За благољепије сабрања били су задужени Србски Православни појци из Београда.

Надахнутом беседом Митрополит Јован је поучавао окупљене вернике:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Помаже вам Бог браћо и сестре!

Да заблагодаримо Богу који нас је сабрао у овом прелепом храму, да се заједно са нашим Владиком Георгијем молимо Богу. Да заједно служимо највећу и једину молитву, Литургију. Она је слика и предукус Царства Небеског и вечног живота. Данашње Јеванђеље нам о томе и говори. Говори о сусрету једног младића са Господом Исусом Христом. Питање које је овај младић тада поставио Христу јесте суштинско питање за сваког од нас: „Како да се спасемо и задобијемо Царство небеско?“ То питање можемо себи да постављамо читавог живота. Ако се то не питамо далеко смо и од спасења и од вечног живота. Овај младић пита шта људи трба да чине не би ли добили живот вечни? То нам говори да Бог нас није створио за пролазност него за вечност. На овом свету смо додуше само пролазници. Живимо у њему, али наша кућа није овде него на небесима. Одговор на младићево питање даје Господ кроз благу вест која је упућена свима нама. А Господ му каже да ако хоће у Царство Небеско, мора да држи заповести. Младић је кушао Господа тражећи да зна које су то заповести. У свом смирењу Господ одговара и набраја: не убиј, не кради, не чини, не сведочи лажно на ближњега, не оговарај другога, љуби ближњега свога као себе самога. Младић је на неки начин хтео да се оправда и рекао је да он све то чува и чини још од своје младости, али жели да зна шта му још недостаје да би задобио живот вечни? Младић је био разапет између свог богатства које је поседовао и жеље за Царством Небеским. Знао је да у Царство Небеско не може да уђе са својим богатством. Зато се двоумио налазећи се на раскршћу ова два пута. Али Господ који зна шта се у свакоме крије, младићу каже да држи заповести, зато што су заповести услов за задобијање Царства. Но, треба овде да будемо обазриви. Јер, могуће је да човек држи заповести, а да се не спасе. Како то сад? Неко је упоран и држаће заповести, али не на божански, већ на свој начин. Зато је у заблуди, јер мисли да воли Бога и човека на неки свој начин. Али разлог испуњавања заповести лежи, као и код овог младића, у његовој тврдоглавости. Он мисли да не треба да мења себе. Како је замислио и овај и онај живот, он тако и живи. Неће да послуша ни Спаситеља ни неког другог. Знајући шта је проблем у овоме младићу, Господ каже да је у реду испуњавање заповести, али жели да га дотакне тамо где је најосетљивији и најтањи. Зато му Господ каже да ако хоће да буде савршен мора да раздаје и раздели своје богатство другоме и га помогне другоме. Тада ће и Господ њему помоћи. Дај другоме ако мислиш да добијеш. Ако не даш другоме никада нећеш добити. Јер, оно шта дајемо другоме то и добијамо. Ако дајемо љубав, љубав ћемо и добити. Ако дајемо мржњу, она ће нам се и вратити. Ако другога оговарамо и нас ће други да оговарају. Господ и младића и све нас позива да извршимо свеопшту заповест о љубави. Да љубимо ближње као саме себе. Нека је тај други најгори, најгрешнији, воли га. Јер ти си Христов човек, крштен, човек Цркве. Покажи да волиш и оне који тебе не воле. То је виши ниво љубави. Волите и непријатеље своје. Лако је волети оне који нас воле и који нам све одобравају. Ми мислимо да нам је такав пријатељ. Није. Али човек воли да угађа себи. Прави пријатељ нам је онај који је истински Божији човек. Када нам такав укаже на грешке и грехе, он то чини јер нам жели спасење и јер нам је прави пријатељ. Онај који ми повлађује не жели нам спасење, већ корист. Ако не испуњавамо заповест о љубави, онда нам држање и осталих заповести не користи. Ако заповести Божије не вршимо из љубави, нису нам на спасење. Послушност која се чини без љубави не доноси никакву корист. Чак иако је испунимо, а стално ропћемо и мислимо да знамо боље, онда то није на корист. Човек тако себе ставља на место Бога, а свој живот на место јеванђељског живота. Када имамо љубав према Богу и људима онда се трудимо да ту љубав сачувамо. Љубав је жртва, није сентименталност. Божанска љубав никад не престаје. Проћи ће и вера и нада, али љубав остаје до краја. Ту је наш камен спотицања што мислимо да други треба мене да воли, а ја њега не морам да волим, други мене треба да поштује, а ја њега не морам... Потрудимо се да не чинимо оно ште не треба него оно што треба. Добро чините да вам се не досдади. Добра дела чините, јер ће испред нас ићи наша и добра и зла дела која чинимо. Христос зна наше унутрашње стање и опредељење. Да ли смо се определили за љубав или мржњу, за чистоту или нечистоту? Често ни сами нисмо свесни какво је наше опредељење. Ако се не определимо, то је најстрашније стање, јер нити си врућ, нити хладан. Млак си и као таквог Господ ће те избљувати. То је проблем наше неопредељености. Мислимо да можемо и овако и онако. То је наша слобода која је дар Божији. Ми можемо да будемо са Христом, али и да не будемо. Можемо да чинимо зло уместо добро. Све то можемо јер имамо слободу. Треба да будемо благодарни Богу што имамо слободу да се определимо. Знајмо да слобода тражи одговорност. Слобода без одговорности није достојна ни Бога ни човека. Достојевски је о слободи лепо писао. Он каже да је слобода када не чинимо зло другоме. Али ако ја чиним шта год хоћу то није слобода, то је анархија. Чиним шта хоћу, али се не сећам одговоорности. Човек се одређује често ситним ствариа које нас оптерећују. Не видимо их док се не нагомилају. Када нарасте гомила ситница, онда увиђамо да нам сметају. Тако је исто и са нашим мислима, речима и делима, ако их не контролишемо. Оне нас на крају опхрвају. Ако не зауздамо свој језик свашта ћемо говорити. Ми често мислимо да су то некакве мудрости. Али тада говоримо само оно што штети и нама и другоме. Најбоље је када пазимо на свој језик и када га обуздавамо. Ко не буздава свој језик и његова је побожност лажна. Можемо језиком причати и говорити и о Богу, али није добро да нам је Бог само на језику. Онда не верујемо у Бога. Ако нам је Бог само на зиду на иконама, али није у нашем срцу, онда нам је све узалуд. Човек је господар своје речи све док је не изговори. Када је изговори он више није власник те речи. Реч је отишла у етар, а други је сада тумачи како он хоће. Зато пазите шта мислите, говорите и како живите. Често други нашу реч приме како не треба. Ми смо стражари наших речи и дела док их не изговоримо и учинимо. Док не почнемо да осуђујемо друге ми господаримо над собом. Зашто оговарамо и осуђујемо друге и мислимо да су грешнији од нас. Зато што нисмо ушли у себе и погледали себе и увидели какви смо ми. Када бисмо сагледали себе, онда бисмо видели да су туђи греси мањи од наших сопствених грехова. А друге осуђујемо и зато што се плашимо да ће други познати нас и да ће они говорити о нашим неделима и гресима. Зато ми је лакше да ја нападнем другог и да га оговарам. Јер напад је најлакша одбрана. Стално чекамо да се други поправе и исправе, а не радимо на сопственом поправљању. Потребно је да желимо вечни живот. Тада ћемо да контролишемо себе. Контролисаћемо своје помисли речи, поступке, дела. Све ћемо да контролишемо. Старозаветни патријарх Јаков се рвао са Богом. Зашто? Зато што је желео да каже да човек не жели смрт, већ живот. А пошто си тај живот ти Боже хоћу да се борим са тобом не би ли ми дао живот вечни. Хоћу да се угледам на тебе Боже. На некога се свакако морамо угледати. Човек мора да буде свестан своје грешности, мора да има веру, молитву, покајање, жртву. Ми не можемо другог да волимо без жртве. Да бих могао да волим свог непријатеља ја морам да се одрекнем себе, свога ега, своје сујете и гордости. Морам да у истини сагледам себе ко сам и шта сам? Тада нећемо тако лако осуђивати другога. Господ је рекао да је теже богатоме ући у Царство Небеско него камили проћи кроз иглене уши. Помислићемо да је богатство препрека за Царство Небеско? Није. Бог и богатство даје да га делиш са другим. Човек је онолико велики колико дели са другим. Апостоли су се и сами запитали, чувши ове речи, да ли се ико може спасити? То је питање које сви ми статално постављамо. Да ли се можемо спасити? Можемо. Нема тог греха који Бог неће опростити ако се покајемо. Бог нас воли, он је љубав. Љубављу покрива наше грехе. Зато морамо благодарити зато што нам Бог опрашта. Наше највеће благодарење је Литургија. Свет ће постојати док се у свету служи Литургија. Литургија је радост. Бог нам је подарио данашњи дан да служимо Литургију. Некима није. Ми смо овде само пролазници. Не бирамо кад долазимо на овај свет ни када одлазимо са њега. Промисао Божија управља овим. Потрудимо се да се преиспитујемо. Бог нам је све дао. Дао је себе за нас. Жртвовао се да би нас спасио. Бог жели да нас спасе и доведе у познање Истине. Али, да ли ми то желимо? Да би се спасили треба да слушамо Цркву кроз коју се једино спасавамо. Ако смо у Цркви и ако слушамо Цркву и овако грешне Бог ће нас спасити, јер смо у заједници са Богом, анђелима и светитељима. Спасавамо се само кроз заједницу. Сам се не можеш спасити. Благодаримо на Литургији коју нам је Бог подарио. Благодаримо што нам је Бог подарио себе да се њиме причешћујемо, зарад опроштаја грехова и вечног живота. Литургија се служи зарад Причешћа. Причешћем се храни душа. Но, причешћу се не сме приступати олако.

Наше је да се потрудимо колико је до нас, остало је на благодати Божијој која нас чини колко-толко достојнима. Јер, ко не једе Тело и Крв Христову неће имати живота у себи.“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Овом приликом господину Бојану Стевићу из Лазаревца додељен је Орден Светих новомученика крагујевачких 1. степена, за љубав и труд према Цркви у Шумадији.

Ово душекорисно сабрање завршено је трпезом љубави у свечаној сали парохијског дома у Шопићу, која је припремљена љубављу пароха шопићанских протојереја-ставрофора Мирка Тешића и протојереја Горана Радовановића.