Литургијско сабрање је улепшало појање чланова хора Саборног крагујевачког храма.
По прочитаном Светом Јеванђељу Митрополит се обратио окупљеним верницима пригодном беседом.
“У име Оца и Сина и Светога Духа,
Браћо и сестре, из овог данашњег одељка по Матеју, чули смо како је Господ рекао својим ученицима: “Ви сте светлост свету, не може се град сакрити када на гори стоји. Нити се пали светиљка и меће под суд него на свећњак, те светли свима који су кући” (Мт 5, 14-15) и додаје: “Ви сте светлост свету.” Ове речи које је Господ Исус Христос рекао не односе се само на апостоле. Односе се, браћо и сестре, на све хришћане из свих времена, на оне људе који имају уши да чују како каже Свето Јеванђеље. Христове речи, “Ви сте светлост свету” значе да ми хришћани у овом духовном мраку овога света, а овај свет је заиста у духовном мраку, требамо заиста да својим примером будемо светиљке светле и себи и онима који су око нас јер какав је човек у суштини он такве људе и сабира око себе. Горд човек неће смирене људе око себе, он само тражи горде, гордељивце. Тражи само оне непослушне као што је и он непослушан. Онај човек који је испуњен љубаљу се неће дружити са онима који су испуњени мржњом. Онај који се труди да чини добра дела, неће да се дружи са оним лењима који неће да чине никаква добра дела. Дакле, зато Христос каже: “и да људи виде ваша добра дела”, да би управо ти људи кроз нашаа добра дела, кроз наш светли, хришћански и православни живот и они прославили Бога. Велика је одговорност свакога од нас јер ми не одговарамо само сами за себе већ и за све друге. Ми смо православни заиста једна породица која треба да дише истим Духом, која треба да дише љубављу, слогом и добродушноћу. Зато смо одговорни за целу породицу, а у овом случају за целу заједницу и зато смо одговорни за све који су у Цркви, тојест за оне који су крштени и за оне који су ушли у Цркву кроз Свето Крштење. И опет ћу поновити ове Христове речи које кажу: “Да људи виде ваша добра дела.” Добрим делима дајемо добар пример. Добрим делима ћемо се оправдати, као што ћемо се и осудити лошим делима. Зато нам треба та светлост Божија која просвећује и освећује свакога човека који долази на овај свет. Не можемо ми да се изговарамо да нисмо просвећени светлошћу Христовом, а освећени. Освећени смо, крштени смо, али опет зависи од нашег живота да ли ту светлост нисмо потамнили. Да ли нисмо ту светлост потамнили својим неделима? Да ли је нисмо потамнили својом слабом вером? Да ли је нисмо потамнили својом нељубављу према Богу и другима? И да ли је нисмо потамнили, браћо и сестре, не живећи Јеванђељем и не живећи Црквом?
А шта би значила та светлост о којој говори данашње Јеванђеље, драга браћо и сестре? Шта то значи светлост? Светлост значи чистота. Када кажем чистота, та реч треба да се разликује од речи чистоћа. Чистоћа је када одржимо чисту кућу, када носимо чисто одело на себи, то је чистоћа спољашња, а чистота је унутрашња, она чистота која нас чисти само ако заиста живимо у чистоти. Ако смо прљави изнутра, не вреди нам много прати се изнутра. Прво човек треба да се очисти изнутра, да провери да ли је чист изнутра, тојест да погледа своје срце. Да ли је срце прљаво? Да ли је срце напуњено гордошћу, сујетом, оговарањем? А зашто баш срце? Зато што је Господ рекао у Јеванђељу: “Блажени они који су чисти срцем, они ће Бога гледати.” Да, а у чистом срцу једино Бог обитава, а у прљавом срцу нема Бога. Не може Бог да стоји у прљавом у сасуду, а човек је створен да буде чист сасуд. Апостол Павле каже: “чистоме је све чисто, прљавом је све прљаво”, јер прљавом је све прљаво, ма колико био неко чист јер је он у прљавштини. Зато требамо чистити себе, али и да се потрудимо да одржимо себе у чистоти. Да не дођемо у оно стање како каже апостол Павле: “Свињац је окупала, па се у блату ваља.” Да ли ми не радимо слично? Треба да живимо у чистоти свога срца. Да у срце сместимо само оно што је најчистије, а нема ништа чистије од Бога. Можемо се ми чистити, али треба да нас Бог очисти, а Бог ће нас очистити ако му прилазимо кроз молитву и смирење, ако тражимо да нас очисти. Имамо пример код цара Давида. Грешио је много човек, али се покајао и испевао онај предиван псалам који стално читамо на богослужењу: “Помилуј ме Боже по великој милости својој и очисти срце моје”. То требамо да вапијемо. Да вапијемо Богу да нас очисти, али нас неће очистити без нашег труда, без наше сарадње са Њим. Ако ти и ја сарађујемо са самим собом уствари сарађујемо са оним нечастивим. Он нам каже: “Ради по своме, не слушај Га, ти си паметнији, то што је неко написао не значи ништа.” Е, тај човек је у прљавштини, браћо и сестре. Дакле, треба у чисто срце да сместимо Бога. Тај позив ми имамо, тај позив је светлост. Човек је саздан и створен да буде светлост. То што ми прљамо је до нас. Саздан је човек да буде свет јер је воља Божија да будемо свети. То каже апостол Павле. Отуда и ми када упражњавамо свете врлине и када се помоћу благодатних сила Светих освећујемо, освећујемо себе, постајемо свети у својим мислима, својим осћеањима и својим делима и тако се у нама освећује наше срце, наша душа, освећује се наша савест коју најчешће прљамо нехришћанским животом. Освећује се наше тело, али и цело наше биће. И светлост је опет супротно грешности, супротно тами, а човек докле год се не покаје, он је у тами. А у тами, је ли сигуран човек да неће пасти? Зато каже Христос: “докле светлост имате, ходите по светлости.”
А Бог је свет и освећује нас по мери нашег труда, по мери наше жртве, по мери нашег подвига. Дакле, како се још светлост постиже, браћо и сестре? Постиже се постепено, освећивањем себе светим врлинама. А ми мислимо да одмах данас да се осветимо, просветлимо, очистимо, али не може тако, него постепено. Да постепено савлађујемо хришћанске врлине и да их примењујемо у себи и усавршавамо. Да имамо само једну врлину, да се ту усавршимо. А када се усавршимо у једној божанској врлини, било која то врлина била, онда ће та врлина сама повући друге. Једна врлина вуче са собом другу. Праведност вуче праведношћу, светлост вуче свезлошћу, а грешност вуче грешношћу. Тако живећи светлом прави хришћани побуђују на праведан живот и друге око себе. Наиме, чинећи света и богоугодна дела они хришћани побуђују и друге хришћане да чине добра дела. Каже Христос: “Ви сте светлост свету.” Ви сте пример. Побуђујете друге да чине добра дела, а заиста човек може да чини тако добра дела да чини, како то кажу Свети оци, а међу којима и наш савременик, Свети отац Јустин: “Човек може толико добра дела да чини, да му се Бог може задивити.” А у исто време додаје да: “Човек може таква зла дела, да га се и ђаво застиди.” Пазите, погледајте колико је то распон у човеку. На шта ће да употреби свој живот човек, то је његово право. То је његова слобода боље речено, али морамо да одговарамо за оно што чинимо. Нема слободе без одговорности. Нема, браћо и сестре.
Дакле, ми хришћани када чинимо добра дела побуђујемо, рекох и друге. Тако и када прослављамо Бога, побуђујемо и друге да прослављају Бога. Зато је човек и икона Божија. Зато је човек слика Божија и зато људи гледају једни друге. Зато и требамо да се запитамо какав пример дајемо другима. А пример дајемо пример онаквим примером каквим живимо. Дакле, браћо и сестре, само душа која је обасјана светлошћу Христовом може и друге душе обасјавати том светлошћу. Ми можемо да дајемо другима само оно што имамо. Боље речено оно што јесмо. Дакле, добрим примером и светлим карактером, то понављам и себи и вама, добрим примером и светлим карактером и светим животом хришћани посредно утичу на духовно усавршавање ближњега. Ваљан пример, то кажу Свети оци, бољи је од било какве речи. А речи добре могу имати силе само када су спојене са добрим примером. Ми знамо да говоримо шта је добар пример, али требамо да се запитамо да ли чинимо добре примере.
Данас ми прослављамо Сабор Срба Светитеља. Они су светлили светлошћу Христовом. Да они нису светлили светлошћу Христовом и да нас не уводе у светлост Христову шта бисмо ми данас били? Ето, нас, Србе, је Бог заиста благословио. Па зашто да се не угледамо мало у њих? Зашто да се не угледамо у то како су они живели? Како су живели? Чиме су се бавили? Шта су радили? Како су постали светитељи? Јер и они су од крви и меса, али нису дали да потамни икона Христова у њима. Нису дали да се угаси светлост Христова, него су светлили и током овог живота и након овог живота још светле.
Па зато да молимо Бога, да молимо Светитеље, да молимо и наше Светитеље да нам помогну да идемо њиховим путем. Да не дозволимо да нас наши Светитељи не препознају када пођемо са овога света. Немојмо да се само бусамо у прса и говоримо: “Ја сам Србин!” Да ли живимо онако како су живели наши Срби преци? Немој да се поносиш и говориш: “Ја сам православац!” А да ли живиш православно? Немој да говориш: “Ја сам изучио богословске науке!” Шта ти вреди то ако ниси усмерио све то на светлост Христову и на освећење и просвећење своје?
Нека Господ помогне нашем народу српскоме који се налазимо у многим невољама као што се налази и цео свет. Али да се не постидимо, него да идемо напред светлог образа и образа да чувамо. Јер ако образа чувамо, чувамо и икону Христову у нама.
Срећан празник, срећна слава и Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије Митрополит је пререзао славски колач поводом славе извора "Светиња" који се налази у непосредној близини храма.
Протојереј-ставрофор Милан Томић
