Митрополит је у току Свете Литургије пароха цркве у Поповићу, оца Марка Стевановића, одликовао у чин протојереја, поучивши га и захваливши му за његов пастирски труд.

Високопреосвећени Митрополит своју беседу започео је истицањем важности онога што/кога носимо у себи, шта видимо у другима добро или зло, јесмо ли попут празне куће крај пута у коју свако може да сврати и остави све што му није потребно.

“Зато треба да се трудимо да гледамо само добро, да би нас то добро побуђивало да још више добра чинимо, баш како и каже свети апостол Павле “добро чинити да нам се не досади”.

Навео је битност и суштину грађења цркве као места саборности, окупљања, утехе, љубави, праштања и преображаја за човека; “парче неба на земљи” на ком се остварује заједница са Богом, анђелима и људима у оквиру Свете Литургије.

“И ево браћо и сестре, овде се народ Божији напајао ових 160 година и надам се и верујем и молим се Богу да ће се напајати до краја света и века. Овде се напајао живом водом и сабирао у заједницу тела и крви Господње, што управо и чини цркву, цркву чини тело Христово, цркву чини заједница Бога, анђела и људи јер кад год служимо Литургију, браћо и сестре, Бог невидљиво силази и не само Бог, силазе и анђели, силазе и светитељи и зато се на свакој Литургији догађа чудо да Дух Свети претвара оно што је природно у натприродно, претвара онај наш принос, просфору у тело Христово и вино у крв Христову, и зато вас молим да стално имамо тај осећај кад долазимо у цркву да прилазимо светињи, а светињи се прилази у побожности, са вером, са страхом. Црква као грађевина је дом Божији, и Бог нас зове у свом дом, и ако нас нема у дому Божијем, ако нас нема у овој црвки земаљској неће нас бити ни у небеској, зато ова црква сведочи о вери у Бога и љубави према Богу и ближњима свих ваших предака. Зато су и саградили ову цркву да се у њу сабирате као пчела у кошници”.

Период грађења овог храма упоредио је са марљивим пчелама, чији је производ - преображај настао захваљујући заједници. Црква је саграђена уз веру и поверење које су проткане међусобном љубављу, а опстаје захваљујући молитвама и литургијом. Митрополит је подсетио да значај наших дела не остаје и не важи само на овоме свету, већ ће нас она представљати и код Бога, као што и овај храм представља наше претке. Зато је битно имати добре мисли, чисто срце, бити у миру, у заједници и кроз заједницу доћи до спасења. Ова црква прошла је мукотпран и дуг период страдања и патње заједно са својим народом, и сваки појединац са њом пролази и кроз распеће и васкрсење. Митрополит је на крају беседе позвао народ да буде јак, да се чува, чува своју веру, мир и љубав.

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Помаже вам Бог браћо и сестре.

Сабрали смо се данас у овом светом храму да служимо Свету Литургију, која се, ево Богу хвала у овој Светој Цркви, служи 160 година. 160 година овај храм је сабирао и Богу хвала и данас сабира све нас, све људе добре воље, људе богочежњиве, људе боготражитеље, који су жедни живога Бога и који су жедни речи Божије. Кад кажем речи Божије мислим на оно што је Бог сам рекао у јеванђељу “да не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих”. И заиста, браћо и сестре ако слушамо реч Божију, ако слушамо Јеванђеље, онда смо и послушни и према Богу и једни према другима, али ако не слушамо речи Божије и не слушамо речи других онда и не примамо поуке, онда и не тражимо савете, јер мислимо да смо довољни сами себи, никад човек није довољан сам себи. И човек ако нема Бога у себи он је највећи сиромах. Ако нема Бога у себи то је празан човек, браћо и сестре, то је онда човек као она празна кућа поред пута у коју свако свраћа и свако баца отпад док је потпуно не затрпа, и тако је са човеком браћо и сестре ако немамо вере у Бога, ако немамо Бога у себи онда она нечастива сила ће да нас испуни сваком нечистоћом, а ко има Бога рекох он има све. А да би имали Бога у себи треба да имамо веру у Бога, треба да имамо чисто срце, јер у јеванђељу је речено “благо онима који су чистога срца они ће Бога видети” и заиста браћо и сестре ако хоћемо да признамо сами себи видећемо да сваки од нас види оно што жели да види и чује оно што жели да чује. И ако човек заиста жели да види добро он ће свугде наћи добра, а прво наћи ће га у човеку, а ако жели да види зло, он ће на сваком кораку наћи зло и у човеку гледати зло, а у човеку браћо и сестре није само зло и није само добро, него је и једно и друго. Зато треба да се трудимо да гледамо само добро, да би нас то добро побуђивало да још више добра чинимо, баш како и каже свети апостол Павле “добро чинити да нам се не досади”. И ови преци чинили су добро, то добро њихово видимо у овој данашњој цркви овде, и то је оно добро што ће остати и после њих и што ће остати до краја света и века, док постоји ова црква. А да нису желели добро народу своме, да нису имали вере у Бога, они не би ни градили ову цркву. И где би се тај народ сабирао? На оном другом месту где се не прославља Бог. А ето храм је саграђен да се сабирамо где је Бог, браћо и сестре. А сваки храм је дом Божији, сваки храм, свака црква је парче неба на земљи, зато народ треба да се радује кад у својој средини има цркву. Али имати цркву, а не улазити у цркву, не молити се, не причешћивати се, не исповедати се, џаба што онда имамо цркву, али и црква као грађевина је ту да нас управо подсећа на ту саборност народа и људи. И ево браћо и сестре, овде се народ Божији напајао ових 160 година и надам се и верујем и молим се Богу да ће се напајати до краја света и века. Овде се напајао живом водом и сабирао у заједницу тела и крви Господње, што управо и чини цркву, цркву чини тело Христово, цркву чини заједница Бога, анђела и људи јер кад год служимо литургију, браћо и сестре, Бог невидљиво силази и не само Бог, силазе и анђели, силазе и светитељи и зато се на свакој литургији догађа чудо, чудо браћо и сестре, да Дух Свети претвара оно што је природно у натприродно, претвара онај наш принос, просфору у тело Христово и вино у крв Христову, и зато вас молим да стално имамо тај осећај кад долазимо у цркву да прилазимо светињи, а светињи се прилази у побожности, са вером, са страхом. Црква као грађевина је дом Божији, и Бог нас зове у свом дом, и ако нас нема у дому Божијем, ако нас нема у овој црвки земаљској неће нас бити ни у небеској, зато ова црква сведочи о вери у Бога и љубави према Богу и ближњима свих ваших предака. Зато су и саградили ову цркву да се у њу сабирате као пчела у кошници. Шта раде пчеле? Погледајте! Каква хармонија влада у кошници, погледајте какав ред и поредак влада у кошници. Пчеле које су на хиљаду оне се сабирају у кошниции и чувају матицу јер знају да ако сачувају матицу она ће сачувати њих, тако и ми треба да схватимо да чувамо Бога у себи да би нас Бог сачувао, и кад ово кажем, мисли ми одлазе 160 година уназад и размишљам како су ти богочежњиви људи који су градили ову цркву као те пчеле у кошници ишли од једног до другог човека и саветовали се ајде да градимо храм Божији, као што пчела иде од цвета до цвета уноси у кошницу и прерађује у мед, е тако је црква Христова радионица браћо и сестре која прерађује човека, која прерађује највећег грешника у светитеља ако само тај грешник хоће и ако се преда тој благословеној радионици, дакле нама треба наш преображај, тако да кажем прерађивање, да не схватимо ја сам стигао до овога чина, ја сам завршио ову ил ону школу и више ми ништа не треба, човече, хришћанину! Па схватимо да смо ми као хришћани, као крштени људи непрестани ученици живога бога. А шта ученик ради? Учи лекције, зашто? Па да положи испит. Да ли се ми спремамо за тај свеопшти испит, који морамо једнога дана свако од нас да положи. Треба да се учимо на сваком кораку, паметан човек и од будале ће се научити како каже наш народ. Али ако није паметан он неће ни од паметног да научи ништа. Дакле браћо и сестре ови ваши паметни преци су се сабирали зашто? Па да виде лице један другога, да се сретне, по оној светоотачкој – видех лице брата, видех лице Бога, сабирали су се, да виде лице једно другоме и да опросте једни другоме и да се моле Богу једни за друге. Само вера и поверење везани љубављу међусобном градиле су ову цркву. У шумадијској епархији Богу хвала саграђено је доста цркава, али нама сада треба жива црква. Ако немамо живих и крштених људи чему ће нам храмови? Знали су ваши преци да градећи и ову цркву, себе су уграђивали у њу баш онако као што каже апостол Павле уграђујте се у цркву Христову као живо камење. Ова црква отишла је испред њих пред лице Божије као што ће и дела и добра или она друга ићи испред нас и зато ћемо се својим делима како каже народна мудрост оправдати и својим делима ћеш се осудити. Како да оправдам мржњу? Је л' може да се оправда? Не може. Љубав нема потребе да се оправдава, она је љубав, она носи, она се даје, даје се да се ништа не добије, и кад се даје да се ништа не добије онда се управо добија и оно што човек и није ни мислио; а човек, браћо и сестре, верујте ми добија оно што даје. Људи према њему поступају онако као што он поступа према другима, све је то везано, браћо и сестре, једно са другим. Дакле, браћо и сестре, само је Богу знано, овим иконама у цркви и овим зидовима овде, колико се у овој цркви казало оно што је најтананије у човеку. ` Овде су људи поверили Богу оно што нису могли да повере ни оцу ни мајци јер знају да Бог нас воли и више него што нас може волети отац и мајка, зато љубав родитељска браћо и сестре личи на љубав божију - кад је права љубав. А љубав је жртва и љубави нема без жртве. То што ми изговарамо реч љубав на језику, а не претварамо то у дела, никакве користи немамо, браћо и сестре. Дакле, овде су као што рекох пред невидљивим Богом исказане највеће исповести и највеће радости; говорио је народ пред невидљивим Богом и о својим тугама и о својим невољама, својим болестима, о својим страдањима и тражио помоћ од Бога, и то и ми треба да радимо. Неочекујући да кажем: “Е сад сам се Богу молио за ово или за оно, а мени Бог није одговорио и више нећу да се молим. “
Бог је свезнајући, он зна наша срца више него што ми знамо и он кад ће нам узвратити на оном свету што је много још и важније браћо и сестре тако бог зна када ће Он нама да узврати на нашу молбу, али је зато потребно да Га стално молимо. Наш народ каже кога је молити није га љутити. И сад питање можемо да поставимо, да ли заиста Бога молимо, али да ли некада и Бога љутимо. А Бог је љубав. Он и нашу љутњу прелива, облива својом Божанском љубављу. Дакле браћо и сестре народ је увек био уз своју цркву и током муке и патње свога постојања био је уз своју цркву јер је дубоко и веровао и знао да коме црква није мати, Бог није Отац. И Бог је био и данас јесте у овоме храму јер се у њему као што рекох служи Света Литургија, а свет како кажу свети оци, свет ће постојати све док се врши Света Литургија. О кад би нам ови зидови, ове иконе, као што рекох, знали да говоре, како би могли да испишу, предивну истина мукотрајну и дуготрајну, али истрајну историју овога народа и овога краја током свих 160 година ове цркве; све је било, браћо и сестре, у знаку распећа и васкрсења Христовог. И ми смо и као народ и као појединци, увек смо и на распећу, али смо увек и у васкрсењу, и то је оно што је врло важно да знамо, да без распећа нема ни васкрсења, браћо и сестре. Другим речима без нашег труда и без наше вере, подвига, без наших добрих дела, мисли, речи не можемо васкрснути односно не можемо се променити, не можемо се ни изменити. Зашто је ова црква опстала кроз ових 160 година и данас постоји? Зато што је свака стопа овог окружења овде натопљена молитвом, натопљена је знојем градитеља и овде освећена Литургијом. Зато, браћо и сестре, ја вас позивам да останете јаки у вери у Бога, да останете у миру са Богом онако како рече свети апостол Павле, у малопре прочитаном апостолу, да останете у љубави једни са другима да ширите љубав међусобно у дому, у породици вашој, у селу, у држави. Потребна нам је љубав, потребан нам је мир, а онај што немир шири, он је браћо и сестре прво у немиру. Тај нема мира Божијега у себи, и он је немиран, и он хоће да ствара немир, јер њему није тесно у нама како каже апостол Павле, него таквом је човеку тесно у самом Њему, зато што нема мира, зато што нема љубави, зато што нема Бога у себи, браћо и сестре. Позивам вас да и надаље живите у слози, љубави, да се не делите међусобно. Шта каже јеванђеље кућа која хоће да пропадне, она се прво подели а ми имамо овде заједничку кућу поред ваше сваке куће, што имамо хвала Богу, имамо ону заједничку кућу и ту заједничку кућу ако одржавамо онда ћемо тако и одржати нашу малу заједницу, малу кућу, то јест породицу за коју апостол Павле каже да је браћо и сестре мала црква. Живимо у озбиљним временима када се толико много пише и говори о миру, а све мање мира. Зато што нема тог Божијег мира. Зато што нема љубави, да има, да ли би човек свађао са другима, да ли би се онда свађао народ са народом, да ли би ратовао народ са народом, не би, браћо и сестре. Молим вас да долазите овај храм, да вас Бог види у овоме храму, а преко Бога гледаће вас и ваши преци који су саградили ову цркву па ће вас и ваши преци препознати и тако ћемо поћи сви пред лице Божије. Дакле, браћо и сестре, светиња освећује место, али и човек освећује место, зависно од тога какав живот живи. Зависно од тога браћо и сестре како живи, да ли је његов живот усаглашен са црквом, са јеванђељем, са моралним животом. Чувајте, драги моји, веру у Бога да би вас вера чувала. Чувајте цркву православну, у којој смо сви крштени, рођени, које смо овде верујем присутни, да чувамо веру и цркву православну и да знамо да изван цркве нема спасења, човек се преко заједнице спасава, а Црква је заједница Бога, људи и анђела. Нека је срећна 160-годишњица овога храма нека сте срећни и благословени сви који сте данас овде дошли да заједно служимо Литургију, да заједно призовемо Бога, да Се спусти, да спусти небо на земљу, а земљу да уздигне и нас да уздигне горе. Нека сте срећни, нека сте Богом благословени, нека Бог подари мир и спокој вашим прецима, који су имали љубави да саграде ову цркву да се ми и данас у њој Богу молимо.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Након молитвеног дела сабрања, Високопреосвећени је господина Здравка Ђорђевића из Поповића одликовао орденом Крагујевачких мученика другог реда за неизмерну љубав и великодушност коју је показао према храму, а уследила је додела архијерејских грамата признања и захвалности међу којима су награђени: г-ђа Љиљана Поп Лазић из Београда, г-дин Горан Давидовић из Београда, г-ђа Јасмина Давидовић из Београда, г-дин Стеван Васковић из Поповића, г-дин Андрија Бојанић из Београда, г-дин Владимир Пешић из Београда, г-дин Мирослав Арамбашић из Београда, г-ђа Јадранка Милошевић из Поповића и г-дин Владимир Скерлић из Београда. Свечани програм отворио је отац Марко Стевановић захваливши се Његовом Високопреосвештенству, свештенству, ктиторима и свом верном народу, најавивши предстојеће наступе: глумца Александра Дунића који је представио историјат храма и изрецитовао одломак из “Беседе о победи крајњег добра” светог владике Николаја Велимировића, проф. др. Томислава Јовановића који је представио своја сећања и дочарао нам дух времена цркве шездесетих година прошлог века и музички ансамбл “Фенечки бисери”. Након програма је уследила трпеза љубави која је приређена за све вернике.

Вероучитељ Милош Кузмановић