Лепоти богослужења је допринео хор “Свети Сава” из Крагујевца под управом јереја Ивана Антонијевића.

У својој богонадахнутој беседи, митрополит Јован је рекао:

“Браћо и сестре, у данашњем Јеванђељу можемо да видимо да како пред Христом оно што је мало постаје велико. То је још један доказ како човек који је мали и које се стално смањује због својих грехова, због своје сујете, због своје гордости, али кад дође стање покајања и кад приђе Христу и кад од Христа добије благодат, човек заиста постаје велики по благодати.

Браћо и сестре, овде данас видимо како многи људи приступају Христу, многи иду за Њим, многи носе своје болеснике непокретне и све их полажу пред Христом, а Христос све исцељује без разлике. И што је још дивније, у овом случају Христос не пита болеснике да ли хоће да буду здрави, није их ни питао ни какву веру имају, за разлику од ранијих чудеса Христових, где је питао на пример Јаира за његову кћерку да ли он то може да учини. Зашто их није питао? Зато, браћо и сестре, што прилазе Христу са вером, са покајањем. Прилазе Христу и они ћуте. Ту је преко седам хиљада људи и они нису дошли у пустињу да виде лепоту пустиње, поготово не палестинске пустиње, која је тако сурова, браћо и сестре. Али, они долазе јер знају да је тамо Христос, а где је Христос тамо је благодат, где је Христос ту је све што се налази у свету. Јер доласком Христовим све процвета, и човек процвета поред Христа и кад је поред Христа он жели да се нађе поред Христа. Заиста, браћо и сестре, Христос, као што рекох, све исцељује без речи, и што је још чудније Христос од њих не тражи веру. Али Господ, браћо и сестре, мисли и о души човековој и о телу човековом. То Господ све мисли и зато дозива своје ученике, као што каже данашње Јеванђеље и каже “Жао ми је овога народа што је у пустињи, а немају шта да једу, а далеко су од урбане средине, од села”. Апостоли још нису били просвећени Духом Светим, па још размишљају људски па кажу ни ми немамо. Христос каже колико имате. А они рекоше само седам хлебова. Он каже донесите и Господ благосиља хлебове и даје ученицима да тај благослов Христов пренесу на онај окупљени народ и они деле тих седам хлепчића а никако да нестану. И каже се да кад су јели да је остало дванаест котарица. Остало је више хлебова него што су изнели пред народ. Заиста, браћо и сестре, овим чудом Господ показује да је питање хлеба Божије питање, Христово питање, богочовечанско питање, јер пред Богом ништа није немогуће, све је могуће. И пред човеко Христовим све је могуће ако има вере и ако живи по вери. Зато и Христос каже да је све могуће ономе који има вере. Вера је темељ нашег живота, браћо и сестре. Вера је снага, вера је моћ, јер вером усељвамо Бога у себе. Зато човекољубиви Бог сво ово питање како да нахрани оволико људи, Он то решава љубављу и сажаљењем. Каже се сажали се, а љубављу јер воли. И народ осећа љубав божију према нама, он осећа и то сажаљење Божије. Ми се овде питамо каква су наша сажаљења према немоћнима, болеснима. Да ли наша сажаљења можемо да упоредимо са Христовим сажаљењима? Не можемо. Ми и када видимо некога човека палога, болесног, немоћног, ми га погледамо и кажемо “Жао ми је што је такав, што је у таквом стању”. Да ли тај болесник има користи што је тај човек, пролазник то рекао? Нема. Ако некога сажаљеваш, онда треба да га узмеш, да га подигнеш. Ако видиш да је наг, да му даш кошуљу, ако је гладан да му даш кору хлеба, ако је жедан да му даш чашу воде, ако је боестан да га обиђеш – од тога тај човек има користи, а не од тога што ћемо рећи да нам је жао и наставити свој пут и начин на који смо живели и пре него што смо видели те мученике и страдалнике.

Дакле, браћо и сестре, све то Господ Христос решава љубављу и сажаљењем. Отуда и побуда овог чуда да нахрани оволико људи са оволико мало хлебова јесте љубав и сажаљење. За све ове нахрањене људе Христос је све, за њих је Христова реч све, јер се они хране речју Христовом, они се хране присуством Божијим. Осећају присуство Бога, а када осећаш присуство Бога, ти не осећаш да ти било шта недостаје, а ко није испуњен христом, њему све недостаје и ништа му није по вољи. А у ствари, такав човек не види да је празан, да је човек тада као она напушена кућа у којој нико не живи, разваљена врата, прозори, ко пролази тада све убацује у ту кућу. Такав је човек кад је празан. То користи некаква сила па у нас убацује ружне мисли, ружне речи, ружна дела, убацује нам гордост, убацује сујету да не слушамо никога, иако ћемо ми рећи -ја слушам Бога, али не могу да саслушам овога човека који ми каже или указује на моју грешност. Ту си већ пао. Чим не слушаш савет мудрога, не слушаш ни савет Божији. Не може да каже да воли Бога кога не види, а не воли човека који је поред њега -то Јеванђеље каже. Лакше ми је да волим онога који живи преко десет брда јер га можда ретко виђам, а како да волим онога који је крај мене. А тај поред тебе је тај преко кога се ти спасаваш, брате и сестро. Јер ми преко другога долазимо до Бога и долазимо једни до других.

Браћо и сестре, овај народ је сит од смисла живота, јер им Христос говори шта је смисао живота, говори има Христос шта треба најпре да траже и они за тим чезну јер знају да је свака реч Божија чудотворна. Због тога су и ови људи заборавили на себе, заборавили су да су гладни, заборавили су у пустињи, далеко од урбане средине. Све су они то заборавили, све су они то потиснули у себе јер су најсрећнији што су уз Христа, јер Га гледају, јер га виде, што чују те благословене речи. Све су они то потисли из себе јер је за њих храна Христос и то треба да буде за нас, потреба за нас. Храна је Христос. Сигурно је да ми морамо нечим хранити тело, али човече чиме храниш душу. Хоћеш душу да нахраниш слабом вером, хоћеш душу да нахраниш гордошћу, сујетом? Нећеш, него ће душа бити све празнија и празнија и све гладнија и гладнија, браћо и сестре. Због тога су ови људи и заборавили на храну, па и то што су можда понели, то је настало, јер је далек пут, нису се уплашили. А ми? шта? Нестане нам нешто из куће, неки предмет, ми одмах дижемо панику. Јој, без тога не могу да живим. Без свега можемо да живимо, али без Христа не можемо да живимо. То морамо да, што би рекли моји сељаци, да утувимо себи у главу да без Бога не можемо. Дакле, наш народ лепи и добри српски је говорио без Бога ни преко прага, јер не знамо шта нас чека иза прага. Али, ако смо са Богом и ако нас било шта нађе преко прага, ми знамо да нас Бог неће уништити јер нас Бог воли. То увек требамо имати на уму, да нас бог воли. Али, то је позив да и ми волимо Бога, да на његово христољубље ми одговоримо нашим човекољубљем. А љубав? Шта је љубав? Жртва. И баш зато што данас немамо те жртвене љубави, зато су нам и деца оваква, зато су нам и бракови овакви, зато нам је село такво, комшије. Немамо те жртвене љубави да се жртвујемо за другога, него само та себичност, саможивост, само да ја живим, ја да останем, ја да имам, а за другога ме не интересује. Е, ниси хришћанин. Чак и кад се причешћујеш ниси хришћанин, ако не размишљаш о Христу као вечној храни и душе и тела нашег.

Овај народ је свој проблем хране ставили пред Бога, ти, Боже, решавај, а ми те слушамо. А онај ко има послушност, он ће имати спасење, онај који нема послушности, томе нема спасења. Џаба је све што радиш ако не радиш Христа ради и спасења ради, већ то радиш због себе и да би доказао себе пред другима. Човек кад има у себи Бога, он зрачи Бого, зрачи љубављу.

Дакле, ови људи у овој пустињи нису тражили да их Христос нахрани хлебом. Шта су они тражили? Тражили су Царство небеско, тражили оно што Христос тражи у јеванђељу “Иштите најпре Царство Божије и правде Његове, и све ће вам се друго додати”. Е, то је прави хришћанин, то је прави следбеник Христов који на првом месту тражи Царство небеско. А ми? Ми најпре тражимо царство овоземаљско, па се у њему толико увалимо, док једног дана тог царства неће бити. Шта остаје од тебе? Само љуштура, јер нис тражио Христа, ниси тражио спасење него само оно што је овде најпотребније. Христос ни то не брани, ми морамо бринути о телу, али морамо да знамо да имамо меру-шта и колико треба да дамо за душу, шта и колико треба да дамо за тело. Мера је важна у нашем животу, а мера је Христос, Црква Његова, Јеванђеље Његово. Али, кад човек стави да је он мера, он хоће да се сви угледају на њега.

Ми данас окупљени овде око Трпезе Господње, а свака Литургија је Трпеза Господња коју је Христос поставио пред страдање и то је Трпеза којом нас Господ храни. То је уствари Свето Причешће. То је наша храна, да се причешћујемо, али да се причешћујемо у смирењу, са вером да је то заиста ТЕло Христово, да то није никакав обичај, да то није никава симболика, да је то истинито Тело и истинита Крв Христова. И кад тако приступамо, и кад се тако причешћујемо, наравно кроз покајање, онда ћемо осетити радост у себи, као што су осетили и ови људи у пустињи. Пече звезда са свих страна, камење, ништа они не гледају, јер гледају само у Христа и знају и верују да их Бог неће оставити. Човек је у највећој тами када није са Христом.

Послушајмо речи Светога апостола Павлакоји каже “Молићу се Богу духом, а молићу се и умом. Хвалићу бога духом, али хвалићу га и умом”. Овим речима апостол Павле хоће да каже да дух и ум живе Богом. Без Духа Светог човек се распада, расипа се, а кроз грахове се човек опет враћау небиће, а Господ је дошао да нас из небића врати у биће, а ми смо пстали небиће онда када је човек престао да слуша Бога, кад је почео да слуша себе и онога који га је наговарао, кад је гледао са, о у себе а није у Христа. Духом Светим бива и наше очишћење, и наше освешћење и наше преображење, браћо и сестре. Ево сада још увек богослужбено прослављамо празник Преображења Христовог, где треба да стварно схватимо да то није празник као неки народни празник који је био и прошао, него да се стално подсећамо шта је то преображење. То је жеља да се променимо, да се изменимо на боље, а човек који је пун гордости не мења се, неће да се мења јер му се чини да ако се промени да ће нешто од њега да отпадне. Дакле, без Духа Светога човек се расипа.

Браћо и сестре, да се помолимо Богу и да тражимо да он буде наша храна, јер кад нахранимо Душу, кад нахранимо духа Божијега у себи својим хришћанским животом, црквеним животом, јеванђелским животом. Имајмо веру и чувајмо веру. Вера се начува галамом, хуком и халабуком, вера се чува смирењем. Вера без дела је мртва, као што су дела без вере мртва. Нека Господ помогне да се одржимо као православни народ, да се одржимо у вери, вери оној коју су нам предали наши преци, али да размислимо. Они су нама дали много, а шта ми дајемо?

Да се молимо Богу, браћо и сестре, јер времена су озбиљна, рекао бих преозбиљна, поготово времена у коме живи човечанство. Времена су обезвређена, замењена, оно што је божанско, мењам за технологију. И техника и технологија је добра док човек влада њима, али кад техника завлада човеком, онда ту нема ни технике ни човека. Зато нека нам Господ помогне и ова божанствена Литургија коју данас служимо ради причешћивања и опраштања грехова.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

На крају Литургије, верни народ је пришао Чаши вечнога живота ради сједињења са самим Богом нашим.

Литургијско заједничарење је настављено и за трпезом у црквеној сали ресничке цркве.

Александар Цветковић, јереј