На Светој Литургији молитвено су присуствовали Њ.К.В. престолонаследник Александар са супругом принцезом Катарином, принц Филип и принцеза Даница, принц Михаило и принцеза Љубица Карађорђевић, као и министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Г. Немања Старовић.

Лепоти богослужења допринело је певачко друштво „Србски православни појци“ из Београда.

У својој Архипастирској беседи окупљеном народу Митрополит Јован се обратио речима:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Поштовани престолонаследниче круне Карађорђевић, драги министре, Ваша краљевска височанства, драга браћо и сестре,

Сабрали смо се данас у овој предивној задужбини нашег краља Петра I, а о 103. годишњици од његовог упокојења. Првенствено смо се сабрали да служимо Божанствену Литургију, а она се подједнако служи и за живе и за мртве. Пред Богом нема мртвих. Да су наши преци, мртви у правом смислу, зашто бисмо се молили Богу за њих. Зашто бисмо чинили парастосе, молитве? Зашто бисмо чинили добра дела за њихово спасење? Управо, сама Литургија нам говори да пред Богом нема мртвих, него да су пред Богом сви живи. Зато се Литургија не служи само за нас овде или народ који живи на планети, већ она сабира прошло и садашње време и све претаче у вечност. Све претаче у есхатологију, све претаче у оно право време које долази после овог нашег времена. Јер како читамо у Светом Писму, тамо се каже да ово није наша права домовина, него да нам је права домовина она горе, али нам је дата ова домовина и време да посведочимо да смо народ Божији. Да смо народ православни. Да смо народ који верује у загробни живот. Који верује у вечни живот. То нам је најбоље показао Господ наш Исус Христос кад је рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот“.

Браћо и сестре, Литургија, као што казах, претвара све у вечност, а ми сви који смо крштени позвани смо и упућени на ту вечност. У тој вечности данас пребива наш Краљ Петар I. То Царство Небеско ми предокушамо сада служећи Божанствену Литургију. Свака Литургија спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Кад то знамо, треба да се запитамо јесмо ли спремни да пођемо на небо? Ми не одређујемо ни време доласка у овај свет, нити одређујемо време када ћемо поћи са овога света. Међутим, хришћански је да стражимо, како пише у Светом Писму, када ће Господ доћи. Тражи од нас Господ да будемо спремни. Бићемо спремни ако живимо у оном крштенском животу, у чему смо крштени, а крштени смо управо у Име Оца и Сина и Светога Духа. Ако живимо тим крштенским животом и ако ту Свету Тајну Крштења заиста схватимо као Свету Тајну, највећу Тајну или прву Тајну, имамо право да примимо и све друге Свете Тајне. Али ако се само поносимо оним папиром крштенице, онда ми изигравамо ту свету Тајну.

Смисао нашег живота јесте да живимо по Богу и у Богу. Да живимо са Црквом и да живимо једни са другима. Све то, драги моји, Литургија сабира. Зато бих ја хтео вашој љубави да кажемо неколико реченица о Светој Литургији. Ми долазимо на Литургије. Текстуално је и познајемо, али да ли знамо суштину Литургије? Да ли знамо шта је смисао Литургије? Да ли знамо који је позив на Литургију? Литургија почиње оним речима Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, што значи да је Божанска Литургија откровење тог Царства Небеског. Она нам открива и прошлост и садашњост и будућност. Она нам открива шта је на небу. Ко је на небу. Открива нам ко ће бити на небу заједно са Богом Оцем, Богом Сином и Богом Духом Светим. Ко ће бити са светима у Царству Небескоме. Браћо и сестре, Литургија је управо та пројава Царства Небескога и у исти мах и Тајна Христовог Доласка. Зар ми у молитви Оче Наш не кажемо: да дође Царство Твоје? Ако не дође Царство Небеско, ако није дошао Христос, ако Христос поново не дође, онда је овај наш живот промашен живот. Онда, ако се не трудимо за то Царство Небеско, зашто да будемо добри? Нема Бога, онда ми је све слободно. Немам стида онда могу све да радим. Зато наш народ лепо каже: ко се Бога не боји и људи не стиди тај нема границе у свом животу.

Дакле, браћо и сестре, шта је то уствари Царство Божије? На ово питање сам Господ наш Исус Христос одговара и каже: „Царство Моје је управо Мој долазак. Поновни долазак међу вас“. Он ће доћи. Први пут је дошао као Спаситељ, да нас спасе да нас избави, да нас из небића врати у биће. Други пут долази као судија, али праведни судија. Праведног судију прати праведна Љубав Божија. Љубав Божија не осуђује. Бог не осуђује нас, него ми сами себе осуђујемо, зависно од тога како живимо, и шта у животу радимо. Зато, сви који узимају учешћа у Божанственој Литургији ступају управо ка Царству Небеском које почиње и открива се и овде и данас кроз Свету Литургију. На свештеников позив: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, народ верни одговара - Амин. Што значи да потврђује оно што се изговара и све оно што се догађа. Тако народ гласним амин потвђује Истину, која се исказује у овом Литургијском возгласу. Народ се моли да окуси доброту тога Царства Небескога. Да би осетили присуство Бога, ми треба да се молимо у миру, јер ако немамо оног Божијег мира у себи, не вреди нам се ни молити. Онда нам Бог молитву неће примити. Зато ми у молитви кажемо: „У миру Господу се помолимо“. Значи, потребан нам је мир. Са ким? Првенствено са Богом. Мир са самим собом. Мир једних са другима, браћо и сестре. Јер Литургија не сабира само мене и тебе, него цео хришћански, односно, крштенски род људски. Будући да је човек икона Божија, то значи да је човечија природа створена као мирна природа, не бунтовна, мирна веза љубави како са Богом тако и самим собом и са ближњима, не можемо да кажемо да волимо Бога, Њему прилазимо, Њега хоћемо да загрлимо, Њега хоћемо да пољубимо, а онога поред себе нећемо. То није хришћански. Хришћанско је да свакога волимо, и пријатеља и непријатеља и доброга и лошега и није наше да процењујемо, ко је добар, ко није добар. Оставимо то правди Божијој. Оставимо то Богу, а ми се забавимо сами собом. Испитујмо сами себе, јер док се будемо испитивали нећемо да завирујемо у тог другог човека. Ко је он, шта је он? Гледам да се ја спасем, а ако се ја спасем онда ће се спасти и они који су поред мене. Али ако ја пропадам, пропашће и они. Човек, то често говорим, сам не пада, него са собом вуче и оне који су око њега. Ако хоћемо да видимо какав је човек, само погледајмо са ким се дружи. Све ће нам бити јасно. Хоће ли поштен са непоштеним да се дружи? Нипошто. Хоће ли грешник са праведнима да се дружи? Неће. Зашто? Зато што га пече њихова праведност. Јер он нема те праведности у себи и зато бежи од праведнога.

Браћо и сестре, мир који је човек првобитно примио као благодатни дар од Бога, то је управо онај мир који човек поново прима живећи са Богом. Живећи врлинским животом, то је наш живот, јер ништа друго не доноси мир нашој души као познање Бога и стицање врлина. Познајте Бога, тако каже Свето Писмо. Нама се Бог открио, онолико колико нам је потребно за спасење. Ми суштину Божију не можемо у потпуности да знамо, али знамо онолико колико нам је потребно. То је оно што Свети Апостол Павле каже: „Немој да скидаш завесу пре времена. Доћи ће време када ће се скинути завеса и ако си праведно живео откриће се то шта је иза завесе“. Све ово што рекох значи да смо ми суштински опредељени за мир. Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људимо добра воља. Па тога када би се сећали зар би стварали немире? Зар би правили непријатеља? Човек када нема мира у себи, он и од доброг човека прави непријатеља. Немир му не да да се смири. Он хоће да стално ратује. Ми када ратујемо треба да ратујемо са самим собом. Онако како каже Свети Макарије Велики: „Уђи у своје срце и тамо поведи рат против своје гордости, сујете, ега, против своје мале вере“. Морамо се трудити да живимо у миру без обзира на наше слабости и на наше падове. Без суштинског нашег опредељења није могуће успоставити хармонију имеђу нас и Бога. Није могуће успоставити хармонију у себи. Хришћански је да мир градимо, браћо и сестре. Бог нас је створио да будемо градитељи, а не рушитељи. Међутим, ако не чезнемо да остваримо мир са другима и другачијима, онда то открива да нисмо у сагласју са Богом. Нико не треба да има дилему да ли смо ми људи мира. Важно је да видимо да ли поштујемо једни друге. Морамо да осетимо једни друге, да саосећамо једни са другима. Докле год не осетимо другога као себе, неће ни нас Бог осетити. Опростите, можда је ово прејако што говорим, али управо је тако. Бог на крају крајева ништа не тражи да ми према Њему више чинимо, него што треба да чинимо једни другима. Е, када би се тога држали. Када би се држали те Божије заповести: „Што не желиш себи, немој чинити другоме“. Зар би биле ове невоље које сналазе и нас и цео свет? Зар би било свуда ратова између нас, ратова између народа? Па, не би. Нико не жели рат, јер ако га не желиш, онда немој започињати. Немој мислити да ћеш ратом решити проблеме. Ратом се не решавају проблеми. Ратом се не налази унутрашњи мир. За тим Светим миром ми треба да чезнемо. За тим Светим миром са Богом, са собом, једни са другима, чезнули су и наши свети преци. Чезнули су светитељи Божији. За тим Светим миром чезнуо је и наш блажене успомене краљ Петар I, и трудио се, колико је то до њега било, да са свима живи у миру. Имате диван пример код нашег Светог Саве. Кад год су неке невоље требале да насрну на наш народ од стране неког другог народа, наш Свети Сава је ишао код тог поглавара и молио га да не ратујемо. Ко је слушао Светог Саву било је добро и онима који су хтели да ратују против нас, а било је добро и нама. Ко није хтео да послуша Светог Саву, Свети Сава би рекао да је он учинио све од себе, а остало препушта Богу.

Браћо и сестре, краљ наш Петар I, као православац, као Србин, трудио се да шири мир Божији. Без мира Божијега, наш је мир лажан. Наш је мир од данас до сутра. Само је једино Божији мир од почетка до вечности.

Зато, браћо и сестре, нека нам Господ помогне да и ми имамо мир Божији у себи. Да се миримо са собом. Јер човек је сам себи највећи непријатељ. Треба да се измириш са својим највећим непријатељем, а то је са самим собом, да би могао да владаш миром. Да, само миран човек, влада миром. Нека нам Господ помогне да тај мир ширимо, како бисмо у миру прослављали Свету и Животворну Тројицу Оца, Сина и Духа Светога.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије митрополит Јован служио је са свештеницима и сабраним народом парастос покојном Краљу Петру I. Након одслуженог парастоса уследило је полагање венаца уз највише војне почасти.

Стеван Илић, ђакон