Ова надахнута литургијска песма директно упућује у централну тему православног Предања и Богословља, у Велику тајну побожности на коју се односи и око које се креће сва проповед Светих Апостола и сви догмати Светих Отаца, тј. сво Предање и Богословље апостолско-светоотачке Цркве Православне. Јер ова Велика тајна благочешћа сачињава једну и јединствену веру Цркве, свецелу Истину њену, саборно Предање и богонадахнуту теологију.
Наведени кондак говори нам о Великој тајни побожности, о којој говори и свети Апостол Павле у Првој посланици Тимотеју, коме предаје добри залог истинитог предања и правог богословља. Апостол најпре Тимотеју говори о Цркви као Дому Бога Живога и Тврђави Истине, подразумевајући под Богом – Свету Тројицу: Бога Оца и Сина Његовог и Духа Његовог, као што се то јасно види из другог еклисиолошког места код истог Апостола, где се Црква, саграђена на Христу, назива Храм Свети у Господу, што значи да је Црква Храм и дом Свете Тројице, Јединосуштне и Нераздељиве. У наставку исте посланице Апостол Павле говори о спасоносном догађају Јављања Бога у Телу, тј. о оваплоћењу Сина и Логоса Божијег, који поставши човек, Собом оствари и испуни Божанску икономију (домострој) спасења у Духу Светоме благовољењем Бога Оца. Према томе, наведени кондак представља раскривање и развијање Доброг залога (завештања) који Апостол Павле предаје свом ученику и подразумева сву хришћанску теологију и икономију. Ова два богословско-предањска факта Божанског Откривења и јесу предмет и садржај целокупне апостолске проповеди о човекољубивом откривењу Свете Тројице, и о спасоносном Христовом домостроју по телу. Ова два божанска и богочовечанска факта и истине апостолске проповеди сачињавају два основна и свеобухватна догмата Светих Отаца, верних ученика и наследника Христових. Све ово скупа сачињава једну јединствену праву веру Цркве, тј. живо Предање Цркве. На основу те двоједине истине Црква може да истински богословствује и да се облачи и украшава одећом Истине, како се каже у кондаку. Другим речима, може да правилно и спасоносно сведочи и изражава и прославља и свештенослужи Велику тајну Јединог Живог и Истинитог Бога – Свете Тројице, и спасоносну тајну оваплоћења и очовечења једног од Свете Тројице, Богочовека Христа, а све ради нас људи и ради нашег спасења у Цркви као вечном дому Божијем (види: епископ Атанасије, Живо предање у Цркви).
Једино полазећи од ове саборнокатоличанске пуноће Православне Цркве, као Дома Очевог у коме се открива Света Тројица, и као благодатне заједнице Духа Светога, можемо схватити да се богословље Светих Апостола и Светих Отаца и Свето Предање поистовећују. Дакле, Свето Предање постоји као записано у Светом Писму и у делима Светих Отаца, али и као незаписано преда(ва)ње у Тајни онога што чини веру и праксу Цркве, предавање самог бића и живота Цркве као Тајне Божије у Христу. Свети Максим Исповедник у својим Схолијама (кратким коментарима) на Дионисија Ареопагита О Божанским Именима, вели да божанско Предање Светих Пророка и Апостола сведочи или о теологији (о Светој Тројици) или о икономији Животворца Бога, и затим упућује на речи Апостола Павла (2 Сол 2, 15) о предањима којима се научисмо било речју (усмено предање) било посланицом (писано предање). У наставку, Свети Максим каже да је апостол Павле исто то Предање предао и своме ученику Тимотеју, као епископу Цркве, називајући то Предање – завештање предано у Тајни.
Свети Максим додаје интересантно запажање: ''У исти ред треба ставити Свето Писмо и Предање Епископа, зато и прихватамо с поверењем њихове речи о догматима'' (Схолије). Ово запажање представља резиме свега о чему је овде речено, а то је да божанско Предање и богонадахнуто богословље Цркве Христове јесте једно, исто и опште католичанско наслеђе од Светих Апостола и Светих Отаца Цркве, које су они добили као јеванђелски залог, као благодатни дар и духовно наслеђе од Христа Богочовека, тј. као Божанско откровење Свете Тројице у Оваплоћеном Христу. Како је, пак, и за Светог Максима и за све Свете Оце, Божанско Откривење дато у Христу, тј. Тајном Христовом, очигледно је да Божанско Предање Цркве и није друго него сам Богочовек и Спаситељ Исус Христос. Отуда свето Предање у Православљу јесте: предавање и примање у Цркви, или још тачније – као Црква.
Ово и овакво преда(ва)ње Христа у Цркви бива истовремено и као праксис (свештенорадња, литургијски чин) и као учење (свештена наука). Дакле Тајна Христова у Цркви предаје се и свршава се кроз Свете тајне и кроз богословље. Управо то и подразумева апостол Павле када једном каже да проповеда јеванђеље Христово, а други пут да свештенодејствује јеванђеље Христово. Када своме ученику Тимотеју предаје добри залог, он под тим подразумева и учење (науку), али и самога Господа Христа, као што сведочи и литургијска пракса православне Цркве, наслеђена несумњиво од самих Светих Апостола.
Наиме, када се у Светој Литургији рукополаже свештеник, онда му епископ предаје Свети Агнец, тј. Самога Христа, говорећи му заправо речи Апостола Павла Тимотеју: Прими овај залог и сачувај га до Парусије (Другог доласка) Господа нашега Исуса Христа. Тај Залог, кога прима и предаје јерархија епископима и презвитерима за време божанствене Евхаристије, на дан њиховог рукоположења – да би кроз епископе и презвитере био сачуван и предан на обожење и просвећење верних – то је уствари Логос Божији, који је открио Себе бестелесно у слави пророцима, а у телу апостолима: који је Духом Својим открио у Себи Бога Оца, и у последња времена родио се као човек од Богородице. Тај оваплоћени Логос, дом Божији и боравиште верних, то је исти Онај који у епископу, живој у тајнама икони Својој, прима, чува, даје или предаје залог, што значи, Самога себе, заједно са ангелима и сабором Светих, на усавршавање народа свога. Христос је Црква, или чокот, кога засади Бог десницом Својом, тј. славом и Царством Својим, којим је уништио царство смрти и васкрсао душе у Аду умрлих (види: Ј. Романидис, Откривење, Свето Предање, Свето Писмо и непогрешивост).
Једном речју, као предавање Свецелога Христа Богочовека, главе и тела Цркве, Једног Христа, али прворођенога међу многом браћом (Рм 8, 29), који са Њим телесно и духовно сачињавају једну Цркву Његову, једно Богочовечанско Тело Његово у Светој Евхаристији.
Како то говори Свети Иринеј Лионски: ''Свецелосна вера у једнога Бога Оца, и сигурно поверење у Сина Божијег Исуса Христа, Господа нашега, и у Његов домострој којим је Син Божији постао човек, и истинско познање Духа Светога, Који нам даје познање истине, Који домострој Оца и Сина објављује (излаже, научава) у сваком покољењу људима како то хоће Отац, и Апостолско учење, и древни систем Цркве у целом свету, и карактер тела Христовог према прејемству епископа, којима су они (апостоли и њихови наследници) предали Цркве по местима'' – то и јесте Предање Цркве као и њено богословље. Оно што је посебно карактеристично у наведеном одломку је тесна повезаност и поистовећење свих основних елемената предања са самом Црквом, као историјском и есхатолошком стварношћу Богочовечанког Тела Христовог и са свим оним што та стварност садржи у себи. При том, не теоретски, или идеално, него толико конкретно колико је конкретно и само оваплоћење Христово, колико је конкретно и литургијско сабрање верника око свог епископа и презвитера у Светој Евхаристији. Зато ће свети Иринеј и изрећи ону каректеристичну истину у којој је видно садржано сво кроз њега продужавано и од њега предавано апостолско Предање: ''Наше мишљење сагласно је са Евхаристијом (тј. са целокупном стварношћу и праксом Цркве у Литургији), а и Евхаристија потврђује наше мишљење'' (Против јереси).
У Православној Цркви не постоји света тајна Евхаристије као једна од тајни међу другим тајнама, него постоји света Евхаристија као Литургија, као божанствена служба целе Цркве. Она је тајна саме Цркве, која собом све обухвата, из које све извире и у коју све увире. Ако бисмо хтели да најпростије идентификујемо Цркву Божију, да покажемо и манифестујемо у историји идентитет Цркве као такве, то можемо учинити само указујући на Свету Литургију, тј. на пројаву пуноће Цркве на њеном евхаристијском сабрању свих верних око свога Епископа ради свршавања Свете Литургије. Јер само биће и живот Цркве пројављују се тек у целосном акту Литургије, у чину литургисања и служења живе Цркве Христове Богу Живом и Истинитом, силом и дејством Духа Светога.
Свети Јован Дамаскин у свом познатом делу Тачно изложење Православне вере говорећи о Телу Христовом, каже да је оно ''народ Божији и Предање које се у Цркви држи од почетка''. Народ Божији овде је схваћен као сабрање верних на Светој Евхаристији, где јавно и видљиво сачињавају и представљају Тело Христово – Цркву, и где се литургијски причешћују Христовим Телом и Крвљу, испуњеним ''пуноћом Духа Светога'', како се каже у молитви на светој Литургији. На тај начин се види да Црква у Светој Литургији продужује на најсуштинскији начин своје Предање, тј. себе као Тело Христово, као богочовечански Домострој Христов. Зато и каже Свети Дамаскин да ''свршавање светих Тајни (Божанске Евхаристије) испуњује свецелу духовну и натприродну икономију оваплоћење Бога Логоса''. Дакле, Црква и њена Литургија јесу реалности које се унапред претпостављају као дате чак и за само Свето Писмо и остале догматске и моралне истине и учења о нашој вери. Црква и њена Литургија јесу простор и атмосфера у којој свака истина наше вере и живота постоји нормално и спасоносно за нас. Зато је у праву био велики православни богослов, Алексеј Хомјаков, када је рекао да ''Православну Цркву разуме само онај ко разуме и схвата њену литургију'' (Црква је једна). Заиста, православна Црква само на Литургији манифестује и идентификује себе као Цркву Бога Живога, као Дом Очев, Тело Христово, Обиталиште Духа Светога. Дакле, само Предање је неодвојиво од Свете Литургије из које извире и у коју се улива. Света Литургија је по својој природи заједница и ствара заједницу. Стога је потребно наше освешћење и сазнавање црквености, саборности, заједничности свете Литургије, наше враћање на сазнање да је Литургија истоветна са црквеном заједницом у њеном акту свршавања свете Евхаристије, на којој се Син Божији приноси за живот света и тако остварује наше спасење у Једном Телу Своме, у једној заједници Светога Духа, на славу Бога Оца (види: епископ Атанасије, О Цркви и литургији).
Света Евхаристија је есхатолошко пројављивање Цркве овде и сада, у њој се збива и остварује продор у свет есхатона, онога последњег у нашој вери што је Бог обећао и што даје онима који га љубе. Ово се често заборавља, или ставља у други план као неважно, тако да се и сама мисија и деловање Цркве у свету тумачи на разне начине.
Примењено на данашњу ситуацију, ово значи да све што радимо за наше вернике, чак и за оне који још не верују и не припадају Цркви, треба да радимо не просто зато да их ''придобијемо'', него зато да их повежемо са Црквом, да их укључимо у Свету Литургију. Свака делатност треба да буде усмерена ка живом и активном учествовању у Служби Божијој са браћом својом, учешћу и причешћу у вечери Господњој, јер без тога нема припадности Цркви и нема живота вечног. Наш пастирски покрет не треба да буде само од Цркве ка свету, ка људима, ка породици и друштву, напротив, покрет треба да је такође и обратан: од људи и света ка Цркви, ка учешћу у Светој и Божанској Литургији. Томе служе све друге радње и делатности Цркве, све њене Свете Тајне. Јер, најважнији акти Цркве, као што су поучавање у вери и примање у Цркву кроз Свето Крштење, затим Миропомазање Рукоположење, Брак, Монашење, Покајање и Исповест, и уопште сви други свети чинови, Свете Тајне, молитвословља, све је то окренуто ка довођењу људи у заједницу Цркве и увођењу у свету Литургију, тј. ради крајњег и потпуног сједињења са Христом. Можемо рећи да су све Свете Тајне и свештенодејства подређене светој Литургији, а она није подређена ничем другоме. Она је врхунац и круна свих светих Тајни, како нам о томе недвосмислено сведоче и Свети Оци. Сва катихизација древне Цркве била је уствари мистагогија, тајноводство ка крштењу, а само Свето Крштење претходило је светој Литургији да би новокрштени могао да учествује у литургијском општењу и причешћу са вернима. Сетимо се шта говори свештеник у молитвама када дете или одраслога крштава: ''Господе учини га чланом Твоје Свете Цркве; назидај га на темељу Апостола и Пророка; учини га часним чланом тела Христа Твога; дај му печат дара Светог духа Твог и приведи га причешћу Светог Тела и крви Христа Твога.'' Дакле, молимо се да га Господ учини заједничарем у Христу и Телу Његовом, телу црквеном и телу евхаристијском, које је једно и исто, јер је једно Тело Христово, а не више њих, као што о томе богомудро говори Николај Кавасила. Светим Крштењем се ступа у Цркву, али се ступа да би се остало и живело у заједници и јединству са Христом. Пуноћа, пак, ове заједнице остварује се учешћем и причешћем у Светој Литургији верних.
Треба рећи да међу православнима данас постоји двострука криза – криза богословља и криза литургије, тј. нашег односа према Литургији. Ова двострука криза извире првенствено из размимоилажења у нама самима, богословља (предања) и литургије (епископ Атанасије, Живо предње у Цркви). Често имамо спољни изглед побожности, како каже Апостол Павле, али смо се унутрашње силе њене одрекли. Потребна је међусобна критичка провера између богословља и предања, јер је у претходних неколико векова дошло до несумњивих утицаја западног хришћанства, римокатолицизма и протестантизма, на бројне православне теологе, па чак и на извесне православне средине. Поједини истакнути православни богослови назвали су тај период (три последња века) ''западним вавилонским ропством'' православне теологије. У овом периоду схоластичко богословље са запада утицало је на стварање и увођење различитих нових ''предања'' која представљају удаљавање од аутентичног апостолско-отачког Предања Православне Цркве. Изворно Предање током живе историје Цркве пролазило је више пута кроз богословску проверу и критику, па можемо слободно рећи да је баш зато и сачувало своју аутентичност, што најбоље показују црквено-догматске борбе са великим јересима у периоду Васељенских сабора.
''Следујући Светим Оцима...'' У древној Цркви било је уобичајено да догматичка одређења започињу на овакав начин. Догматско одређење Халкидонског сабора почиње управо овим речима. Седми Васељенски сабор започиње своју одлуку о светим Иконама на још разрађенији начин ''Следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца и Предању Католичанске Цркве...'' Дакле, учење Отаца је обавезујући и нормативни референтни појам. ''Следујући Светим Оцима...'' је било много више од пуког позивања на древност. Црква је свагда наглашавала постојану истоветност своје вере кроз векове, од самога почетка. Но, древност сама по себи није доказ истинитости вере. Хришћанска благовест је била запрепашћујућа новина за стари свет и позив на корениту обнову. Старо је прошло и све је учињено новим. Са друге стране, јереси су могле да се позивају на прошлост као и на ауторитет извесних традиција, а древне формулације неретко могу да буду опасно заводеће. Свети Викентије Лерински био је потпуно свестан ове опасности. Довољно је било навести само његове потресне речи: ''И гле каквог ли запањујућег преокрета! Ауторе истог мишљења сматрамо католичанскима, а следбенике јеретицима; учитељи су спасени, а ученици осуђени; писци списа ће бити деца царства, а њихови следбеници ће отићи у Геену!'' Свети Викентије је наравно мислио на Светог Кипријана и донатисте. Сам Свети Кипријан Картагински се суочио са истом ситуацијом. Древност сама по себи може да се испостави као незастарива предрасуда, јер ''древност без Истине јесте старина заблуде''. Древни обичаји као такви нису гаранција истине. Истина није пуки обичај. Истинито предање јесте искључиво преда(ва)ње истине. Ово предање, по светом Иринеју, засновано је и чувано поузданим благодатним даром истине који је од самог почетка био положен у Цркву и чуван кроз непрекинуту прејемственост епископског служења. Међутим, данас смо у опасности да управо истину апостолског прејемства, која нам се предаје у Светој тајни Свештенства, повежемо искључиво са њеном историјском димензијом, пренебрегавајући да ова истина управо јесте једино схватљива у контексту есхатолошке Истине (Г. Флоровски, Црква је живот).
Неретко се данас и Света Литургија схвата само као леп обичај из прошлости коме ''ваља'' присуствовати, али који нема везе са нашим духовним животом који је, по правилу, сам себи довољан. Свако наглашавање да се ми као личности једино остварујемо у Светој Евхаристији, у заједници са Епископом као саслужитељем Христовим и верним народом сабраним на једном месту, схвата се као нешто ново што нема потпору у Црквеном предању. Да је тумачење Светог Предања као и Светог Писма мимо оквира конкретне литургијске заједнице опасно само по себи, јер се у таквом тумачењу пројектују властита убеђења и предрасуде, сведочи нам историја Цркве која је сваку одлуку доносила у контексту Васељенских сабора, учествовањем пре свега у Светој Литургији. Свети Јован Златоусти је говорио: ''Постоји Предање, не тражи ништа више.'' У истом смислу говорио је и Свети Јован Дамаскин: ''Стојмо браћо на камену вере и у предању Цркве; не померајмо границе које поставише наши Свети Оци, нити преступајмо божанско Предање.'' Свето Предање је сама Црква у својој католичанској пуноћи, само Тело Христа Богочовека у којем обитава Дух Свети. Међутим, у наше време принуђени смо да се сaмокритички запитамо: а које предање? Јер су се у међувремену, уз свето Предање Цркве, појавила и многа ''људска предања'', која представљају удаљавање, а често и директно извитоперавање аутентичног црквеног, литургијско-подвижничког и богословског Предања Православља. Старост и уобичајеност новоуведених ''предања'' (реч је о само пар векова) није никаква гаранција њихове вредности, истинитости и спасоносности. Вратимо се на Светог Кипријана (који је био ватрени бранилац јеванђелског и апостолског предања), који нас подсећа да је Господ Христос рекао: Ја сам Истина, а не: Ја сам обичај, јер како је већ наведено: ''Обичај без истине јесте у ствари само стара заблуда.'' Управо зато је потребна богословска провера онога што се у новије време у Православљу почело сматрати за Предање, а ради се заправо о ''људским предањима''. Ово важи и за само богословље, јер без њега нема ни пуноће богопознања, ни пуноће вечног живота. А ово је живот вечни – да познају Тебе, Јединог Истинитог Бога, и Кога си послао Исуса Христа (Јн 17, 3). Зато је светоотачко богословље увек било потврда једне исте вере и истог спасоносног живота Цркве, која се у њега облачила ''као у ризу истине изаткану од вишњега богословља'', како се вели у кондаку Светих Отаца.
Дакле Предање није пука непрекинутост људскога памћења, нити трајност обреда и обичаја. Предање је живо. Оно не може да се сврста у мртва правила. Оно је непрекидност обитавајућег присуствовања Духа Светога у Цркви, непрекидност Божанског руковођења и просветљења који нам заправо и омогућује да залог који смо примили и очувамо. Залог којим хришћани, а пре свега свештенослужитељи, треба да буду образац вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (1 Тим 4, 12).
Свети Симеон Нови Богослов каже: ''Ако ти почаствујеш Христа и примиш га у себе (кроз црквени литургијско-подвижнички живот), и даш му место и спокојство у себи, онда знај добро да ћеш чути и дознати тајне из ризница Светог Духа , и не само да ћеш се наслонити на груди Господње, као некада љубљени ученик Христов Јован, него ћеш у грудима носити свег Логоса Божијег, и богословствоваћеш нове и старе теологије, и схватићеш добро све већ речене и написане ( у Светом предању) теологије'' (Етичко слово).
Када је Апостол Павле писао Тимотеју о залогу Духа Светога и Великој Тајни Побожности он је то чинио да би овај знао како треба живети у Дому Божијем, који је Црква Бога Живога, Стуб и тврђава истине (1 Тим 3,15). Ово значи да се Тајна односи директно на живот нас хришћана као чланова Цркве, на наше истинско доживљавање и благодатно искуство саме богооткривене Истине која нам је дата у Цркви и чије живо и опитно сазнање једино спасава, ослобађа, оживљава, просвећује и обогомудрује (Јн 8, 32).
Светитељи Божији самога Христа називају вером. Вера по Апостолима и Оцима значи саборни догађај хришћанства Новога Завета у свим његовим Божанским и човечанским димензијама. Ова вера је Тајна Христа у нама, у Цркви, велика тајна побожности (1 Тим 3, 15-16), и по речима светог Игњатија Антиохијског ''савршена вера јесте Исус Христос'' (Смир. 10, 2), или како је то изразио свети Максим Исповедник: ''Христос је вера оваплоћена.'' Апостолско и светоотачко предање тиче се живе вере и духовног искуства и зато се никада није одвајало од живљења у благодати светих Тајни и подвига јеванђелских врлина. Зато је Предање у Православној Цркви као Телу Христовом и Дому Божијем, увек првенствено живот. И то не само живот као такав, већ као живо сведочење Христа, што и јесте задатак Хришћана, а пре свих свештенослужитеља. Целокупно Христово месијанско дело било је лично сведочење о Богу, о Светој Тројици, о свету о човеку и није имао потребе да му ко сведочи за човека, јер Сам знађаше шта је у човеку'' (Јн 2, 25). Христово сведочење је равно Његовом Божанском откривењу Свете Тројице и Његовом месијанском и спаситељском делању у свету. Својим сведочењем Он је пројављивао свој идентитет. Нови Завет показује да су и ученици Христови, Свети Апостоли, сведочили лично о Христу и били Његови лични сведоци, као што их је и сам Христос називао: Ви сте моји сведоци и бићете ми сведоци пред људима (Јн 14, 26-28). Апостол Јован бележи у свом јеванђељу да је он ученик који сведочи (Јн 21, 24) о Њему, тј. Христу, или пак у Апокалипсису вели: Јован, који посведочи реч Божију и сведочанство Исуса Христа (Отк 1, 2).
Апостоли су били сведоци Христовог васкрсења, којим се пројавила, коначно и заувек, Личност Христа Месије Богочовека, Његов прави и пуни идентитет. Зато се и каже на почетку Дела Апостолских да Апостоли даваху сведочанство о васкрсењу Господа Исуса. Нарочито пак Апостол Павле сведочаше малом и великом о Христу васкрсломе и Његовом јеванђељу. Апостолско сведочење о Христу и Његовом спасоносном делу, потврђеном Васкрсењем, ишло је до краја, до сведочења животом и смрћу, тј. до страдања, што ће наставити и Свети Мученици, што се јасно види из Дела Апостолских и Откривења.
Свети Апостоли и мученици су својом личношћу, својим животима и својом крвљу сведочили о Христу, и то и такво сведочење било је метод њиховог рада и проповедања Спаситеља света и људи. Свети мученици су, дакле, давали своје сведочанство о Христу и за Христа својом крвљу. Одмах за њима и са њима давали су Свети оци и Подвижници своје сведочанство или мучеништво савешћу. Тако је у Православној Цркви на неки начин изједначено сведочење крвљу и сведочење савешћу, јер је и код једних и код других иста вера и иста љубав према Христу и безрезервно сведочење о Њему речју, делом и животом, ишло до краја, само што су мученици све то запечаћивали и сопственом крвљу, а Подвижници вољним и свесавесним идењем за Њим – Јагњетом Божијим – куд год оно пође. И једни и други давали су своје свеживотно сведочанство истом вером, истом љубављу и истим Духом Светим. О томе нам говори и Свети Кирило Јерусалимски: ''Силом Духа Светога мученици сведоче, јер је о Христу немогуће сведочити другачије осим Духом Светим'' (Катихезе, 16, 21). Ове се речи протежу и на свете Подвижнике, јер и они своје сведочење о Христу дају истим Духом Светим. Подвиг сведочења савешћу почињао је увек покајањем, које је истовремено почетак и самог Христовог Јеванђеља и наступања Царства Небеског: Покајте се, верујте у Јеванђеље (Мк 1, 15), покајте се јер се приближи Царство Небеско (Мт 3, 2). Покајање је свеживотни подвиг верности Христу и Његовом Јеванђељу, јер се кроз покајање стално обнавља благодат Духа Светога. Подвижнички живот у Цркви који је нови живот у Духу Светоме (Рим 8, 2) који препорађа и обнавља, суди и очишћује, просветљује и преображава, освећује и истинским богопознањем испуњује, то је управо оно јеванђељско творење истине (Јн 4, 23-24), то је хођење и живљење у истини и сведочење о истини (Јн 8, 32; 17, 17-19; Јн 3, 18-19). То је Живот у Христу (Гал 2, 20), који је Пут Истина и Живот (Јн 14, 6), то је живот у благодатној заједници Духа Утешитеља, који једини уводи у сваку истину (Рим 8, 2. 9. 11. 14; Јн 15, 26; 16, 13).
Још је свети Максим Исповедник рекао да се наше хришћанско, црквено, православно сведочење састоји најпре у бити па онда чинити, тј. да се претходно буде хришћанин, па да из тог бића извире наше делање. Очигледно је да овде предност има хришћанска онтологија над деонтологијом (наука о дужностима), предност личног егзистенцијалног стања над моралним захтевима и потребама делања и рада. Сетимо се само Светог Игњатија Антиохијског, који идући на страдање у Рим говори ''тек сада почињем да бивам хришћанин'', тј. сада када страда за Христа, иако је и до тада проводио свој живот у хришћанском делању. По среди је, дакле, предност хришћанског исповедања над хришћанском апологетиком, тј. предност показивања и сведочења над брањењем и доказивањем. Као што је Бог у Христу својим сведочењем испољио и открио свој идентитет, тако и наше хришћанско сведочење јесте и треба да буде откривање и пројављивање нашег хришћанског идентитета. Наше сведочење о Христу и Његовој Цркви треба да је сведочење из љубави и о љубави, јер се ученици Христови познају по љубави и нарочито по међусобној љубави (Јн 13, 34-35). Сведочење о Христу и Цркви као заједници Духа Светога и не може бити другачије него из љубави и љубављу, јер је само наше хришћанско биће дар Бога Љубави, који нас избави из власти таме и премести у Царство Сина Љубави Своје (Кол 1,13). Дакле, сведочење у Цркви треба да је пре свега саборно, богослужбено, Евхаристијско. Даром Благодатне Силе Духа Светога који и чини да је наше сведочење увек ново и обновитељско, увек духовно, спасоносно и преображајно, те је зато Христос и рекао Светим Апостолима и свима нама у Цркви: Примићете силу доласком Духа Светога на вас, и бићете Ми сведоци у Јерусалиму и до краја земље (Дап 1,8).
Истинско предање јесте преда(ва)ње новог у Христу живота (Рим 8, 2), и онда у заједници вере и љубави са свима светима (Еф 3, 18), познање благодати Божије, познање Тајне Божије која је Христос, у Којем су све ризнице премудрости и знања сакривене ( Кол 1, 4-6; 2, 2-3). Или, како је говорио авва Јустин: ''Природна атмосфера овог живог предања, као богоживљења и богоопштења и из њега настајућег живог богопознања и богословља, јесте Света Литургија Цркве и уопште светотајински, евхаристијски живот у Цркви, праћен истовремено и врлинским подвижништвом, хришћанским умно-молитвеном и врлинско-практичним живљењем и делањем у свету'' (Јустин Поповић, Тумачење посланице Колошанима).
Карактеристична је чињеница да су стара хришћанска Црква и наша српска средњовековна Црква одлучно одбациле и осудиле Месалијанску и Богумилску јерес, које су училе да је довољно бити добар хришћанин, побожан и молитвен за себе, те да није потребно ићи у цркву, учествовати у Светој Литургији и причешћивати се. Ово, на жалост, и данас многи говоре и практикују, показујући тиме да у ствари нису хришћани, него само обични религиозни људи слични припадницима многобожачких и незнабожачких религија пре и после Господа Христа. Али ако је довољно бити добар хришћанин, а не бити црквен, онда им није потребан Господ Христос, јер такав став представља протестантско разоваплоћење Господа Христа, јер је Он на свет дошао у телу и у Телу Цркве свагда остао, оваплоћен и утеловљен на сву вечност, тј. нераздељиво богочовечански сједињен са Црквом као Телом Својим, чега је Света Литургија пројава, манифестација, стварно присуство и партиципација, наше стварно учешће и заједничарење у јединственој Тајни над тајнама, која се зове Богочовек и Његово Тело.
Хришћанство није само наша лична вера, лично надахнуће, макар оно било и харизматичко, благодатно надахнуће, попут неких харизматика или чак ''пророка'' и тзв. ''светих људи'', узетих самих за себе (таквих, на пример, има међу сектантима, мада најчешће самозваних и самонадахнутих), него је и наша лична вера увек Црквена реалност, саборни дар Христов Његовим Црквеним удовима. Отуда су православни богонадахнути светитељи увек били и остајали потпуно црквени људи, саборно уткани у Тело Христово више него други чланови Цркве. Зато је њихов благодатни дар имао такву моћ и значај за целу Цркву.
Оно што желим да нагласим је да смо у свом проповедању и катихизирању ми свештеници увек апостоли и посленици Цркве Христове, а не индивидуални посленици у име неког или нечег, у име неке идеје или партије, или било кога или било чега у овом свету и од овога света. Ми смо органи Цркве, удови и чланови Тела Живога Христа, Духом Светим вођени и покретани на дело служења Јеванђељу спасења. Органи смо Цркве Христове, не толико као организације колико као Богочовечанског организма.
Света Литургија је управо и извор и пројава Цркве као организма, Духом Светим оживљаваног и надахњиваног. Да Црква није богочовечански организам, а ми у њој живе ћелије, живи удови заједнице и породице Јединороднога Сина и Његове многе браће (Рм 8, 29), она се не би као људска организација одржала, јер је све људско трошно и пропадљиво. А Света Црква је себе одржала и очувала само зато што је одржала као срце своје Свету Литургију своју, увек нову и увек живу реалност.
Дакле, Црква није ограничена словом, већ је непрестано покреће Дух, исти Дух истине који је Говорио кроз пророке, који је водио апостоле, и који даље непрестано узводи Цркву у потпуније поимање и познање Божанске Истине, из славе у славу.
''Следујући светим Оцима...'' Ово није упућивање на некакво апстрактно предање у погледу формулација и дефиниција. То је првенствено позивање на свето сведочење. Ми се позивамо на Апостоле, а не на апстрактну ''апостолност''. На сличан начин се позивамо и на Оце. Сведочење Отаца суштински припада самом саставу православне вере. Црква је једнако посвећена проповеди Апостола и догматима Отаца.
Можда мноштво термина који су поменути у овом реферату могу да на први поглед збуне. Међутим, оно што је најважније и заједничко за Залог (завештање), Предање, Предавање и себе предавање, сведочење, прејемство, поучавање и др. јесте да је све од Једнога, све је у Једноме и све је за Једнога и Јединога Богочовека Христа, који је исти јуче, данас и сутра, који нам се као Залог за Живот Вечни даје Духовском Благодаћу и коме заједно са Његовим Оцем који нема почетка, Пресветим и Благим и Животворним Духом, приличи свака Слава, Част и поклоњење, сада и увек и у векове Векова. Амин!
Иван Теодосић, јереј
