Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци из Београда.

Пре евхaристијског сабрања Митрополит Јован је освештао фрескопис манастирског храма.

У току Малог входа Митрополит Јован је рукопроизвео у чин протонамесника пароха јагњилског Бојана Вићовца. Том приликом Митрополит Јован је поучио оца Бојана о томе да је ово одликовање награда за претходни рад, али и подстрек за будући. Наглашено је да је од суштинске важности да свештеник у својој служби стално истрајава и унапређује рад на Њиви Господњој.

Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након прочитаног јеванђељског одломка, у својој Богонадахнутој беседи наш Митрополит је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Помаже вам Бог, драга браћо и сестре!

Благословени смо ми данас који смо се овде сабрали у овоме Светоме храму да служимо Божанствену Литургију и да започнемо данашњи дан највећом, најсветијом молитвом и јединственом молитвом. То је молитва Литургије, а Литургија је предукус Царства Божијега. Литургија нам открива Царство небеско. За нас крштене, православне хришћане, све би требало да извире из Литургије и да све увире у Литургију, јер као што знате да често говорим Литургија спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је свеосвећујућа, она освећује и човека и нас тако освећене уздиже на небо ако у себи имамо светлости Божије. Ми зато на крају Литургије и певамо да смо примили Духа Светога, јер кад учествујемо у Светој Литургији, а учествовати значи причешћивати се и Литургија се служи управо због причешћа. Тамо где нема причешћа, не би требало да буде ни Литургије, а тамо где нема Литургије има ли човека? Зато је речено да ће овај свет постојати све док се у њему служи Света Литургија. Ми примамо у Литургији, кроз Свету тајну причешћа Духа Светога и видесмо светлост неприступну. Коју светлост? Ону светлост, драга браћо и сестре, коју не можемо да сагледамо нашим телесним очима.

Управо данашње Јеванђеље, које смо сада овде чули, чули смо како је Господ рекао Светим апостолима ви сте светлост свету. Није то Господ рекао само апостолима. Господ је преко њих и рекао свима нама, који вером у Бога живимо, који својом вером у Христа потврђујемо да смо крштени у име Свете Тројице, који ту веру да верујемо у Бога свакодневно, увек претварамо у дела. Ако ми само кажемо да верујемо и ако је наша вера само на језику и на устима, немамо много користи од те вере. Оно што изговарамо да то потврђујемо својим животом. Нама је вера неопходна, зато што је вера темељ нашег живота. Зато што вером Бога усељавамо у себе. Када је Господ рекао Апостолима, а преко њих и свима нама, да смо светлост свету, треба једно да знамо – да ни Апостоли, ни ми сами собом нисмо светлост, него смо само светлост Христом. Ако је Христос у нама, ако Христа носимо у себи, ако то потврђујемо својим животом, е онда Христос својом божанском светлошћу осветљава и споља и изнутра свако биће света. Зато је и речено у Јеванђељу – Светлост Христова просвећује свакога човека, који долази на свет. У овим кратким речима садржана је сва истина људског живота, у овим речима садржана је истина о свету, о човечанству, о ономе на шта је призван род људски и свако биће. Зато и кажемо – све што дише нека хвали Господа. То је да их обасјава светлост лица Христовог. У тој светлости Христовој која сија са небеског, божанског лица и која је вечна светлост у којој сам Бог почива преко које се Бог и нама открива.

Сетимо се само оне божанске светлости на Тавору, када се Господ преображавао. Он се кроз ту светлост открио нама, али зато ми треба да откријемо у себи и да видимо имамо ли Бога у себи и ко је у нама. Ко је у нашем срцу. Бог или онај други. Љубав или мржња. То треба да стално откривамо у себи и да проверавамо себе, јер ми кроз то откривање упознајемо управо тајне и неба и земље. Само они људи које обасјава та светлост знају све дубине, знају све ширине и висине. Знају оно што не може људски разум упознати и схватити. Само онај који зна шта је било на почетку стварања света, а тамо кажемо и би светлост, само ти људи могу открити истину светлости Христове. Те тајне откривају се управо онима који имају у себи светлост Христову и који су у ствару чистога срца. Зашто? Зато што Бог пребива, али само у срцу чистом човековом. Зато је речено – Благо онима који су чистог срца, они ће Бога видети. Џаба што ћемо се ми можда и претварати пред другима да смо исправни, чисти и праведни, ако нам у срцу нема чистоте Христове. Ако у срцу нема Бога, онда ми у ствари немамо ништа. Дакле, том божанском светлошћу Бог нас обасјава и обасјао нас је на првом месту кроз Свету тајну крштења, када смо се крстили, јер смо се ми у Христа крстили и у Христа обукли. Ту Свету тајну запечаћује Дух Свети, када примамо Свето миропомазање, које утврђује у нама ту светлост.

Том светлошћу нас Бог обасјава кад год чинимо неко добро дело, а на првом месту када испуњавамо заповести Божије. Зато је Господ рекао док светлости имате, верујте у светлост да будете синови Светлости. Бог нас је створио да јеванђељским животом Цркве светлимо и човек је та упаљена свећа, коју је у њему упалио сам Бог. Наше је да се трудимо да се у нама тај пламичак свеће не угаси. Тај пламичак зна да буде слаб и најмањи ветар може да га угаси. Кад видимо да ће нам ветар угасити свећу коју држимо, заклањамо је од ветра. Зато и ми треба да се заклањамо од нечасног живота, од нехришћанског живота. Да се заклањамо Богом живим, Јеванђељем, Црквом Христовом итд. Наша је дужност да свелимо и себи и другима. Какав пример дајемо, од тога ће нам зависити живот и овде и на небу. Ако дајемо добар пример, а добар пример Бог и ако немамо тог доброг примера у себи, ми ћемо онда не само тровати себе, већ и оне који су поред нас. Зато је речено да један пример више вреди од хиљаде и хиљаде речи.

Да би имали ту светлост божанску, ми треба да верујемо у светлост, зато Христос каже ходите док имате светлост. Сам је Господ рекао – Ја сам светлост свету! Да то је само Бог могао да каже. Он је могао да каже то и да дода да онај који иде за Њим неће бити у тами. Значи неће бити у злоби, јер злоба увлачи у нас таму. Грех увлачи у нас тами и ми уместо да светлимо, ми смо у ствари обузети тамом. Без Христове свелости, ми смо у мраку. Тами грехи, својих страсти и својих слабости. Ми у себи носимо греховљену нашу људску природу, али Бог је зато дошао у овај свет да огреховљену нашу природу просвети и освети и да је уздигне до Престола небескога. Огреховљена људска природа је настала оног тренутка када је први човек престао да слуша Бога. Престао да разговара са Богом. Када је послушао онога који је и против Бога и против човека. Е, тада се човек огрешио и постала је његова огреховљена природа. Зато смо људи слаби и подложни греху. Зато нам је потребан Христос. Зато нам треба Христос, да ми и у тами овог времена и овога света који у злу лежи, да ми хришћани који смо крштени посведочимо да овај свет може опет да постане рај. Када ће се то десити? Онда када ти и ја, себе уградимо у тај рај. Кад ти и ја постанемо свети, онда ће и други постати свети. И земља ће постати света.

Зато морамо чувати светлост. Како рече један свети човек – да видимо да ли је у нама светлост или тама. Да бисмо то видели, ми морамо прокопати макар мали отвор на зидовима око нашег бића да би Христова светлост могла да се усели у нас. Но, шта је проблем? Проблем је у том што мрак, тама мрзи светлост, зато што светлост обелодањује све оно што се у мраку ради. Тако и ми мислимо да Бог не види шта смо погрешили. То се не сме ни помислити, јер је Бог свевидећи. Молимо се Господу Христу да нас он својом светлошћу обасјава, да светлост Његова одгони мрачну, демонску силу, која нас стално вреба на свакоме месту. Треба нам Христова светлост да се просвећујемо и да се освећујемо.

Браћо и сестре, хоћу данас и овде да вам објавим једну радосну вест. Овај храм и ово место ће бити од данас манастир. У овом новом манастиру живеће игуманија Павла са својим двема сестрама. Надам се да ће их у будућности бити и више, а даће Бог и Свети апостоли Петар и Павле, којима је ова црква посвећена. Од данас оне ће бити овде. Од данас овде сваког јутра и сваке вечери ће се молити Богу за вас. Ја вас молим да их примите као своје. Молим вас да покажете према њима љубав, коју има шумадијски народ. Да покажете тиме што ћете се молити за њих, а оне ће се молити за вас. Помозите им да се у овом новом месту снађу. Знајте да вас оне воле и да се оне моле Богу за вас. Захваљујем оцу Бојану на његовој љубави и на његовој жртви, коју је са вама није сам, учинио ово што је учинио. И оне ће то чинити, зато им је потребна наша помоћ. Ако им не можемо помоћи не знам чиме, можемо да се молимо за њих. Оне ће узвраћати својим молитвама за нас. Нека вас Господ благослови, нека сте благословени овим новим манастиром овде, нека сте благословени Светим апостолим Петром и Павлом, коме је овај манстир и посвећен и ова црква до сада. Немојте заборавити ово место, овде су ваши свети преци доказали да верују у Бога самим тим што су подигли овај храм, ову цркву. Они су овде долазили да се напоје Духом Светим и зато рекох и понављам, овде ће се свакодневно вршити богослужења, овде ће и даље остати да богослужи наш Бојан, а ја верујем да се он доказао као свештеник, ја верујем да сте га заволели зато што је он заволео вас. Заволите још више ову Светињу, заволите ове сестре које ће непрестано горети овде, браћо и сестре, кандило у овој Светињи, ова Светиња ће бити отворена кад год вам затребује и потребује духовна храна, да овде дођете и да се нахраните духовном храном.

Бог вас благословио!“, закључио је Митрополит Јован.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након евхаристијског заједничарења Митрополит Јован је наградио заслужне за обнову јагњилског храма, изградњу монашког дома и окончање фрескописања. Орденом Новомученика крагујевачких првог степена постхумно је одликован г. Ђорђе Николић из Рабровца, орденом Новомученика крагујевачких другог степена гђа Драгица Николић из Рабровца, орденом Вожда Карађорђа г. Воја Томић из Јагњила, архијерејским Граматама захвалности г. Саша Кузмановић и г. Бојан Кузмановић из Јагњила, архијерејским Захвалницама: др Рајко Милошевић из Београда, одборници ЦО Јагњило г. Горан Игњатовић, г. Живорад Милојевић, г. Александар Весић, г. Милош Јовановић, г. Илија Бабић, г. Драгослав Чокић, г. Немања Лазић, г. Милош Кузамановић, г. Милан Петровић, г. Саша Матејић, г. Ненад Јовановић, г. Далибор Александрић, г. Горан Дубоњац, г. Бојан Адамовић, као и г. Верољуб Лазаревић из Јагњила, г. Славиша Лазић из Јагњила, гђа Мирјана Петровић из Јагњила.

Потом се приступило трпези љубави, коју је припремио надлежни парох протонамесник Бојан Вићовац.

јереј Марко Јефтић