За благољепије сабрања били су задужени Србски Православни појци из Београда.

Надахнутом беседом Митрополит Јован је поучавао окупљене вернике:

“У име Оца и Сина и Светога Духа!

Помаже вам Бог браћо и сестре!

Крст је наше опредељење и симбол наше припадности. Крст је оно што треба да узмемо на себе, ако хоћемо да идемо за Господом. Да би човек узео крст свој и носио га, он не може то да учини без смирења. Једног великог духовника на Светој Гори питали су како треба да се носи свој крст? Он је одговорио управо то, да се крст носи у смирењу. Када се човек смири, онда крст његов носи њега самог. Крст је заиста наше опредељење. Шта значе ове речи данашњег Јеванђеља да је човеку залуд да читав свет задобије ако науди својој души? Шта нам то вреди? Шта нам вреди да се уподобимо и прикажемо пред људима, али не и пред Богом. Мислимо Бог је тамо негде далеко ја ћу Богу касније да се са Богом споразумем. Крст је дакле оно чиме се ми распознајемо. Христос нас је крстом највише загрлио. Жртвена љубав коју је Господ Христос показао нама је она права љубав, љубав која вечно траје. Све друге љубави су краткотрајне. Данас волимо некога, сутра више не. То није љубав, то је интерес. Права љубав даје, а заузврат ништа не узима. Ако се даје, а очекује се да се нешто добије, онда губимо и оно што имамо. У контексту празника Крстовдана, данашње Јеванђеље нам поручује да ко хоће да иде за Христом треба да се одрекне себе и узме крст свој. А који је то наш крст? Треба да смо спремни да све што нам дан доносе, да то поднесемо ради Христа и нашег спасења. Док смо, пре пар дана, износили Крст у храм на целивање, певали смо предивну песму: “Крсту твоме клањамо се Владико и свето васкрсење твоје славимо!” То поклањање чинимо откако смо примили Свету тајну Крштења, Тајну Просвећења. Крштење је Просвећење. Молимо се да нам Господ просветли разум да разликујемо шта је добро, а шта лоше, шта је поштено, а шта непоштено, шта је лицемерно и фарисејско, а шта је здраво и јеванђељско. То нас хришћане поучава Распеће Господа Исуса Христа је у свим временима и међу свим народима земаљским. Па и ми сабрани овде у храму Свете Мати Параскеве у Петки ми се поклањамо распетом Господу и крсту његово часном кроз кога нам је засијало Васкрсење. Васкрсења нема без крста. То нам је Господ казао док је ходао овом земљом. Он нам је казао да је наш пут овде у свету, који у злу лежи, кривудави пут. То је пут који води на Голготу. Како нас наша Црква учи, Господ је распет на Голготи, али није остао на Голготи. Преко Голготе, преко распећа сишао је у гроб и тамо васкрсао. То је и наш пут у овом животу. Не треба да се чудимо када нас у овом животу снађу невоље и страдања. Не треба да се тада питамо зашто се то нама догађа и баш нас сналази? Господ је из љубави дошао у овај свет да спасе свет. Али људи нису препознали ту љубав. Уместо да одговоре на љубав љубављу, они су одговорили мржњом. Да ли ми у овоземаљском животу умемо да препознамо шта је вредније од вреднијег? Шта је боље од бољег? Да ли је боље да се уподобљавамо Цркви као Телу Христовом, или неком директору, политичару. . . . Ако се уподобимо Христу ми ћемо се уподобити и свом ближњем. Ако се не уподобимо Христу и наше ближње ћемо сматрати за нешто што је успутно. Заборављамо да је тај други итекако важан за наш живот овде али и за наше спасење. Данас, нажалост, ни два брата не могу заједно, два попа не могу заједно. Шта је то? Недостатак вере, јеванђељског живота и пре свега недостатак љубави. Љубав све носи и све прима. Љубав се не руга. Данас волимо само оне који нас воле. Оне који нам указују на грешку њих више не подносимо. Јер ко сме да нам каже да грешимо? Преко крста Господњег је, као што рекох, засјало Васкрсење сваком људском бићу. Црква Христова је распета и у знаку је Христовог распећа и Часног Крста. Докле год је човек распет са Христом он иде у победу. Али многи данас не желе на крст, не знајући да тако остају и без спасења. Ђаво највише насрће на оне који се клањају Часноме Крсту. Он зна да је крст симбол победе. Наш добри и честити српски народ је говорио да се без крста не иде ни преко прага. Када се крстимо крсним знаком не смемо то да чинимо мерханички. Морамо да знамо које је значење и симболика тога. Тако се подсећамо да је на крсту Господ разапет. Преко крста Господ нас је задобио и спасио. Ми се крштавамо у име Оца и Сина и Светога Духа. Када је Христос дозвао народ и своје ученике рекао им је да свако ко хоће да иде за њим треба да се одрекне себе и узме крст свој. Самоодрцање и самораспињање је услов да идемо за Христом. Ако се не одрекнемо себе, своје гордости, сујете, лажи и греха, злобе и пакости не можемо ићи за Христом. Наша вера у Христа, наше надање у Христа захтева наше одрицање и порицање свега онога што није у складу са вером у Христа. Често се уздижемо пред другима како смо побожни. Али треба да се одрекнемо сујете која је у нама. Сујетан човек и када му укажете на грех, плаче из сујете јер нема у себи истинског смирења. Свака заблуда нашег ума и свака нечиста тежња, наше слабости, су плод нашег греха. Потрбно је да се свега овога одрекнемо. Али није лако одрећи се гордости и сујете. Све оно што је противно Богу и народу, треба да умртвимо у себи. Али ако уместо да умртвимо своје страсти и свој грех ми их још потхрањујемо, онда тешко нама. Човек треба да омрзне све што је у њему грешно и раскине све своје грешне везе и објави рат свим својим страстима. Ако то не учини он служи мало Богу, а мало мамону. Али Господ нам је рекао да је немогуће служити и Богу и мамону. А коме ми служимо браћо и сестре? Јер кога изаберемо да му служимо од тога нам зависи живот. Људи ће данас изабрати моћнике овога света да њима служе. И шта ће бити? Они су пролазни као ти и ја. И шта ћемо онда? Једини истински моћник је Господ наш Исус Христос који је победио ђавола, грех и смрт. То су три највеће звери које нам сметају када идемо за Христом. Одрећи се себе и носити крст свој, шта то значи? То значи укротити у себи све што је грешно и против Христа. Када усвојимо Христа и живимо Христом и носимо Христа у себи, онда смо на путу спасења, јеванђељском путу. Христом у себе усељавамо све оно што је божанско и вечно. Узети крст свој значи победити себе острашћеног, гордељивог, огреховљеног. То значи победити оног човека који иако зна да је истина у Богу жели да иде за оним другим. А наш пут је Господ, Господ је једини за себе могао да каже да је Истина, Живот и Пут. Али данашњи човек ће рећи да је он сам истина. Такав човек живи у лажи и обмани. Ми крштени, који припадамо крсту и Христу, ми хришћани треба да посведочимо својим животом да овај свет, иако у злу лежи, да опет од њега можемо да створимо рај. Ако човек у себи уместо раја, носи пакао, који га стално тера да се горди и показује, онда је такав човек у паклу и пре телесне смрти. Када је Цар Константинтин пошао у битку, на небу се појавио знак крста и натпис “Овим побеђуј”. Треба ли се још шта рећи. Ни једну победу у овом животу не можемо добити без крста. Крст се носи у смирењу. И Господ је носио крст и клецао под њим. Клецао је али није поклекао.

Ми често нисмо у моћи ни у снази да носимо свој свакодневни крст без помоћи Божије. У том вапају за Божију помоћ треба да уздрхти цело наше биће. Тражите и даће вам се. Али треба да знамо где треба да тражимо и куцамо.

Да ли куцамо на права врата? Знаћемо ако носимо крст у себи и крст на себи”.

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована

Овом приликом додељена су одликовања заслужнима за љубав и труд према Цркви у Шумадији:

Грамата захвалности:
1. Анђелковић Велимир из Петке
2. Аћимовић Драган из Шушњара
3. Бојић Владан из Шушњара
4. Васиљевић Никола из Шушњара
5. Лазић Светлана из Петке
6. Марковић Славиша из Петке
7. Матијевић Бојан из Шушњара
8. Матијевић Дејан из Шушњара
9. Матијевић Марија из Шушњара
10. Мијаиловић Милутин из Петке
11. Одавић Анастасија из Петке
12. Пакић Дејан из Петке
13. Шука Душан из Шушњара

Оредн Вожда Карађорђа:
1. Душан Вукић из Београда
2. Стеван Пурић из Београда
3. Милош Дашић из Београда
4. Игор Грбић из Београда
5. Милован Јовановић из Београда
6. Стевица Рогуља из Београда
7. Филип Дрндаревић из Београда
8. Перица Ђуришић из Београда
9. Симо Малић из Врбаса
10. Срђан Симић из Београда
11. Љубиша Дашић из Београда
12. Чедомир Вукић из Београда
13. Влада Трифуновић из Шапца
14. Бранислав Новић из Београда
15. Ивановић Звездан из Београда
16. Драган Маринковић из Београда
17. Марко Павловић из Београда
18. Златко Крстојевић из Београда
19. Драган Трифуновић из Београда
20. Бошњак Иван из Београда
21. Вујко Стојан из Београда
22. Јовичић Ђорђе из Лазаревца
23. Лазић Ненад из Петке
24. Матијашевић Борислав из Барзиловице
25. Петровић Владан из Обреновца
26. Петровић Владимир из Шушњара
27. Ракић Александар из Лазаревца
28. Савић Александар из Петке
29. Стевановић Драган из Београда

Орден Крагујевачких новомученика 2. реда:
1. Живковић Душан из Београда
2. Жугић Влатко из Београда
3. Рабреновић Драгослав из Београда
4. Томић Лука из Београда

Орден Крагујевачких новомученика 1. реда:
1. Мали Синиша из Београда
2. Лончар Златибор из Београд

Ово душекорисно сабрање завршено је трпезом љубави у која је припремљена љубављу пароха петчанских протојереја-ставрофора Војислава Одавића и протојереја-ставрофора Мирослава Филиповића.