Својим појањем су ово Свето сабрање улепшали чланови певачког друштва „Србско православни појци“ из Београда.

Након читања Јеванђелског одељка Митрополит Јован је верне поучио својом беседом о Васкрсењу, вери, нади и љубави:

„У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћо и сестре, кроз данашње Јеванђеље које смо данас овде чули, Христос наговештава људима о свом страдању и ово је заита данашње Јеванђеље врло потресно, болно. Христос иде на страдање, али каже Јудејима „Ви ћете помрети у гресима својим“. Шта значе ове Христове речи? Значе да је Христоборство једно од највећих грехова које човек може да учини, тј. да се бори против Христа. Таквих је много било у време Христово, док је он ходао овом земљом, нису хтели да поверују иако су Га гледали, слушали Га, били сведоци чуда које је Христос чинио, да је болесне оздрављивао, да је мртве васкрсавао, да је демоне изгонио из људи, али џаба, када је човеку разум помућен, онда му је помућен не само телесни вид, него и духовни вид и он не види ништа осим себе, а нажалост, не види себе онакав какав јесте. Заиста драги моји, ако не отворимо те духовне очи, ако не радимо на отварању духовних очију, ми ћемо код ових наших телесних очију уствари бити слепци, јер ћемо само видети оно што је сада тренутно овде, а духовне очи или боље речено, човек духовним очима сагледава не само овај свет у коме живи, него већ назире и открива и онај дуги вечни, непролазни свет, тј. он и сада започиње овде да живи за Царство Небеско и управо тај најбољи доказ да ми започињемо овде да живимо Царством Небеским јесте Света Литургија, она је то Царство Небеско, она је предукус Царства Небескога и зато размислимо мало чега се то лишавамо, када не долазимо на Свете Литургије. Лишавамо се Царства Небескога, јер ако нас нема овде на овој земаљској Литургији коју сви заједно служимо, неће нас бити ни горе, на оној другој, зато је Литургија предукус Царстства Небескога и зато је она управо то Царство Небеско. Зато је потресно ово Јеванђеље где Христос Јудејима каже да ће да помру у гресима својим и заиста ако човек не види своје грехе, ако не призна своје грехе, али оно истинско признање, не оно каже: „Признајем“ и „Грешан сам“, па идем настављам по своме, него кад признаш да осетиш бол, кад осетиш жал у себи, што си се огрешио од онога који те највише воли, а то је Бог. Кад осетиш тај бол у себи онда си спреман на покајање, онда си спреман на исправљање, онда си спреман да чујеш савете и да примаш савете, у супротном ништа од овога нећеш осетити нити приметити. Заиста, опет кажем ово данашње Јеванђеље толико је потресно да треба да се запитамо. Господ Бог страда ради мене и тебе и уместо да га следимо у смирењу, молитвом, постом, ми га следимо гордошћу и на крају овог данашњег Јеванђеља, кад је Господ објашвањао њима да ће страдати Он каже: „Кад он говораше, многи повероваху“. Ја бих се данас задржао управо на овој реченици, „Многи повероваху у њега“. Шта то значи веровати у Христа, значи бити у речи Његовој, а реч Христова, реч Божија је сила, моћ, крепост, значи још бити у Јеванђељу Христовом и живети, трудити се, да живимо по Јеванђељу Христовом. Значи још сав се обзидати том речју Божијом, јер ако се обзидамо речју Божијом, ми ћемо управо слушати реч Божију, онда нећемо се користити нашим речима и нећемо, опростите на изразу што ћу рећи: „Нећемо онда купити аброве“ и говорити шта други ради, шта други чини, какав је ко други, него ћемо сагледати себе, јер кад човек у суштини види себе, он ће да види своје грехе, своје недостатке, па ће тек видети онда да ти његови греси и недостатци су куд и камо већи од недостатка другога, од недостатака ближњега, а ето наша људска слабост је да управо просто узимамо муштулук, кад чујемо да је неко нешто рекао што не треба или урадио оно што не треба и почињемо да трубимокао да смо весници тога и јесмо, уместо да будемо весници благе речи Божије, да говоримо реч Божију, а да не замењујемо своју реч, речју Божијом, ако то чинимо зато што сам вешт у речима па мислим да ћу моћи да надговорим, да надмудрим другога, грдно се варам. Можемо ми човека и надмудрити неким својим умећем, али џаба када тај други има те духовне очи па види мене какав сам, шта ће он да каже, неће ништа, него ће се молити за таквог човека који управо тако поступа према другима.

Шта још значи остати у речи Божијој, значи сав себе обзидати речју и остати у њој увек и живети њоме свагда. Не оно повремено, сад се сетим речи Божије, сад се сетим Бога, па онда терам по свом. Зашто кажу Свети Оци да се треба више сећати Бога него дисати, јер кад се год сећамо Бога ми смо онда на путу истине, на путу правде, на путу љубави, на путу смирења, а ако нисмо онда смо на путу гордости и на путу страствовања, само таква вера, вера у Бога преображава грехољубиво биће човеково у следбеника и ученика Христовог, а ми смо сви следбеници Христови, ми смо то наследили крштењем, ми смо сви ученици Христови. Сад замислите како је ружно да сад учен у разреду уместо да слуша шта му учитељ говори, он почиње да учи учитеља. Пазите како је то страшно, али то човек не види, али онај види, он хоће да надмудри. Шта каже Господ: „Доста ти је да будеш као ученик док си ученик“, а ми смо ученици Христови, ми смо ђаци у цркви Христовој Тела Христовог и то је оно што треба да знамо да чим смо ђаци да треба да учимо, шта да учимо? Да учимо лекцију живота, али то није она лекција као у школи, чим да бих добио прелазну оцену, него прелазну оцену тек очекујем, изчекујем. Вера треба да буде наша Јеванђелска, она како каже Господ Христос „Која може и горе да премешта“, док вера што би рекли ми, вера на парче, вера на тренутак, вера условна не спасава, нити чевека може да преображава. Чим се не мењамо, не поправљамо, значи да не верујемо како треба, значи да смо довели веру у питање, а шта Господ каже: „Све је могуће оном који има вере“. Све нам бива, све невоље у нашем животу нам бива што нам поадне вера, а вера јесте као квасац, то Јеванђеље каже, шта је својство квасцу, да уздигне, да подигне оно тесто, али да би подигло то тесто квасцу требају услови, како нпр. Основна топлота, стави квасац у тесто, па у фрижидер, замрзивач, хоће ли да порасте то тесто, неће. Зато треба да створимо услове да би доживели веру и да бисмо уствари вером живели. Шта значи „услове“, па да себе учим о вери. Вера, верујте ми то је највећа наука, највећа је наука вера, права вера. Зато се човек учи како каже наш народ док је жив. Само вера свом душом, свим срцем, како каже Јеванђеље, свом мишљу, то је та вера која спасава човека и потпуно чобека преображава, Поновићу опет. Чим се не преображавамо, чим се не мењамо, значи не верујемо како треба, а нас Црква учи шта је вера. Нас уче Свети Оци, ми смо то све забадава добили, све дарове које имамо то су Божији дарови, па и вера је дар Божији, и љубав је дар Божији, и нада је дар Божији, али кад човек то злоупотреби онда му ти дарови нису на спасење, него на духовну погибао.

Кад сам рекао вера, нада и љубав, која вера, поверење, ко има веру и поверење у Бога он ће имати поверење и у другог човека, па таман тај човек био не знам како најгори, лакше ми је да верујем и да поверујем, него да не верујем њему. Вера у Бога, нада у тај вечни живот, љубав према Створитељу и створењима, а на првом месту љубав према ближњима и одговороност да имамо у Цркви, да одговарамо за оно што нисмо урадили или не радимо, а треба да радимо. Не треба да се поигравамо са оним што је Црква. А шта је Црква? Црква је Христос, шта је Христос, Христос је Црква, вера нам треба да бисмо могли да се надамо, без вере се не можемо ни надати, нада да бисмо могли да живимо. Чим имам веру имам и над и било шта да ме снађе у овоме животу, нећу поклекнути, нећу пасти, али ћу зато кроз веру и наду тражити помоћ Божију, да ме Бог палог подигне, а не да се уздам у себе, да се уздам у неку своју мудрост у неко своје умовање. Љубав нам треба да бисмо могли да живимо, како рче један Свети Отац, ако културни људи, као културни народ. Шта је вера? Вера је додир другога, јер кад верујем, ја не припадам себи, него припадам ономе у кога верујем. То је исто и нада и љубав, зар не кажемо за неку особу коју волимо, ја сам спреман за ту особу да дам живот зато што је волим. Вероват значи бити за другога, ко верује тај не припада себи, већ ономе у кога верује, а шта је још вера, вера је љубав, она ништа не тражи, ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа, него се губи све. Шта треба да кажем оцу и мајци? Врати ми љубав. Зато се каже: Њубав се даје а ништа не тражи, јер онај који даје а ништа не тражи он тек добија, а онај који даје па тражи да му се врати, е тај не добија ништа, не смао што не добија, он губи оно што је имао. Вера је како кажу Свети Оци, љубав, заборав на себе. Кад имам љубав, заборавим на себе, припадам ономе кога волим, заборавим за себе, али зато ја ћу радити за добро другога, а не само за добро своје. Љубав према Богу и љубав према ближњима су како бих рекао, два крила истих врата која се отварају и затварају само заједно. Христос каже: „Ако ви останете у беседи мојој, у речи мојој, заиста сте моји ученици“. Шта то значе ове Христове речи? Значи да онај који остаје у Јеванђељу Христовом он уствари долази до истине. Онај који живи Јеванђељем, он живи у истини, оној истини којој је Господ рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот“. Истина нам доноси слободу и човек не може да каже да је слободан све док има греха у себи зато што га грех поробљава, зато што га грех одваја, не само од Бога него и од себе него га одваја и од другога. Тај доноси слободу, даје слободу од обмане, од лажи, то је наша реч, зар не, лаж је демонска која је заразила свет. Истина Богочовекова ослобађа људе од греха, а тиме и од свих лажи на којима је човек градио свој живот. Страшно је кад живот свој градимо на лажи, кад се представљамо другачијим него што јесмо, зато чувајмо се неистине, будимо са истином, зато је онај мудар човек рекао: „Кад би неко питао да ли сам за истину или за Христа, ја бих рекао да сам за истину“, јер ако сам за истину, ја сам онда за Христа, ако нисам за Истину, нисам за Христа. И зато Христос каже: „Познајте истину и истина ће вас ослободити“ кад тад истина ће изаћи на површину. Зато кажем чувајмо се од неистине и верујмо у Васкрслог Христа који нас својим страдањем о коме говори данашње Јеванђеље, је искупио и даровао нам опроштај наших сагрешења. Хоће Бог, опростиће нам и највеће грехе, али треба да се кајемо. Шта то значи покајати се? Значи показати плодове покајања, не на речима да останемо кад нас неко пита да ли се кајемо, ми да кажемо да се кајемо, а опет исто настављамо, а где су ту плодови? Онда смо дрво које лепо изгледа споља, а џаба је кад плода нема, а у овоме свету све има своје назначење, све, смоква рађа смокве, човек да се уподобљава Богу и ако ми смо свесни тиог назначења, другачији ћемо живот водити него што га водимо, онда ћемо схватити да треба да испунимо своје назначење, а не само да мислимо да други треба да испуњава мени, а ја не треба ништа од себе или нешто мало да испуним.

Нека нам Господ помогне и данашња Света Литургија и Причешће да спознамо истину.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

По Светој Литургији Митрополит Јован је био у посети ктиторки овога храма госпођи Косани Видојевић, а потом је присуствовао Трпези Љубави.

протонамесник Немања Искић