, Истина и Живот. У историји рода људског и Цркве, било је таквих који су се дрзнули па казали, ја сам истина. Човек истина? Како може човек бити истина, поготово ако није са Христом. Све што није са Христом није истина. Другим речима, то је све лаж. То је све обмана. Живот Светог Архиђакона Стефана био је Јеванђелски. Вера у Христа и честитост, поштење, љубав, нада, мир то је био циљ и смисао живота Светог Архиђакона Стефана. На то се треба угледати. Имамо примере Светих угодника Божијих. Да не гледамо као примере неке пролазнике. Да не проглашавамо човека за Бога. Да не проглашавамо лаж за истину. Него браћо и сестре, да живимо у истини, а рекох ван Христа нема истине. Човек који правилно верује у Бога он има и поверење да га Бог неће оставити. Зато је Христос рекао, ако мајка заборави пород свој, ја те нећу заборавити.

Каква утеха, браћо и сестре. За нас који смо слаби, који падамо и посрћемо у свом животу, треба увек да се сетимо да нас Христос неће оставити, уколико ми Христа не оставимо. Када се човек заиста преда Христу када живи вером Божијом, вером Јеванђелском, вером Цркве, вером светоотачком, он само тражи, Господе води ме путем ка спасењу. Човек треба да се труди да се уподобљава Христу. Да наша душа буде душа Христова. Да наше срце буде срце Христово. Ако то успемо онда ћемо заиста осећати како љубав Божија нас окриљује и штити. Онда осећамо како је то лепо говорити добро о другом човеку. Како је лепо чинити добро другом човеку. Како је узвишено имати љубав према своме ближњем, па и он био твој највећи непријатељ. Јер ако имамо љубав Божију и живимо љубављу Божијом онда она облива и оног нашег непријатеља. Има човек непријатеља, али нема толико колико мисли.

Заборављамо да смо ми сами себи највећи непријатељи. Зато док не победимо себе, своју гордост, сујету и его, неће се Христос уселити у нас, јер Јеванђеље каже да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Зашто се Бог гордима противи? Зато што горд човек не признаје Христа за Спаситеља у правом смислу, ако могу тако да кажем. Него успут. Зашто Господ каже да се Бог противи гордима? Зато што горд човек себе ставља на тај пиадестал, па мисли, ја сам на овом положају, ја сам у овоме чину, ја сам у овом звању. Џаба и чин и звање и положај, браћо и сестре, ако немамо Бога у себи, а Бога немамо, ако немамо смирења у себи. Оно што је такође, одликовало Светог архиђакона Стефана јесте та истинска правда Божија. Тамо где се врши правда Божија, онда се ту врши и правда људска. Али ако испред правде Божије поставимо правду своју, правду људску, никад нећемо изаћи као победиоци, него као осуђеници.

Славимо Светог Архиђакона Стефана као што славимо све светитеље и ми се не можемо одрећи своје славе, јер би то значило да смо се одрекли своје вере. То би значило да се одричемо себе. То би значило да се одричемо онога што је по правди и Божијој и људској. Славећи Христа и славећи Светог Архиђакона Стефана ми се трудимо да умножавамо благодатне дарове које нам је Бог дао. Нема човека без дара Божијега. Али онај који нема чисту савест, чист живот он и не осећа дарове Божије јер их је већ закопао. Нама су дарови дати да се кроз њих спасавамо и да их умножавамо и да делимо другима.

Ту је човек велики кад се дели за другога. Као што се Христос дао за нас. Ми треба да се дајемо за другога. Да се жртвујемо. Жртва је права кад је само из љубави. Нема веће љубави него да живот свој положиш за другога, каже Господ наш Исус Христос".

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Велики број сабраног народа причестио се Светим Даровима Христовим.

На крају Свете Литургије владика Јован осветио је славске дарове и пресекао славски колач. Великим трудом и залагањем игуманије Евдокије, сви гости били су угошћени на славској трпези која је спремљена у манастирком конаку.

Стеван Илић, ђакон