Снимци из духовно рехабилитационог центра при манастиру Црна Река који су се појавили у јавности нису никога оставили равнодушним. Много је коментара, много полемике засноване на разноврсним, често и опречним полазним тачкама. Неки се у тој дискусији позивају на извесне позитивне резултате, али чак ни савршени резултати не могу да скрајну кључну чињеницу која свему даје другу перспективу – да се ради о православном свештенику и установи која функционише при православном манастиру. Као прилог разумевању овог крајње озбиљног проблема подсетићу на неке свештене каноне Православне Цркве о поменутој проблематици.
27. канон светих апостола (трећи-четврти век)
Епископ, или презвитер, или ђакон који бије верне када сагреше, или неверне када чине неправду, и кроз то хоће да их застраши, заповедамо да се свргне. Јер нас није нигде Господ томе научио (Мт 5,39-49). Напротив, када су Њега били, није узвраћао бијењем; када су Га ружили, није узвраћао ружењем; када је страдао, није претио.
9. канон Прводругог цариградског сабора (861. године)
Пошто апостолски и божанствени канон (27. ап.) подвргава свргнућу свештенике који покушавају да бију верне када сагреше, или неверне када учине неправду, неки, смишљајући како би задовољили свој гнев, изврћу апостолске наредбе схватајући да се односе само на оне који својом руком бију, мада канон ништа тако не означава, нити здрав разум дозвољава тако схватити. Јер би заиста било узалудно, и врло погрешно, свргавати онога што је три или четири пута својеручно ударио, а остављати некажњеним онога који дозвољава бијење по наредби и увећава казну свирепо и до смрти. Зато, пошто тај канон кажњава уопште бијење, зато и ми исто потврђујемо. Јер свештеник Божији треба да ва спитава неуреднога поукама и саветима, а понекад и црквеним епитимијама, а не да бичевима и ударцима насрће на тела људска. Ако ли пак неки буду сасвим непослушни и не следују уразумљењу епитимија, нико не спречава да се они уразумљују призивом месних начелника. Јер је и 5. канон Антиохијског сабора одредио да се изазивачи нереда и побуна у Цркви поврате у ред спољном руком власти.
Овај канон Прводругог сабора (подсећамо да се ради о деветом веку) говори о свештеницима који туку посредно, тј. који наређују трећој особи да туче верне кад сагреше или неверне кад учине неправду. Овај се канон надовезује на такође цитирани 27. Канон светих Апостола, који под претњом свргнућа забрањује епископу, презвитеру и ђакону да непосредно (својом ру ком) туче верне у жељи да их застраши. Пошто је општа карактеристика Канонског предања да решава конкретне проблеме, а не да разматра хипотетичке ситуације, треба претпоставити следеће : поједини клирици су, знајући за 27. апостолски канон, покушавали да га заобиђу и наређивали трећим особама да кажњавају батинама верне. 9. канон Прводругог сабора то санкционише.
Јер би заиста било узалудно и врло погрешно, свргавати онога који је три или четири пута својеручно ударио, а остављати некажњеним онога који дозвољава бијење по наредби, и увећава казну свирепо и до смрти. Зато, пошто тај канон (27. ап.) кажњава уопште бијење зато и ми исто потврђујемо.
Два се карактеристична појма користе као разлози оваквим поступцима. У апостолском канону то је застрашивање, а у другом гнев. Очито и један и други узрок потичу из осећаја доминације и власти и постављају пред нас проблем слободног избора за живљење у Цркви и проблем насиља као екстремног начина угрожавања достојанства човека. Слободна воља је апсолутни предуслов хришћанског живота и Црква до четвртог века није могла ни да помисли на било какав облик принуде у проповедању своје вере или, пак, у унутарцрквеним односима. Сам Христос је био жртва насиља, а апостоли на својим путовањима по Римској империји нису поседовали ништа сем речи о Истини. После Миланског едикта, а нарочито од времена Теодосија ситуација се донекле мења и то у свести самих царева. Хришћанство, као државна религија, постало је фактор хомогенизације и стабилности државе, па тако и предмет посебне бриге царева зарад очувања државе (овим ставом свакако не искључујемо и њихову искрену веру). У таквим околностима нису били ретки елементи принуде и насиља. У различитим периодима историје Византије, а и касније, Црква је више или мање енергично оспоравала или негирала принуду као начин христијанизације или решавања појединих проблема, већ према својим моћима у том тренутку. Карактеристичан је случај из осмог века са покрштавањем Јевреја. Наредбом цара Лава III Исавријанца којом су Јевреји морали да се насилно крсте, настали су озбиљни проблеми у Цркви које је разрешио 8. канон VII Васељенског сабора, прокламујући оно што бисмо ми данас назвали верском слободом, тј. слободом практиковања своје вере. Канон између осталог каже : ...да се такви (Јевреји) не примају ни у општење, ни на молитву, ни у Цркву, него јавно нека буду по својој вероисповести Јевреји... Ако се неко од њих обрати из искрене вере и исповеди (Христа) од свега срца... таквога примати и крстити и децу његову... Ако ли тако не поступе, нипошто их не треба примати. Овај канон, као и претходна два која смо навели, а пре и изнад свега саме речи Христове Ко хоће за мном да иде... или пак Блаженства итд. недвосмислено нам пружају основу за одбацивање и потпуно негирање сваке принуде и насиља у животу Цркве. Па ипак... Сетимо се инквизиције, насилног покрштавања, верских ратова у Европи и све то у име Христово. Или, пак, данашњег, углавном, исламског фундаментализма повезаног са тероризмом који покушава да овековечи стање сукоба и рата. Иако ово нису греси Истока и Православне Цркве они су се, ипак, и на истоку, одражавали на општи однос савременог човека према религији у ставу да борба за заштиту људског достојанства подразумева ограничење деловања Цркве као фактора разједињености и неслободе. Због тога не треба да нас чуде ставови појединих теоретичара који блиско повезују религију и насиље.
Позабавимо се накратко тумачењем насиља у Светом Писму. Оно је пуно слика и дела насиља која се задивљујуће пластично описују. То је реалност људске историје пред којом се не могу затварати очи. Али који су темељни ставови које срећемо у Библији?
Најпре, на самом почетку, у Књизи Постања примећујемо апсолутно одсуство насиља при стварању. Сва је творевина добра и први чин насиља се дешава после пада, када човек задобија способност разликовања добра и зла. Кајин не може да поднесе неуспех своје жртве Богу и у бесу (сетимо се појма гнева у 9. канону Прводругог сабора) убија свога брата Авеља. Затим следи, за нашу тему, занимљив дијалог између Бога и братоубице Кајина. Кајин се каје, а Бог обећава да ће га заштитити од освете. На тај начин сам Бог ставља брану даљем насиљу. Али и поред Божије интервенције зло и насиље нарастају. Завет Божији Ноју има за циљ заштиту живота, па чак и ако зло није побеђено. Бог, даље, налази други начин заштите људског живота. Дарује закон који изричито забрањује убиство. Не уби, гласи заповест Господња којом се драстично ограничава насиље. Затим, знатан број псалама Давидових обилује позивом на насиље (Узми оружје и штит и устани у помоћ моју; извуци мач... Пс 34.; Устани Господе, предухитри их, и обори их; избави душу од безбожника, мачем твојим од непријатеља руке Твоје... Пс 16. итд.). Ови псалми настали из искуства неправде, представљају позив жртве насиља да Бог буде осветник и заштитник слабих, што је још једно ограничење насиља. Дакле, неће се светити човек и тиме продужити ланац насиља и зла, већ се сва нада полаже на Бога и правду Његову. О односу према насиљу које срећемо у Новом Завету сматрамо да не треба ни говорити. Драстично ограничење насиља, као реалности искључиво људске егзистенције (животиње не могу бити насилне), несумњива је карактеристика библијског етоса. Насиље се тумачи као промашено заједништво, као погрешан и демонски пут трагања за заједништвом.
27. апостолски канон и 9. канон Прводругог сабора поред санкционисања насиља наглашавају и како треба проповедати и сведочити Христа. Јер нас није нигде Господ томе (насиљу) научио. Напротив, када су Њега били, није узвраћао бијењем; када су Га ружили, није узвраћао ружењем; када је страдао, није претио (27. ап.), ... Јер свештеник Божији треба да васпитава неуреднога поукама и саветима, а понекад и црквеним епитимијама,а не да бичевима и ударцима насрће на тела људска (9. Првдр.). Слобода и достојанство људске личности се апсолутно морају поштовати, без обзира о коме се ради и у каквом је стању та особа. Без обзира да ли се ради о наркоману, алкохоличару или било ком другом, он увек јесте и остаје икона Божија за кога је Христос страдао и васкрсао. Добри се циљеви постижу добрим средствима и то правило је апсолутно за православне свештенике у опхођењу са онима који су им поверени. Батина није из раја изашла ни за кога, а поготову не за православне манастире и свештенике.
др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор
