Митрополит Доситеј рођен је у Београду 1887. године. Гимназију и богословију завршио је у Београду. Замонашен је у манастиру Манасија. Рукоположен је у чин јеромонаха 1899. године. Кијевску духовну академију, са степеном магистра богословља, завршио је 1904. године, а затим је две године на Берлинском универзитету изучавао богословске и философске науке. Након тога, у Лајпцигу је студирао философију. Од 1907. до 1909. године предавао је у Богословији Светог Саве у Београду. У Паризу, на Сорбони и Вишој школи социјалних наука, студира од 1907. до 1909. године. У Француској се упознао и са римокатоличким богословљем и устројством ове цркве. Од 1910. до 1912. године студира у Женеви. У току рата са Турцима, 1912. године, брине се о рањеницима. У мају 1913. године, Свети Архијерејски Сабор Краљевине Србије изабрао га је за епископа тада највеће српске епархије – нишке – која је имала око милион верника. За епископа нишког хиротонисан је 25. маја 1913. године.
Владика Доситеј је 1914. И 1915. године много чинио да се помогну страдалници. Године 1915. око стотину ратне сирочади сместио је у манастиру Светог Романа код Ђуниса, што им је омогућило да преживе рат. Када је српска војска, нападнута истовремено од Аустроугарске, Немачке и Бугарске, у пресудном тренутку остављена од својих савезника – Британије и Француске, морала да се повуче преко Албаније у Грчку новембра 1915. године. Владика Доситеј је остао са народом у Нишу (родном граду светог цара Константина), иако су министри у повлачењу долазили колима по њега. Знао је за речи из јеванђеља: пастир добри душу своју полаже за овце, а најамник, који није пастир, коме нису овце своје, види вука где иде, и оставља овце, и бежи: и вук разграби овце и распуди их; најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце (Јн 10:11-13.). Ту у Нишу је и дочекао непријатељску војску. Владика Доситеј је лично, са свештеницима и старцима, изашао испред наоружаних окупатора и молио у име заједничког страдања у прошлости од Турака и ''највише у име наше Једне Свете Хришћанске Вере'', да непријатељ поштеди старе и немоћне и без одбране остављене жене и децу. Лично је гарантовао за ред и мир у Нишу. Непријатељ је све обећао, али само пет дана по заузимању Ниша, Бугари су насилно одвели владику Доситеја и интернирали га у Бугарску. Тада је у Србији (по речима блаженопочившег владике Саве) од Бугара на зверски начин поубијано око 150 свештеника.
Владика Доситеј се ''изнурен глађу и душевним патњама'' на своју епархију враћа из интернације 1918. године, после Бугарске капитулације.
Најтежи тренуци у животу били су му по повратку из Бугарске, 1918. године, када су га окружила свештеничка сирочад, распитујући се за своје родитеље, не знајући да су их Бугари зверски поубијали. Како је све то доживео, види се и из његове Посланице Англо Саксонцима 1920. године, где пише: ''...Моја душа је препуна бола, моје су руке сувише слабе и моје очи пуне суза; мој се дух брани кад пишем ове редове. Ја осећам да ми је потребан утешитељ. Но, јесам ли ја једини кога треба тешити? О, кад бих могао само да говорим о својој душевној агонији! То што сада видим и чујем превазилази моја најтачнија уображења у времену ропства. Хиљаде најбољих синова мога народа и са њима један велики број свештенства – слугу Божјих – послани су били у ропство, мучени и убијани. Ви ћете ме запитати: ''Зашто? За који злочин?'' Просто зато што су били Срби. ...О, кад би Ви само знали како су жалосна и тужна деца и рођаци наших мученика! Њихове душе су пуне страдања. Они заиста потребују утехе. Нама су свима потребне саме молитве, јер знајте: невоља је код нас општа. ... Мени је жао, драга браћо и сестре у Христу, што сам и сувише далеко да Вам могу говорити лицем к лицу као што каже Велики и Свети Апостол народа, те да вам опишем нашу материјалну беду и пустош. О, кад бих овог момента уместо што сам говорим, могао пустити да говоре уста неког од мојих свештеника, који су тако разбојнички били убијени, кад би могли од њих да чујете њихове невоље и беде, њихово гладовање и голотињу – ја мислим да би се Ваша срца испунила са болом и сажаљењем, ужасом и чуђењем. Нека би милостиви Бог сачувао и наше најгоре непријатеље и највеће злочинце од невоља у којима се многе фамилије наших свештеника – мученика налазе.''
То је вероватно још више утицало на њега да се стави на чело разних добротворних удружења и да их материјално помаже. Ствара и Дом за ратну сирочад. Оснива Задругу за испомоћ свештеницима и отвара прву независну црквену штампарију. Издаје књиге и отвара црквену књижару. Све је то водило остваривању визије: стварању основа за аутономију Цркве и клирика у односу на државу.
Основао је, уз много труда, у једном манастиру Дом за слепу децу.
Виђан је како обилази дечије болнице.
О владици Доситеју су, још за његовог живота, критички настројени свештеници писали као о епископу који заслужује оданост свештенства и пастве. О њему су писали: ''И као човек и као епископ, он заслужује да се о њему стално пише, али не у циљу обичног хваљења, већ због тога што је сваки његов поступак у истини достојан пажње.'' И још су га карактерисали: ''Отменост духа, племенитост, духовитост и велико знање и познавање своје високе дужности.'' Карактерисали су га као човека високе интелигенције и као великог хуманисту. Писали су још тада да је то нешто ново у нашој Цркви.
Осим српског језика, врло добро је говорио руски, чешки, немачки и француски језик; у заробљеништву је научио бугарски, а познавао је и енглески језик.
Био је главни иницијатор за подизање споменика на Чегру и оснивања Народног Универзитета у Нишу. Преко петстотина пута учествовао је на седницама нишких установа и удружења. Био је одличан професор у богословији, одличан организатор, добар говорник, родољуб (ако је то данас вредно помена), лепо васпитан и пун хришћанске доброте. Човек са искуством и визијом. Живео је скромно, а од својих прихода одвајао је за друге, често се зајмећи. Код својих свештеника уживао је оданост и поштовање.
Пронашли смо и податак да је крсна слава владике Доситеја Свети Архангел Михаило.
Ропство у Бугарској у току рата није у владици Доситеју изнедрило мржњу, већ је као хришћански епископ сакупљао и носио помоћ у Бугарску када је она била погођена земљотресом 1927. године, а 1931. године био је на сахрани софијског митрополита. Све то говори о усмереном погледу тадашњих српских клирика и народних претставника ка Христу, јер су смогли снаге да опросте Бугарима злодела из рата. То је касније доста утицало на Бугаре, па је њихова окупација у Другом светском рату била далеко блажа од претходне.
Читавог свог живота држао се јеванђељске поруке ...идите и начините све народе мојим ученицима, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све шта сам вам наложио (Мт 28.). Добар пример тога је и његов труд као мисионара и делегата Српске Православне Цркве у Чехословачкој између два велика рата. Од 1920. године, па све до 1925. године, владика Доситеј је био делегат Српске Православне Цркве у Чехословачкој, а касније се у Светом Синоду ништа без њега није одлучивало у вези Цркве у Чешкој. Тамо је дуго боравио, у одговору наше Цркве на реформски покрет у римокатоличкој цркви у Чехословачкој. Тада је из римокатоличке цркве, ношено полетом скоро задобијене слободе и панславизма, иступило преко милион људи, који су тражили да буду примљени у окриље православне Цркве. И тада је СПЦ, у најкултурнији словенски народ, послала владику Доситеја.
Владика Горазд је за њега сведочио, да је био ''одушевљени словен и интимни пријатељ чехословачког народа''. Владика је путовао и проповедао, пленио добротом, манирима и знањем. Верујући Чеси и Моравци одушевљено су га дочекивали, а владика им је узвраћао светим Литургијама на словенском језику и беседама на њиховом матерњем језику (тада је Ватикан још истрајавао у службама искључиво на латинском). Одлично је сарађивао са светим владиком Гораздом у обнови православља у чешким земљама. Радо је виђан на освећењима цркава у Чешкој. Знао је да за своју епархију израђене антиминсе несебично раздаје по Чехословачкој. Садашња Православна Црква у чешким земљама и Словачкој, редовно се сећа владике Доситеја и онога што је он из хришћанске љубави учинио за њих.
Са друге стране, владика Доситеј је помагао и да се организује православни живаљ који се ослобађао уније у Поткарпатској Русији (која је између два рата била део Чехословачке). Владика се тамо трудио да им сачува и организује епархију, да им сачува српску јурисдикцију, јер им је то било веома битно, и да им преко православне Цркве сачува и руски национални идентитет. Владика Доситеј је ту уложио немерљиву љубав, личне утицаје, време и новац. Чак је и хапшен од власти, којима није одговарао његов успех, а касније су му ускраћивали визу за Чехословачку, иако је Свети Синод инсистирао на томе. У Југославији, у руским избегличким круговима, важио је, поред патријарха Варнаве, за најватренијег русофила међу српским епископима.
Када је руски народ умирао од глади двадесетих година, владика Доситеј био је делегат Краљевске Владе у Међународној Лиги за потпомагање гладних Руса, и широм Југославије проповедао је позивајући на милосрђе и братску љубав према страдајућем руском народу.
Између два светска рата, био је један од најистакнутијих епископа СПЦ, скоро стални члан Светог Синода, администрирао је више епархија и замењивао патријарха Варнаву у болести и после смрти. Када се бирао патријарх обновљене патријаршије, свети владика Николај предлагао је њега. На каснијим изборним саборима, владика Доситеј био је један од озбиљнијих кандидата.
Српска Православна Црква често га је слала у иностранство као свог делегата. Био је у Женеви, Базелу, Атини, Бугарској (1929 и 1931) и тд. Мало је познато да је митрополит Доситеј био и у Индији. Тамо је боравио током зиме 1936/37. године, у руској мисији међу Индијцима. Митрополит Доситеј је проповедајући обишао цело Малабарско приморје. Велика је била љубав за Христа и храброст преобраћених Индуса, јер су их већински хиндуисти прогањали. Колико је мисионарење у тим поднебљима понекад било опасно, може се видети и из следећег догађаја. Једном приликом, митрополит Доситеј приметио је у цркви, иза иконе, змију кобру. Она се више пута појављивала. Касније је обавештен да је један верник умро од њеног уједа.
Заједно са чешко-моравским епископом Гораздом, имао је визију мисионарења и у Америци, међу припадницима других народа, али је то наишло на подељеност у Светом Синоду који им је ускратио благослов, тако да је тај покушај остао неостварен.
На молбу Светог Сабора СПЦ, 1931. године, примио се избора за првог митрополита загребачког. Одликован је више пута.
У Другом светском рату, одмах по нападу на Краљевину Југославију, душмани су епископамученика Доситеја затворили у Загребу. Тамо су га хрватске усташе бесомучно мучиле, а у том мучењу учешће су узеле и римокатоличке монахиње. Без свести, страшно изубијаног, митрополита загребачког Доситеја, Немци су возом пребацили из Загреба у Београд. Чим је стигао, смештен је у затвор Гестапоа, у ћелију у којој је пре њега био српски патријарх Гаврило. Пошто је био у тешком стању, пребачен је у санаторијум, па на кућно лечење код поштовалаца. Митрополит Јосиф и Свети Синод, све време су водили бригу о њему. Последње дане свог страдалног живота провео је у београдском манастиру Ваведење, под бригом сестара руске игуманије Ангелине. Од задобијених физичких и психичких рана, преминуо је 14. јануара 1945. године.
Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве је 22. маја 1998. године прогласио митрополита загребачко-љубљанског Доситеја (Васића) за Исповедника-мученика Православне цркве. У календару СПЦ помиње се 13. јануара/31. децембра.
