За певницом су били оци Бранислав Матић, Иван Антонијевић и Александар Мирковић са верним народом.
У наставку свете литургије Високопреосвећени се обратио верном народу надахнутом беседом:
„Овај кратак одељак Јеванђеља је веома поучан, храбри нас и улива нам наду да иако смо пали да можемо да устанемо, да можемо да се очистимо. Данашњи Јеванђелски одељак нам говори: „Све је мени предао Отац мој и нико не зна Сина до Отац...“ Овде нам говори како Бог Отац открива Бога Сина, а Син открива Оца ономе који жели да прихвати Бога Оца. Син открива Оца ономе који жели да прихвати Бога Оца. Син открива Бога Оца свакоме човеку онолико колико је њему потребно за његово спасење, јер ми суштину Божију не можемо никако да спознамо нашим умом и разумом. Све нам је откривено онолико колико нам је потребно за наше спасење и ми не треба шта да лутамо. Треба да слушамо Цркву и Јеванђеље, да се потрудимо да Јеванђеље заживи у нама и да ми живимо Јеванђељем. Ако ми будемо слушали Цркву, ми ћемо бити спасени, јер једино је у Цркви и Црквом спасење. Ван Цркве нема спасења. Док смо у Цркви и слушамо Цркву и служимо Цркви, а не да се Црквом служимо ми и да смо највећи грешници бићемо спасени, јер је Црква та духовна радионица која прерађује човека, прерађује од грешника светитеља. Ми ако нисмо у Цркви, шта год радили у животу, то није довољно за спасење јер не иде кроз Цркву, зато је Црква стуб нашег духовног живота, зато је Црква наша лађа којом ми пловимо кроз овај живот земаљски који је сав у бурама. И ако смо у лађи ми ћемо бити спашени ако изађемо из лађе нема нам спасења. Зато Свети Јован Златоусти када говори шта је Црква, говори нам да је Црква као један одбрамбени зид који је ограђен, и оних који су у том зиду они нису изложени невољама, а они који изађу из тог зида, они сами себе излажу невољама. Јер ако смо ми у том зиду који је Црква, тај темељ, ово тамо што је иза зида не може ништа човеку, зато је важно бити у Цркви и бити са Црквом.
У наставку беседе Митрополит Јован је истакао умор од греха који оптерећује човека више него било који физички умор: „Ходите сви који се уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам свој од мене и научите се од мене јер сам ја кротак и смирен и наћи ћете покој душама нашим. Сви смо ми на свој начин натоварени и оптерећени. Када је човек натоварен и уморен када радимо физичке послове, ту можемо лако да се одморимо. Али има један умор који је тежи, то је умор од греха. Грех је тај товар, и греси су ти товари којима сами себе товаримо, и клецамо под тим теретом, и клецаћемо докле се не освестимо и не затражимо помоћ, докле се не сетимо оних Христових речи: Ходите сви који сте натоварени и одморићу вас. Од чега нас Христос одмара? Од слабости, страсти. Ми смо сластима и страстима оптеретили себе и не можемо се растеретити сами од себе без помоћи Божије. Зато треба сами да размишљамо где је Спаситељ тамо је и спасење. Када Христос каже: „Узмите јарам свој на себе јер сам Ја смирен срцем и наћи ћете покој и наћи ћете смирај, одмор души својој“. Који је то јарам Христов браћо и сестре? То је смирење и кротост јесте наука Христова, јесте Јеванђеље. Неко ће рећи Ја не могу да испуним Јеванђеље, можемо само ако имамо веру и ако знамо да ће Господ да нам помогне. Онај који жели и тражи њему ће Бог помоћи. Лењом човеку неће ни Бог да помогне. Лењост је једна тешка болест. Лењом човеку је све тешко и он себе је убедио да не може ништа. Он је себе убедио да не може ништа да учини ни у свакодневном животу а да не може да учини у свакодневном спасењу. И крепост и помоћ Божију треба да узмемо ту науку Христову и да узмемо смирење и кротост. ЗАто свети оци кажу: ко себе смири пред сваким човеком тај има смирај у души својој и остаје смирен без обзира шта се око њега и са њим догађа. Он је смирен и миран, док себељубив човек, гордељивац увек је у бригама јер не жели тај горди човек да буде мањи од другога. Не жели да буде мањи од других и увек мисли како ће се већма прославити и победити тог непријатеља за кога види да је вишљи од њега. То је особина тих људи који немају тих дарова Божијих у себи, који су злоупотребили те дарове Божије и нису се трудили да умноже те дарове Божије и завиде сваком другом ко умножава те дарове Божије него и има шта да даје другоме. Човек је велики онолико колико се даје за другога. А то давање је наш Господ Христос. Крв је пролио за нас, да нас искупи да убели наше грехе, као што каже Цар Давид. Све можемо ако смо у Христу, ако Христом живимо и ако је Христос у нама и ако је Христос око нас. Зато браћо и сестре тај јарам Христов лако га је носити ако ми узмемо тај крст наш свакодневни и свако од нас има тај крст, и ако тај крст носимо у смирењу а не у роптању како знамо нажалост. Када нам није добро онда ропћемо. Узми крст свој у смирењу а онда ће те крст понети самога. И осетићеш како си победио себе тог гордељивог самољубивог и себичног човека. Браћо и сестре ако се потрудимо да испунимо колико је то могуће заповести Божије онда човек растерећује себе, кроз заповести види себе, проверава себе и признаје себи себе. Зато будући да смо слаби да падамо и грешимо, сетимо се само ових Христових речи: „Ходите сви који сте уморни и натоварени“. Човек самог себе највише умори и изнурава. Најгоре је када се изнуравамо тамо где нема потребе да се изнуравамо. Када имамо јасан циљ и смисао живота и знао шта је смисао живота, и обратимо се Господу: „Дај ми снаге и моћи ја сам слаб и крхк“. Ту је Бог. Није дошао у овај свет ради праведника, него ради грешника. Дошао је да праведнике утврди а грешнике да поправи да би се и грешници угледали на праведнике. Тражимо помоћ Божију. Треба да знамо како треба да тражимо. Тражите и наћи ћете, треба да знамо како да тражимо. Кроз подвиг, молитву и жртву. Не можемо ништа без жртве да освојимо, за све је потребна жртва, али треба да знамо како ту жртву да дајемо. Куцајте и отвориће вам се. Треба да знамо како да закуцамо. Треба да куцамо на врата свога срца и да видимо ко је у нашем срцу. У нашем срцу може да буде и Бог и ђаво, може да буде Бог и мржња. Зависи кога ми смештамо у срце. Срце тај орган мали а може да смести несместивог Бога, зато што је Бог већи и од земље и од неба и од васионе. Али видите како се Бог смирава да уђе у то наше срце. Ако нам је срце испуњено Богом и благодаћу, али ако га нема у нашем срцу немој да га тражио нигде. Прво тражимо Бога у себи, односно, вером уселимо Бога у наше срце и наше ће срце бити јако, које ће носити и овај земаљски живот и припремити нас за онај непролазни вечни.
Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Високопреосвећени митрополит је причестио верни народ, који се окупио у нашем светом храму на заједничкој молитви и сабрању.
ђакон Александар Ђорђевић
