СВЕТА АРХИЈЕРЈЕСКА ЛИТУРГИЈА У МЕСТУ ВЕНЧАНИ

СВЕТА АРХИЈЕРЈЕСКА ЛИТУРГИЈА У МЕСТУ ВЕНЧАНИ

У шумадијском селу Венчани надомак Аранђеловца, Митрополит шумадијски Господин Јован је свештенослужио 17. августа у храму посвећеном Светом великомученику Георгију.

Митрополит Јован је пре Свете Литургије освештао просторије у склопу храма, где је новоотворена ризница-музеј са свештенослужбеним књигама и црквеним приборима за служење Светих Тајни.

Митрополиту су саслуживали Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник опленачки, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереји Милован Ранковић и Александар Миловановић, јереји Марко Урошевић и Петар Грујић, протођакон Иван Гашић и ђакони Стеван Илић и Александар Бабић.

Својим појањем су ово сабрање улепшали чланови хора „Света Анастасија Српска“ из Аранђеловца.

Митрополит Јован је произнео свеју беседу након читања Светога Јеванђеља:

“У име Оца, Сина и Светога Духа,

у овом одломку данашњег Јеванђеља Господ нам каже једне врло оштре речи браћо и сестре, оштре за нас али су оне у ствари оне благе речи, у овим речима Господ нам данас каже „Који није самном против мене је и који не сабира самном тај расипа“ заиста као што рекох браћо и сестре ове речи које је Господ нама упутио просто нас приволевају, да не кажем приморавају, да се тргнемо, да се тргнемо и да се запитамо са ким смо ми јесмо ли ми са Христом или нисмо са Њим него смо са оним који су против Христа. Господ такође у Јеванђељу каже да не можете служити Богу и Мамону, Богу и ђавољу. Овим речима Господ хоће да нас упозори браћо и сестре, да не можемо браћо и сестре мало бити хришћани мало не бити хришћани, мало да верујемо мало да не верујемо, морамо бити опет како каже Апостол Павле или врући или хладни најгоре стање је млакости, најгоре стање је оно средње стање када човек није ни тамо што би смо рекли није ни овамо, а та млакост то је у ствари лењост, лењост браће и сестре која човека одводи и заводи тамо где не треба. Тако да, људи од памети кажу да лењост човека одводи и на психијатрију јер се он ништа, он се препустио као онај папир кад бацимо у воду, па га вода носи па удара час на једну обалу, час на другу, тако и човек ако нема вере у Бога он нема ни снаге у себи, он неће себе да приволи да учини било шта за његово добро, али у исто време за добро и другога. Дакле браћо и сестре овим речима што смо чули од Христа које каже, он нам говори да постоје два царства, земаљско и небеско, два царства Божије и ђавоље. Постоје два света овај земаљски и онај непролазни горе браћо и сестре, постоје у ствари и два живота браћо и сестре, живот по Богу и живот без Бога, постоје у ствари и два смисла, онај који има смисао и онај који нема смисао, бесмислен живот. И опет рекох, понављам, та половичност у којој се ми најчешће и уљушкамо па мислимо да и чинимо добро или нешто што кажу тамо, нешто мало забрчемо тамо па мислимо да је то све добро, не, Бог тражи целог човека, јер га је он створио целим човеком. Бог тражи браћо и сестре да ми као људи учинимо оно што је до нас у сваком погледу, да ли то било спасење, да ли то било у помоћи другоме, Бог хоће браћо и сестре да ми стојимо заиста чврсто што би смо ми рекли, на ногама, а човек не може да стоји чврсто на ногама ако није са Богом, кад тад те ноге његове ће почети да клецају, кад тад то тле испод његових ногу почеће да се тресе и за шта ће човек да се ухвати, није са Богом, он ће морати да се ухвати са оним другим, а онај други је управо и то највише допринео и да се и ти и ја тако осећамо браће и сестре. Дакле човек је или са Христом или како каже старац Свети Ћелијски са Сатаном, нико сад од нас неће да призна да је он са Сатаном, али погледај да ли испуњавамо Јеванђеље, да ли се трудимо да испуњавамо, да ли извршујемо послушање које нам се даје, јер кроз послушање се ми и спасавамо, ако то не чинимо, онда ми заиста не сарађујемо са Богом, а овамо себе заварамо па бусамо се у прса и кажемо „ја верујем“, ја сам ово, ја сам оно, у овом чину, ја сам на звању, џаба ти и чин и звање и положај, кад ниси оправдао ни свој чин, ни своје знање, ни своје призвање браћо и сестре, а сви смо ми призвани чим смо крштени ми смо призвани да будемо у Цркви, али смо зато дужни да чувамо Цркву, да чувамо све оно што је Црквено, а говорим о Цркви првенствено као о Телу Христовом, па ајд да чувамо и ову цркву, зидану цркву која је у ствари одсјај Цркве Христове и кад се човек немарно понаша и према овој цркви, он ће се немарно понашати и према Цркви Бога живога. Дакле браћо и сестре човек иде или путем спасења или путем пропасти, трећега нема, пут пропасти је када иде по својој вољи, хоћу да испуним своју вољу, е нећу да испуним другу вољу која ми се каже, е то што нећеш само размисли па ћеш видети да је то Сатанско, да ти онај Сатана шапуће „е немој баш да послушаш“, јер је Бог дошао да каже да испуњава вољу Оца свога небескога, пазите Бог Господ наш Исус Христос раван Богу Оцу своме, а он каже ја сам дошао да испуним вољу Оца свога небескога нисам дошао да покварим него да испуним. Дакле браћо и сестре зато Исус каже: „Који није самном против мене је“ против Христа, против свега онога што је Христово, а шта је Христово, вечност, шта је Христово, Царство, шта је још Христово, испуњење свега онога што је записано у Јеванђељу.

Дакле браћо и сестре овим речима Христос у ствари хоће да каже „Не бити са мном значи бити ван мене, бити у ствари мојим противницима“, па погледајте око себе људе како окупљају око себе оне који њима одговарају и он се окружује таквим људима, а шта каже наш народ, само погледај човека с ким се дружи и ко се око њега окупља па ћеш лако сазнати ко је тај човек. Поштен ће само са поштенима, браћо си сестре, да се слаже да тако кажем, непоштен са поштеним неће никако. Дакле ово још значи браће и сестре ко није са Христом он није сам са собом, него са оним другим, он није сам са собом он није са Христоликом како кажу Свети Оци душом својом, у ствари такав је човек изгубио компас и узео је неког другог за пример кога ће да следи у животу, а такав човек у ствари изгубио је себе, „Јер који не сабира самном, он расипа“ опет понављам речи Христове, не сабирамо ли се у Христу и са Христом ми онда растурамо и оне који су са Христом са својим не часним животом, својим не хришћанским животом, па без обзира опет ћу поновити, шта смо, ко смо, какво одело носимо и какав положају заузимамо браћо и сестре, дакле ово још и значи да који не сабира душу своју, који не сабира мисли своје, који не сабира речи своје у Христу, он у ствари то просипа, онда ћете видети људе који су итекако језикословци да тако кажем, да причају, да говоре, али говоре о сувишка срца и мисле Бог ме је обдарио језиком да могу да убеђујем друге на свој начин, е браћо си сестре ко није са Христом тај кажем расипа душу своју, мисли своје, речи своје, дела своја расипа у злу, а не у добру.

Дакле браћо и сестре Богочовек Христос он је та, ајде да се изразим савременим језиком, синтеза, он је та веза између неба и земље, између нас и њега и ако ми не осећамо то Његово присуство онда ми нисмо са Њим, нисмо са Њим браћо и сестре, зато је Богочовек та синтеза душе и човечије личности, док је ђаво разбијач, он разбија, он неће мир, он хоће немир, он је расипник човечије душе и човечије личности зато је човек подељен човек, није личност, него подељен човек, а подељен човек коме припада, не зна ни он коме припада, подељен, раздељен човек, то је разбијен човек браћо и сестре и он не може ни у шта да се сконцентрише зато имамо молитву поготову у току великог поста где каже „Сав расејани ум мој сабери Господе“ расејан човек је онај који је не задовољан и он мисли кога је ту неко поставио или му дао то и то није у његовом нивоу, значи он тражи нешто веће, а не можемо до већега доћи док прво се браћо и сестре не докажемо у оном малом, у малом ћете ми бити верни каже наш Господ Исус Христос, у маломе, а ми хоћемо да одмах идемо горе, не може, човеково усавршавање не може да иде овако, оно се тако споро подиже браћо и сестре и боље је што је споро, јер онда човек сам себе утврђује, ако, да будем практичан, ако смо стали чврстом ногом на степеницу онда ћемо знати да ћемо моћи са те степенице да скорачимо, искорачимо на другу, ако нисмо стали јако на ту прву степеницу оклизнућемо се, е то је живот. Лако се оклизнемо у овом животу зато што смо горди, што смо сујетни, што браћо и сестре припадамо више себи него што припадамо Богу, а онај који припада Богу он и припада себи, јер је Бог са њим браћо и сестре. Зато Христос и каже: „Моја је жеља“ – пазите шта Христос каже „Моја је жеља привести људе Богу и научити их врлини, објавити Царство Небеско “ето у Јеванђељу Господ каже: „Иштите најпре Царства Небескога и правде Божије, а све ће вам се друго додати“. Да иштемо то, човек да ли зна да на прави начин и иште браћо и сестре, опет без Бога не можемо ни да на прави начин иштемо, треба нам, шта нам треба, треба нам хришћански живот, треба нам Јеванђељски живот, треба нам живот Цркве, треба нам живот заједнице, браћо и сестре и зато хришћански живот представља, како бих рекао, личну заједницу са Христом, ми не можемо бити, боље речено, прави следбеници Христови ако не следујемо Христу, ми можемо бити прави Христови следбеници само онда ако смо упознали Христа. А како Христа упознавамо, кроз чега, кроз веру браћо и сестре, вером усељавамо Бога у себи, а не неким својим умовањем, а не неком својом, не знам ни ја, високопарном науком, него вером, јер онај који има веру, он и ако поседује и ту високопарну науку, он ће и из те науке извући, видети да и у тој науци треба да буде центар Христос, јер је Он мера наша. Као што Јеванђеље мера наша браћо и сестре.

Дакле сви можемо бити хришћани, кажем, ако смо упознали Христа и њему се предали, ако смо стално с њим у вези кроз веру браћо и сестре, кроз молитву, кроз испуњавање заповести, кроз Јеванђељски живот, кроз смирење, благодатне дарове Духа Светога. Када неко упозна Христа браћо и сестре вером, вером понављам и доживи право покајање и обраћање, а ми што више упознајемо Христа ми више упознајемо себе и схватимо да смо грешни људи, а кад схватим да сам грешан, а имам свест о Христу, онда ћу да се исправљам, онда ћу да се поправљам, онда нећу да терам по своме, што би рекао народ, него ћу ићи по ономе шта ми Христос каже, дакле браћо и сестре, кад човек упозна Христа он постаје другачији човек, постаје нови човек у Христу, а који не упозна Христа он остаје онај стари човек, онај стари Адам, који није хтео да слуша Христа, који није хтео да испуњује Христа, имао је све, гледао Бога лицем у лице, слушао Бога, чуо, али није Га прихватао, али му ни то није било довољно хоће човек опет нешто више од Бога, долазимо до таквог стања да просто хоћемо да се ми Боже прости попењемо на небо па кажемо сиђи ти Боже доле на земљу, а ја ћу мало да изађем горе на небо, човече како, колики је то распон у човеку колико он може да чини и добро, а колико може да чини зло, то је оно што сам често слушао код Светог старца Јустина Ћелијског кад смо разговарали о том распону човековом, он каже: „Човек има толико распон у себи да може толико добра да учини и да чини да му се Бог може задивити, али исти тај човек може толико зла да чини да га се и ђаво застиди“, ето видите шта човек браћо и сестре постиже кад упозна Бога, шта човек постиже обожењем, у ствари шта он постиже да он буде тло благодати, па човече видите шта нам је Бог дао, а ми то не прихватамо, нећу ни Божије да прихватим, а камоли људско, дакле браћо и сестре зато треба да се молимо Богу. Да тражимо помоћ од Бога, да кажемо: „Господе помози нам, Господе усели се у нас“. Али треба стално да проверавамо јели Бог у нама, ако је благодат Божија у нама, ако чувамо благодат Божију, а благодат је сам наш Господ Исус Христос, онда је и Бог са нама, ако није благодет са нама и у нама нема и Бога у нама. А благодат се браћо и сестре добија лако, верујте лако, само ако си са Христом, али се благодат и губи и губи се благодат браћо и сестре, дакле да тражимо дан Господ Бог помогне и да се усели у нас, да га имамо у себи и ако имамо Бога у себи другачије ћемо да живимо, другачије ћемо да се понашамо, другачије ћемо да мислимо, другачије ћемо да говоримо, другачије ћемо да чинимо браће и сестре. Где је Господ, ту је љубав и то она права жртвена љубав, јер то нам говори да је Бог љубав, Бог је љубав и браћо и сестре, да нема Бога, љубави не би било ни љубави међу нама, не би било љубави ни на овом свету, на овој земљи браћо и сестре, дакле где је Господ ту је и благостање, где је Господ ту је човек задовољан, зато наш народ и каже: „Ко није задовољан на ораху, није задовољан ни на товару“ јел тако и овде се вероватно то каже, ако си у малом задовољан, добићеш, даће ти се, али докле год си незадовољан са оним што ти је дато, никад нећеш добити веће од тога, дакле браћо и сестре неопходно је човеку да се измири са Богом, са собом, а човек и не види како води рат сам са собом и он је у немиру, у себи му је немир. Зато треба да се измири, прво са Богом, да би се измирио са собом и да би се могао измирити са ближњима, мира не може бити у човеку док се смиримо пред Богом, пред Господом нашим Исусом Христом и не замолимо Га да дође и усели се у нас. Шта ми у Оче нашу, кад молимо се Оче нашу, да дође воља твоја, да дође Царство твоје. А ми хоћемо своју вољу, хоћемо своје царство, можемо и то Бог нам одобрава, не, не то нама Бог одобрава да изаберемо кад год хоћемо да будемо и добри и лоши и радници и не радници. То Бог нама одобрава, јер смо слободна бића, слободно изабирамо, и то Бог понављам одобрава, али треба једно да знамо, да све што изаберемо и одаберемо или одлучимо се да служимо или Богу или Мамону морамо имати одговорност, мораћемо једног дана да одговарамо браће и сестре.

Нека нам Господ помогне браћо и сестре да се саберемо у себи, а не можемо се сабрати без Христа, без Цркве, не можемо се сабрати без Светих Тајни, без Светих врлина, не можемо спознати себе без покајања, без промене и измене, не можемо бити сједињени са Христом док се не сјединимо с Њим преко Свете Тајне Причешћа, то је наше сједињење, али зато нам опет треба вера, да верујемо када се причешћујемо, да примамо Христа браћо и сестре, да то није нешто што се ваља како каже наш народ или што је неки обичај, не, у тој малој частици у Телу и Крви Христове је цео Христос, Христос пазите браћо и сестре који је већи од васељене, који већи и од неба и од земље он се спушта и смирава да би га ми могли сместити у наша мала уста односно у наше срце, срце које је мали орган, знате ви то боље него ја, али кад се у њега усели Бог, онда то срце рашири да цела васељена може да стане у срце, али ако је у нашем срцу онај други, е онда је наше срце скучено што би се код мене рекло спрчено, скамењено, окамењено и онда у моме срцу таквом срцу има само места за онога који мени повлађује па ми одобрава и мој грех, и моју лењост и моју пакост и не знам ни ја. И ми тог човека волимо, али зато не можемо да заволимо човека онога који нам укаже на грешке и човек треба једно да схвати браћо и сестре док год не прихвати за пријатеље оне који о њему говоре све најгоре, он неће моћи да види себе.

Зато да се ми помолимо Богу браћо и сестре да Бог буде са нама, а Господ је рекао „Ја сам са вама у све дане до свршетка века“ , Господ нас неће оставити само ако ми не оставимо Њега, да браћо и сестре пазимо на себе, како каже Апостол Павле, „Пазите како живите, мудро живите, не она мудрост коју сам ја прогласио мудрошћу него мудрошћу Божијом“, а мудрост божија ето чули смо хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине, нека би нам Господ био са нама да би нас спасао од нечастивих и мрачних сила, видите и сами драги моји како те нечастиве и мрачне силе дејствују и преко човека и преко народа, али ко је са Господом, он је победник, ко нема Господа, он је губитник, али понављам и себи и вама, не можемо мало бити једно мало бити друго или смо хришћани или нисмо хришћани браћо и сестре или верујемо у Бога или не верујемо у Бога, а ми смо спремни да неко сујеверје и маловерије и не знам шта, проглашавамо за веру, не, вера је једна, она вера у Тројициног Бога, Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије Митрополит је доделио Архијерејске грамате захвалности Г-ђи Тањи Вићентић из Аранђеловца, Г-ђи Катарини Анђелић из Чикага и Г-дину Горану Марковићу из Венчана, а Архијерјексим захвалницама одликовао је Г-дина Зорана Миловановића из Венчана, Г-дина Младена Радовића из Венчана, Г-дина Николу Васиљевића-Божовића из Лазаревца и Г-ђу Весну Крстојевић из Крагујевца.

По додели грамата и захвалница у ризници је професор доцент филозофског факултета на одељењу историје уметности Вук Даутовић који је изнео своје цењено мишљење о сачуваним и обновљеним црквеним ставрима које се налазе изложене у овој ризници. Ризница је оформљена уз сарадњу „Народног музеја“ у Аранђеловцу. У порти храма је по Светој Литургији уприличен пригодан културно-уметнички програм.

протонамесник Немања Искић