АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН

На трећу недељу после Васкрса у цркви се чита одељак из Јеванђеља по Јовану у коме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога.

Јеванђелист Јован пише:

"Потом беше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Господе, немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше..."(Јован 5, 1-9).

Тако гласи јеванђелска прича о раслабљеном. И многи чувши ову причи кажу себи: ето, опет неко невероватно чудо које не може имати и нема никакве везе са нашим свакодневним животом, интересима, потребама и захтевима. Но, ослушнимо и удубимо се у оно што Јеванђеље говори и схватићемо да се савремени човек, по правилу, вара у погледу те детиње једноставности Јеванђеља и краткоће јеванђелских прича. Савременом човеку се чини да истина о њему самом и његовом животу мора бити сложена и опширна, зато што је и он сам сложен. Но, непролазна сила Јеванђеља и јесте управо у томе што оно све своди на оно најважније, на оно што је прво и основно - на добро и зло, таму и светлост, човека и Бога, живот и смрт. Ако се, пак, усредсредимо и удубимо у Јеванђеље, али не само умом, већ и свецелим својим бићем, схватићемо да је у Јеванђељу - на крају крајева - реч увек реч о оном најважнијем. Јер свака сложеност живота је увек заснована на једноставности вечних питања: добра и зла, живота и смрти, Бога и човека.

Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио Христу: "Немам човека". То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио страшну силу људкога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се "узбурка вода", сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али... сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге.

У јеванђелској перспективи ова бања јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске свести. Наравно, у свету је увек могуће наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и самопожртвовања. Но, чак и онда када - споља гледано - човек савлада свој егоизма, он и даље изнутра остаје заробљеник „себе“ и „својега“. Ако не себе, онда своје породице и својих: јер кошуља је телу ближа од капута. Ако, то није породица, онда је то свој народ. Ако, то није свој народ онда је то своја класа, или своја партија. Увек, то "своје", обавезно "своје"! И то "своје" се увек супротставља ''туђем'' које се, логично, увек схвата као непожљно и непријатељско. Кажу да је тако устројен свет и да се ту једноставно ништа не може променити. Зар је могуће, одговарамо, да је то последња, објективна и научна истина о човеку и човечанству? Зар је могуће да је у крајњем исходу све у свету засновано на индивидуалном или колективном егоизму, да све живи егоизмом? Капитализам је, кажу, зло зато што је - егоизам. И зато га треба срушити у име комунизма. Али, ни комунизам ништа друго и не ради осим што пропагира "своје": своју идеологију, свој поглед на свет, своју класу, своју партију, то јест - своје и себе против сваког несвога и другога... Изгледа да нема излаза из тог „порочног круга егоизма“. И људи су се - и сами то не примећујући - навикли на живот у свету потпуно отрованом егоизмом. Крв, мржња, страх и - у најбољем случају - равнодушност. Навика таквог живота нас постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас... Двадесетих година овога века један младић, готово дечак, извршио је самоубиство и за собом оставио опроштајну поруку у којој је писало: "Нећу да живим у свету у коме свако сваког вара...". Тај младић се, нажалост, угушио у егоизму света, није издржао.

О томе говори јеванђелска прича о раслабљеном. И сви ти болесни, сухи - сви су они болесни првенствено од неизлечивог егоизма који их нагони да завапију: "Немам човека!". Нема човека! А то значи да човек почиње тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То значи да је човек - љубав према другом, састрадање са другим, помоћ другоме човеку.

Јеванђеље даље говори: тај нови и истински човек јављен нам је у Христу и дошао нам је у Христу. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да би прихватио живот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га исцелио. "Хоћеш ли да будеш здрав?". То није питање онога ко хоће нешто неком да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање истинске љубави и, стога, истинскога саосећања. Нажалост и "религиозност", такође, може постати егоизам, може постати занетост самим собом и својим. Но, важно је схватити да таква религиозност - ма колико се она представљала као некакво Хришћанство - није Хришћанство... Јер истинско Хришћанство је свецело у пробоју кроз страшне бедеме егоизма, у „пробоју ка љубави“ коју је - по речима апостола Павла - "Бог излио у наша срца". И то је Његова нова и вечна заповест. То је то о чему говори све наше Јеванћеље, сва наша хришћанска вера...

АРХИМАНДРИТ ДР ЈУСТИН ПОПОВИЋ

(Манастир Ћелије, 1978. године)

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

У четири речи казана је сва тајна и овога (и онога) света, и сваког човека, и тајна мога бића, и тајна вашег бића. Да није Васкрслог Господа, да није Васкрсења Његовог, да није Васкрслог Господа, не би нас било. Хришћана не би било у свету.

Али, чиме је то Господ Христос победио овај свет, чиме је Хришћанство победило овај свет? Ви знате у почетку Хришћанства, триста тринаест година, велика и моћна Римска царевина гонила је хришћане свуда и на сваком месту. Они се нису бранили ни топовима ни авионима, не! Они су се бранили молитвом и помоћу Божјом. И за триста тринаест година они су вукове претворили у овце. Сећате се Спаситељевих речи ученицима Његовим: "Ја вас шаљем као овце међу вукове"[2]. И десило се највеће чудо, браћо: овце су претвориле вукове у овце, а нису вукови прогутали овце, и растргли их и уништили. Шта је то? Каква је то сила? То је она сила, коју сте чули данас из речи Апостола Петра, када говори Енеју: "Устани", и он одмах устаде;[3] и када каже Тавити: "Устани из мртвих", и она уста из мртвих као из сна[4]. Шта је то, шта се дешава са овим светом? Објашњава се велика тајна, тајна овога света и тајна човека. Васкрсење Господа Христа, шта показује? Показује да је човек вечно биће. Смрт је побеђена - то значи Васкрсење Господа Христа. И Живот Вечни осигуран свакоме људскоме бићу. Ради тога је Господ дошао у овај свет.

Овај свет је стално био под влашћу ужасне смрти. Шта је страшније од смрти? Ништа! А цела ова планета, ова света Божија земља била је гробље и гробница, огромна гробница, а људи један за другим сурвавали се у ту гробницу. И тако је Господ Васкрсењем Својим показао свима нама да смо ми људи вечна бића, да смо створени за Живот Вечни. Да, за Живот Вечни, ништа мање од тога. Да. "Ако Христос није васкрсао, вели Апостол Павле, онда узалуд вера наша"[5]. Шта ће нам Христос ако није победио смрт?! Шта смо онда ми хришћани, него као и други људи! Ево погледајте, и данас и јуче и вавек, у историји света непрекидно су се јављали јунаци, хероји - а ко су они, шта су они? - Комарци, смрт, јато силних.[6]

Само Господ Христос стоји као Победитељ смрти и као Дародавац живота. У томе је Његова изузетна величина. Вера наша, вера је у Васкрсење Господа Христа, и у васкрсење нас самих. Христос је васкрсао, то значи, сви ћемо ми васкрснути! Он је зато и васкрсао да нам дарује Живот Вечни, да нам осигура победу над смрћу, ту једину истиниту победу у овоме свету. Све друге победе - то је смејурија. Милиони људи гину - ради чега? Ради чега људи гину данас? Не ради онога ради чега су и створени, не ради Вечнога Живота, него ради земаљских, трулежних, простих, ништавних ствари.

Када људи у безумљу свом забораве на Бога, када људи у безумљу свом гоне Господа Христа, шта бива са тим људима, шта је онда ова земља? Ова земља је онда лудница! Гонити Господа Христа, то најузвишеније Биће у овоме свету, тог највећег Човекољупца, шта је то? То је безумље, лудило! Ми људи, ми претварамо овај свет, ову малу звезду Божију што се Земља зове, претварамо у лудницу. Зато је свака осуда над човеком и човеку. Сви смо ми људи одговорни у овоме свету за смрт у овоме свету, за грехе у овоме свету, за ђаволе у овоме свету. Шта нам остаје ако заратимо са Богом? Увек смо слабији од Њега, увек ћемо страдати ми.

Гле, колико мртвих душа, колико лешева у Српском роду само. Људи одбацују Господа Христа, одбацују Живот Вечни ради чега? Шта им нуди овај свет? А ми стојимо заједно са Апостолом Павлом уз Вечну Истину: Христос васкрсе да и ми васкрснемо[7]. То је основна истина за нас хришћане. И Православна Црква слави Васкрсење Господа Христа, празник Његов, не један или два дана, већ четрдесет дана, до Спасовдана непрекидно се слави Васкрсење Господа Христа. Не само то, него се Васкрсење Господа Христа слави сваке Недеље - сваке Недеље, браћо, сећамо се Васкрсења Господа Христа. Васкрсење? Оно у нашој души не престаје. Сила Господа Христа излива се на нас, кроз Његово Свето Васкрсење, кроз ту бескрајну радост.

Чули сте данас из посланице Светог Јована Богослова, шта он вели за Господа Христа: "Оно што руке наше опипаше, оно што очи наше видеше, што уши наше чуше, Вечни Живот то вам ми јављамо, браћо"[8]. То вам јављамо, Господа Христа Који даје Вечни Живот. А ми смо Га рукама својим, као Његови ученици, опипали. Хришћанство гоњено скоро две хиљаде година створено је јаче од свих земаљских сила. Проћи ће многа мора и буре, али Црква Христова стоји и неће да пропадне. Пропадаће људи, али Црква неће! Свети Јован Богослов, човек који је свим бићем својим сведочио и сведочи, и свим убеђењем својим о томе, да је Богочовек Христос, Свети Јован вели: ''Ако хоћете да имате Вечни Живот, ви имајте веру у Господа Христа, у Његово Васкрсење, верујте Његовим делима''.[9]

Погледајте Апостола Петра како васкрсава људе, чини чудеса. Овце претварају вукове у овце и у јагањце. Свети Василије Острошки чини чудеса и данас, Свети Прохор Пчињски, и сви безбројни Светитељи Српски. Од кад то бива? - Од Васкрсења Господа Христа, од Празника који се празнује четрдесет дана, и недељема током године. То је оно што нас хришћане држи у овоме свету. Ми се смејемо гонитељима на нас, ми се смрти не бојимо, ми деца Васкрслог Господа, јер нам Он даје силе и снаге да победимо све оно што нас одваја од Бога, што нас одваја од Његове Правде, Његове Истине, Његове Доброте.

Нека би Благи Господ Васкрсли, преко Својих Ученика, преко Светог Јована, преко Пресвете Богородице и свих Светих, и нас учврстио у тој вери у Васкрсење Господа Христа, у васкрсење наше, да смо ми вечна бића, и да је наш посао у овоме свету да јавимо Васкрсење мртвих и победу над смрћу. Ту победу над смрћу сваки од нас доживљава када живи еванђелски, када се труди да вером у Господа Христа, да љубављу и молитвом испуни свој живот. А све то усечено дубоко у нашу душу води нас у Живот Вечни.

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

НАПОМЕНЕ:

1 Еванђеље по Јовану 5,1-15

2 Матеј 10, 16

3 Дела 9, 34

4 Дела 9, 40

5 1 Коринћанима 15, 14

6 Реченица као да није довршена, или уместо силних треба: смртних. Прим. уредн.

7 1 Коринћанима 15, 20-23

8 1 Јованова 1, 12

9 1 Јованова 5, 5 и 12-13

ГРИГОРИЈЕ, ЕПИСКОП ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ

Оно што нам доноси Хришћанство, Јеванђеље, Христос, Његов живот међу нама и наш живот у Цркви, јесте радост сусрета са другим човјеком и Христом Спаситељем.

У свим јеванђелским догађајима се ради управо о сусретима, о сретањима личности Бога и личности човјека. Сваки од тих сусрета је спасоносан и преображавајући за људе, али најкарактеристичнији су они у којима Христос исцјељује болесне људе. Таквом једном догађају посвећена је и ова недјеља, трећа по Васкрсењу, коју зовемо НЕДЈЕЉА О РАСЛАБЉЕНОМ.

"Потом бјеше празник јудејски и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања, која се јеврејски зове Витезда и има пет тријемова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слијепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер Анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А ондје бијаше неки човјек који тридесет осам година бијаше болестан. Кад видје Исус овога гдје лежи, и разумје да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли здрав да будеш? Одговори му болесник: Господе, човјека немам, да ме спусти у бању кад се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе прије мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи! И одмах оздрави човјек, и узе одар свој и хођаше. (... ) Потом га нађе Исус у храму и рече: Ето постао си здрав, више не гријеши да ти се што горе не догоди" (Јован 5, 1-15).

Ево кључног питања које Господ упућује болном, јадном, немоћном, раслабљеном човјеку: "Хоћеш ли здрав да будеш?" Он као да говори: Ја нећу на силу да те исцијелим, нећу без твоје воље и жеље да ти се намећем за добротвора. Заиста, свако оздрављење (било оно духовно или физичко) јесте плод сусрета и сарадње између Божанске силе, са једне стране и човјекове вјере и жеље за оздрављењем са друге стране. И тек када чује наше: "Да, Господе", (а то ДА је наша вјера, наша нада, наше повјерење у Њега, наша молитва и горућа жеља), тек тада Господ Који нас је и створио, Који је Једини истинити Извор здравља и живота својом исцјељујућом силом и благодаћу доводи наше тијело и душу, све биће наше, у ону првобитну равнотежу и хармонију које су увијек плод Његовог присуства у нашем животу.

Једна од богослужбених пјесама и молитава које у ову Недјељу о раслабљеном пјевамо у Цркви каже: "Душу моју, свакодневним гријесима, срамним дјелима и страховима раслабљену, подигни Божанском силом Твојом као што си подигао раслабљенога." Јако је важно да схватимо и да пред Богом и самима собом признамо да смо сви ми паралисани сопственим гријесима, слабостима и малодушношћу које трају краће или дуже, али нас свеједно чине веома сличнима овом човјеку о коме говори данашње Јеванђеље. И док год су страх од гријеха или преданост гријеху јачи од жеље да га се ослободимо, док год је вјера у Господа и поуздање на Њега замијењено неким јадним поуздањем у сопствене (не)моћи или - још горе - равнодушношћу, дотле ћемо бити паралисани и попут овог јеванђелског болесника неспособни да направимо ма и један корак напријед. Господ Који нас је по Лику своме створио слободнима и Који Једини зна праву цијену и вриједност истинске слободе, већ је учинио све да нас спаси и исцијели, али посљедња ријеч (и то је страшна одговорност човјекова!) остаје на нама. Без нашег "да, Господе", ни сила Крста, ни снага Васкрсења, ни безгранична љубав Његова неће имати прилике да се пројаве у нашим животима.

Други, веома важан моменат у овом Јеванђељу је одговор болесника на питање: "Желиш ли да будеш здрав?" Умјесто конкретног одговора, он каже: "Господе, немам човјека!" А на Господње питање: "Желиш ли да будеш здрав?" - ако желиш, ако вјерујеш, ја сам ту и вјера ће те твоја спасти - он као да одговара: наравно да хоћу, али не могу сам, треба ми неко, треба ми Други, и шта значи само моје хтијење кад "немам човјека?" И ето, то је довољно, то је онај први корак ка изласку из себе и кретању у сусрет другима, Другоме, Њему, Богу Живоме. У овом питању-одговору одузетог човјека крије се клица вјере и воље за исцјељењем, као и свијест о сопственој немоћи. На овај "импулс" вјере, на ову упорност и вољу за оздрављењем (пуних тридесет осам година, стално изнова, он са надом очекује да анђео Божији узбурка воду!), Господ одговара чудом: "Устани, узми одар свој и ходи!" Још једном, као у толико много других јеванђелских примјера исцјељења, (крвоточива жена, двојица слијепаца, Енеја) - Матеј 9, 21-22 ; Матеј 9, 28-30 ; Дела 9, 33-35, Божанска љубав и сила сусреле су човјекову вјеру и истинску жељу, и из тог сусрета произишао је благослов, увијек спасоносан и ослобађајући за човјека.

Прва недјеља по Васкрсењу (Томина Недјеља) велича чудо вјере. Друга (Недјеља Мироносица) прославља неустрашивост љубави према Богу. У овој трећој недјељи Света Црква нас поучава о неопходности наше добре воље и наде, нашег - речено савременијим рјечником - позитивног настројења и афирмативног односа према сопственом животу. Поучава нас и подсјећа да смо бића заједнице, да свако од нас потребује "човјека" да би се кроз тај однос и сам отворио и достигао равнотежу свога бића, јер једино тако можемо бити истински чланови оне заједнице, Цркве, која нас сједињује са Богом и обезбјеђује нам живот вјечни.

Тумачећи ово Свето Јеванђеље Оци Цркве пореде бању Витезду са Црквом Христовом. И као што раслабљени лежаше тридесет осам година узет, тако сви ми који годинама робујемо сопственим страстима и слабостима, као одузети чекамо да се деси чудо. А Господ, дуготрпељиви и многомилостиви, хода од срца до срца и куца (Откр. 3,20), тихо и ненаметљиво постављајући питање: "Хоћеш ли здрав да будеш?" По ријечима оца Јустина Поповића, Он као да каже: "По вољи вашој нека вам буде, воља ваша прерађена вјером у Мене исцијелиће вас; ви сте сами љекари себи (...), јер постајете чудотворци чим душу своју, вољу своју, срце своје подвигом вјере сједините са душом Мојом, вољом Мојом, срцем Мојим."

Христос, дакле, има власти над читавим бићем човјековим. Он је Господ не само душе већ и тијела човјековог и свих његових чула. Он се тијела људског не стиди, Он и за то тијело има вјечни живот, и ништа му тјелесно - осим гријеха - није мрско, страно, туђе. Својим Богочовјечанским тијелом он је осветио и непрестано освећује то људско тијело и васкрснувши из мртвих, саваскрсао је и ту материју од које је наше тијело саздано, дајући и њој (тој материји) вјечну и непролазну вриједност.

Али, у свему овоме Господ тражи наше учешће, нашу сагласност и добру вољу са вјером. Свети Јован Златоусти је говорио да је Бог, када је видио да су сва људска чула, способности, таленти - а много их је у човјеку - отказали, показали се слаби, непоуздани и нестални, дао човјеку једну нову силу, једну нову способност, једно ново чуло, а то је - вјера. Та вјера, која је дар Божији, а која се у нас усељава у оној мјери у којој ми за њу отворимо своје срце, јесте она која у себи носи сву божанску силу, енергију и дејство Божије. На тај начин, том вјером преображени, ми постајемо изабрани сасуди у које се смјешта "Несмјестиви" и у које се излива Његова свемоћна Божанска сила. Зато је Апостол Павле могао рећи да ми "вјером ходимо".

Још једна важна ствар садржана је у посљедњој реченици јеванђелског одломка који смо навели. То је Христова реченица: "Ето, постао си здрав, више не гријеши да ти се што горе не догоди." Овим Господ открива да су наше тјелесне слабости и падови тијесно повезани са оним дубљим, духовним слабостима и падовима тј. са гријехом. Видљивим чудом исцјељења Он показује и доказује невидљиво чудо које је прије тога учинио - чудо отпуштања гријехова.

Са човјековим падом пала је и сва природа, тако да је сасвим у праву био велики средњовјековни љекар и философ Парацелзус када је говорио да "из краљевства природе долазе болести, као што из краљевства духа долазе изљечења." И сама смрт је, по Св. Ап. Павлу, једна трагична "плата за гријех." (Римљанима 6,23) Самим тим, једино Онај Који је Једини Безгрешни, може бити Извор здравља и живота вјечног. А Он је узевши на себе нашу људску природу, својим Васкрсењем и нама отворио пут у вјечност. Ако вјерујемо у Њега са жељом да достигнемо свеобухватно, духовно-тјелесно исцјељење свога бића, моћи ћемо - за разлику од овог јеванђелског болесника - поуздано рећи да ми имамо Човјека, штавише Богочовјека Који посредује за нас и спасава нас у оној мјери у којој ми желимо бити спасени.

ДР МАКСИМ ВАСИЉЕВИЋ, ЕПИСКОП ЗАПАДНОАМЕРИЧКИ

БЕСЕДА У НЕДЕЉУ О РАСЛАБЉЕНОМ

Христос Васкрсе! Драга браћо и сестре, преосвећени Владико, началниче Божије Цркве у овоме крају,

Јeванђеље које чујемо сваке недеље у Цркви, подсећа нас, како на историју чудесних спасоносних догађаја Господа нашег Христа и његовога вернога народа Израиља, апостола његових, Цркве Божије, тако и на Последњи дан, како рече преосвећени Владика, будућу реалност, једно коначно стање, постојање које ће нам Господ даровати, када у пуноћи дође својом парусијом или Другим доласком. Сваки пут кад Јеванђеље слушамо, ми добијамо утеху, снагу, надахнуће у овоме свету, у историји. А овај свет и историја уистину подсећају на ону бању Витезду о којој говори данашње Јеванђеље, место где се окупило мноштво болесника, слепих, хромих, сувих, који чекају да се вода заталаса. Овај свет чека да Дух Свети заталаса, својим доласком продре у историју и донесе Будуће Царство.

Свето Јеванђеље јесте та сила, чудо Божије, које се у Цркви и са Црквом поистовећује. Црква је радосна вест, њен Господ Спаситељ Исус Христос глава и ми сви око њега сабрани као Његово тело, тело васкрслога Богочовека. У ове васкрсне, пасхалне дане радости Господње и наше радости, ми задржавамо у себи осећање и радост оног првог васкршњег јутра и поздрављамо се овим зачуђујућим поздравом, који на припада овоме свету: "Христос Васкрсе!" Не би могао свет да каже ово, да се није нешто вансветско, вансеријско десило. То је преображај, победа над смрћу, пропадљивости и трулежности. Победа над сваком болешћу, која може да мучи сваког од нас појединачно и људски род.

Људски род је такав да не може сам себи да дарује живот вечни. Сваки човек који покушава својим снагама да васкрсне себе и да се промени на боље, личи на јунака из романа, на Барона Минхаузена, који је покушавао из живог блата да се извуче, тако што је вукао себе за косу, мислићи да ће себи тако да помогне. У ствари, као што ми сви знамо и осећамо у Цркви, Господ је тај који нас подиже, који нам пружа руку, као мајка детету и као отац сину. Подиже нас и прихвата, али не остављајући нас тако, као што Господ у данашњем Јеванђељу каже овоме узетоме: "Устани, узми постељу своју и ходи". Али исто тако му рече и да више не греши, као што свакоме од нас каже да не грешимо. То и опет ако сагрешимо, опет нас прихвата, као отац из дивне јеванђелске приче о блудноме сину.

"Нема човека", вели овај болесник, "када се узбурка вода и анђео Господњи сиђе, да ме спусти доле, да ми помогне". Дакле, овај свет, људски род, онтологија и антропологија овог света, нема и не може дати опстанак и гаранцију вечнога живота. Ето, толико се ми Јеванђељем радујемо да нам оно даје гаранцију у Литургији Цркве, да ће Господ бити тај који јесте и који долази у будуће. "Маран ата!" или "Дођи, Господе"! узвикујемо сваки пут, у сваком тренутку нашег живота и тиме показујемо да смо ми за Њега, а не за смрт. Јесмо за овај свет, али кад је свет сједињен са Господом.

Ја вам желим ту радост овог човека, кога је Господ подигао и исцелио, да и ми тако будемо заједно са њим исцељени и да овај свет, гледајући ту малу заједницу мученика Господњих, малено стадо Христово, стекне тајну, предокус, слику једне заједнице, захваљујући којој ће, у ствари овај свет бити спасен. Хвала Господу што нам је даровао Цркву његову и Литургију, Евхаристију, у којој са благословеним царством Божијем почнемо и улазимо у њега, и у миру, љубави, пловимо и ходимо ка његовом Другом доласку и његовом есхатолошком Царству.

Нека нас Господ у радости васкрсења увек спасава. Христос Васкрсе!

•    Беседу је аутор изговорио на светој архијерејској Литургији, служеној у Саборној Цркви у Пожаревцу, 18. маја 2008. године.

Информативна служба Шумадијске епархије