Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду – Православни богословски факултет

Abstract. Аутор у студији разматра основна начела обнове мисионарске делатности Руске православне цркве на основу Концепције мисионарске делатности РПЦ као и Мисиологије које представљају конкретно упутство и уџбеник за њену реализацију. „Друга хришћанизација“ се сматра неопходном из три разлога: један је духовно стање милиона људи ослобођеног од јарма безбожничке идеологије, други је духовно стање савременог друштва „задојеног антихришћанским светоназорским принципима хедонизма и нихилизма“, а трећи је прозелитска делатност различитих верских секти и покрета. Да би се протумачила и разумела поменута основна начела мисије пореде се три историјска тренутка са свим својим специфичностима али и заједничким елементима: прва три века, затим делатност Кирила и Методија и савремени тренутак. Разматрају се „типови“ Цркава које идентификујемо у прва два историјска периода, тј. Црква „малог стада“ и у другом Црква „народа“. Аутор у закључку покушава да да одговор на питање шта се подразумева под „другом хришћанизацијом“ или новом евангелизацијом и колико она може да буде успешна у поновној консолидацији Цркве „народа“, уколико би то био циљ.

Гордана Јоцић, новинар, уредник Радија Златоусти, Крагујевац

протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду

Abstract: Аутори у тексту разматрају ставове који су изнешени у чланцима дневних листова „Политика“ и „Данас“ у периоду од 2003. до 2013. године, а поводом иницијатива и мишљења СПЦ у вези са чедоморствима (абортусима). После уводних разматрања и постављања проблематике, износе се и анализирају различити приговори у вези са ставовима СПЦ. У наставку је посебна пажња поклоњена односу чедоморстава (абортуса) и нивоа животног стандарда као и социолошка анализа плуралистичког друштва и статуса актера у јавној сфери кроз анализу појма секуларне државе. Завршни део есеја се односи на указивање на различите врсте антропологија, са освртом на начела лаицистичке англосаксонске биоетике.

ПРИЛОЗИ БИОГРАФИЈАМА АРХИМАНДРИТА КИРИЛА ЈОВИЧИЋА (1837-1908) И ПРОСФЕСОРА БОГОСЛОВИЈЕ ПАВЛА ШВАБИЋА (1861-1926)

КАКО ЈЕ СЕЛО ЈАБУЧЈЕ КОД КРАГУЈЕВЦА ДАРИВАНО МАНАСТИРУ ХИЛАНДАРУ

Зоран Крстић, «Хришћанство у вртлозима савремености», Пожаревац – Крагујевац 2016. године

Протојереј ставрофор др Зоран Крстић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ректор Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу, након две књиге («Православље и модерност». «Теме практичне теологије», Београд 2012. и «Црква у друштву: у прошлости и садашњости», Пожаревац – Крагујевац 2014), у којима су сабране ауторове студије штампане у периодичним публикацијама на почетку XXI века, објавио је ових дана и трећу књигу – овог пута монографију – «Хришћанство у вртлозима савремености» у којој анализира однос верујућег човека према вредностима савременог друшта «као тему над темама». Она питања која су у претходним дводеценијским теолошко-социолошким истраживањима професора Крстића отварана и на нивоу појединих сегмената разршавана, у овој књизи се уздижу до богословске синтезе о односу савременог животног искуства и хришћанског Предања, и то у светлу задатака практичне теологије.

Хиљаду година од смрти Светог Јована Владимира

„А ко жели да зна које је и какве врлине и чуда Бог благоволео да изврши кроз блаженог Владимира, слугу свога, нека прочита књигу о његовим делима (liber gestorum eius), у којој су дела његова по реду описана, и увериће се доиста како је тај свети човек био једног духа са Господом, и како је Господ у њему становао“ (Летопис попа Дикљанина).

Сава, епископ шумадијски

Међу архивским документима Шумадијске епархије пронађено је предавање куцано писаћом машином које је епископ шумадијски др Сава Вуковић (1977-2001) одржао 1986. године у бечкој фондацији Pro Oriente, основаној 1964. године од стране кардинала Франца Кенига ради унапређења римокатоличко-православног дијалога. Објављујемо га  јер је заиста аутентичан документ „о сведочењу Христа и следовању за Њим верника Шумадијске епархије“, односно о планском настојању овог архијереја како би верници постали „свестан евхаристијски скуп.“

На овај дан се прослављају Светих Четрдесет Мученика Севастијстих, који су били војници римског цара Ликинија. Кад су настали поновни прогони хришћана 320 године, њих четрдесет није хтело да се одрекне Христа. Било им је запрећено да ће бити лишени војничке части, на шта је један од њих, Кандид, рекао: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и часније од Христа Бога нашега." Тада је војвода Агриколија наредио да их каменују, али су се каменице враћале и погађале оне који су их бацали. Један камен је погодио Агриколија и разбио му зубе.

После тога, војвода се потпуно избезумио од беса и мржње и наредио да војнике свуку, повежу конопцима и баце у језеро које се ледило од љутог мраза. Унаоколо су били стражари, а да би им муке биле веће, на обали је поставио топло купатило, осветљено огромним бакљама и окружено ватрама, где се пушила топла вода. Само један од четрдесеторице војника је изгубио веру и пошао према топлом купатилу, али није далеко стигао, јер је на прагу купатила умро.

Abstract: In the basics of social teaching in the Roman-catholic Church, solidarity is one of the four elementary principles of learning. Besides its secular origin, perception solidarity gets a theological meaning in the form of social virtue through many social documents of the Roman-catholic Church. Such understanding becomes a novum in theology and is preserved as a sign of the time of its own kind, and therefore replaces or suppresses traditional and evangelical perceptions by which the active love towards the neighbor has been expressed. Is this also acceptable for the Orthodox theology? The author of this article replies positively to this question with a regard that solidarity should be the value of a new Christian ethos that would correspond with democratically organized society and its qualities.

Abstract: Upon contemporary social researches the author considers the very concept of traditional believer along with a possibility of classification within this vast group of the Church members. In what follows, the relation between traditional believers and the believers in more narrow sense is being analysed from pastoral prospect. Is it complementary and hence can we talk about faith and culture, or they are only magnitudes that exclude each other and thus make tensions and serious problem in pastoral work and Church life, making in that way the results of empirical research of religionness relative? The problem is detected when the believers turn themselves towards the past, while the believers in more narrow sense do so towards the future, it is to say towards the Kingdom of God, employing the pastoral work to reorient the first group.

Nell’anno 1931 (mille novecento trentuno), nel Regno della Jugoslavia di quel periodo, è stato emanato lo Statuto della chiesa. Con le relative modifiche tale Statuto è ancora oggi in vigore. E’ stato emanato con il desiderio che fossero risolti i problemi organizzativi causati dall’unione delle parti della Chiesa Ortodossa Serba dopo la Prima Guerra mondiale e che venissero stabilite le relazioni con il nuovo stato, dapprima, lo Stato dei Serbi, Croati e Sloveni, e poi, il Regno della Jugoslavia. Il suddetto documento è interessante per noi e rappresenta l’oggetto dei nostri studi per due motivi: il primo motivo è la sua sola emanazione, perchè tale documento non è in possesso del vecchio patriarcato dell` Est, ma la sua esistenza fa la caratteristica delle nuove chiese ortodosse autocefali del XIX (diciannovesimo) e XX (ventesimo) secolo e ognuno di essi rappresenta un particolare tentativo di codificare la tradizione Canonica della Chiesa ortodossa.

EPP Group Delegation (European Parliament) to H.H.
The Ecumenical Patriarch Bartholomew I of Constantinople
Constantinople 09.12.2010.

Dear Brothers and Sisters[1],

It gives me great pleasure and undeserved honour to be here with you today, at the place of such historical and spiritual significance, with regards to the issue that most profoundly permeates our lives and our future. The European values and the process of globalization are those inexhaustible subjects which people of different aspirations and views from various parts of Europe could, as is normal and expected, deal with the way they want. What follows and what I would like to bring your attention and love to is a most common opinion on globalization given by a man living in Eastern Europe, coming from a country in transition, from Serbia, and then a reflection on these from me as an orthodox priest.

Impact of the Economical Crisis on the Social Structure of the European Society[1]

Your Eminence, Venerable Brothers priests, my dear brothers and sisters in Christ, ladies and gentlemen,

It is my pleasure, honor and responsibility to be with you today and on behalf of the Orthodox Church in Serbia participate in the seminar; I hope my humble contribution will help make our joint work fruitful.

It is difficult to touch everything one might say in only ten minutes, all the thoughts and all the feelings, on this ongoing discussion and the problem that have broken into the lives of us all. The presentation I am going to give is split into a few short units, which represent an attempt to analyze and present the social situation in Europe and Serbia and is followed by various possibilities of interpretation and, finally, what could be the specific contribution of the Church's eventual exit from the current crisis.

Протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ванредни професор
Универзитет у Београду – Православни богословски факултет

The author in this paper considers, compares and analyzes the religious tolerance of the Equal to the Apostles Emperor Constantine, expressed in the Edict of Milan along with the current understanding of religious tolerance. A sketch of reasons for emergence of modern religious tolerance is exposed, and its relationship and dependence on political aspects of religion, both in ancient and medieval societies, as well as today. The author also discusses specific contemporary relationship to the truth which gives rise to the transformation of religious tolerance into religious freedom of an individual that is characteristic for modern society but not that of Constantine. In conclusion, the author believes that the beginning of the road that leading to today's social achievements in the field of religious freedom, is the Edict of Milan of the year 313.

Данас другог дана празника Рождеста Господа и Спаса нашег Исуса Христа, 8. јануара по новом, а 26. децембра по старом календару, Православна црква порославља и Сабор Пресвете Богородице.

Мир Божији! Христос се роди!

Данас, сва Црква Христова одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која је родила Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Њеним Сабором се назива овај празник зато што се данас сабирају сви верни, да прославе Њу, Матер Богорoдицу, и што се торжествено, саборно, служи у Њену част.

Арханђелу Гаврилу узносимо хвалу у песмама, приређујући му празнични сабор по два пута годишње. Његов први сабор празнујемо сутрадан по Благовестима Пресветој Богородици, 8 априла (26 марта по старом календару), а други 26. јула (13. јула по старом календару). Овај Арханђел Божји научио је Мојсија писању књига, исприча му све о постанку света, стварању првог човека Адама, о потопу и раздељењу народа, објасни му положај планета небеских, научи га аритметици, геометрији и свакој другој мудрости.

Он пророку Данилу протумачи виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, обавести га о времену ослобођења људи Божијих из вавилонског ропства и о времену првог доласка Христа у свет, оваплоћеног од Пречисте Деве Марије.

Лазарева победа

Манастир Раваница, 1389–1939.

Ко чува живот свој изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. (Мат. 10, 29).

Тајанствена књига из Јерусалима подноси се на потпис свакоме од нас, драга браћо, свакога дана кроз цело земно време. При том нам се стављају увек два листа на избор. На једноме листу исписано је небесно царство Христово; на другоме је исписано земаљско царство Ирода, Пилата, и осталих чије је име Легион.

Свети Трифун је рођен у селу Кампсади у Фригији, родитељи су му били сиромашни. И још од самог детињства на њему је била велика благодат Божја, те је имао дар да исцељује болесне, и да изгони зле духове. У то време владара Римског царства био је цар Гордијан III, чија је ћерка Гордијана напрасно полудела. Сви лекари у царству нису могли да је излече. Тада зли дух из девојке проговори и рече да њега нико не може истерати, осим, угодника Божјег, Трифуна.

Цар нареди да се на двор доведу сви људи из царства који су се звали Трифун. Правог Трифуна су довели у Рим где је исцелио цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић да чува гуске и моли се Богу. Када се зацари христоборни Декије Трајан, у великим прогонима које тада нареди цар и свети Трифун би мучен за Христа. Но, он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: "О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!" Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га посекоше мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године.

Петар I Петровић, свети Петар Цетињски, црногорски митрополит, био је стриц Петра II Петровића Његоша. То су две најзначајније личности црногорске историје. Свети Петар Цетињски рођен је у селу Његуши 1748. у братству Петровића, које је дало пет владика. У монашки чин је ступио у својој дванаестој години, а 1782. је постао митрополит и, уједно, владар Црне Горе. Изабран је на народној скупштини. Сав живот посветио је Богу и свом народу, кога је очински волео, али умео и строго да кори. Мирио је завађена црногорска племена и бранио земљу од нападача. Успео и у једном и у другом. После двоструке победе над скадарским везиром Махмут-пашом ујединио је Црну Гору и Брда. Нарочито се прославио победом над Наполеоновом војском у Далмацији и Боки Которској. Први је у црну Гору увео писане законе. Био је изузетно образован – говорио је седам језика, био је и писац. Пре Његоша и Вукове реформе писао је народним језиком. Иако владар народа, живот је провео у тескобној ћелији, као прост монах. Упокојио се на Лучиндан (Свети Лука), 18. октобра 1830.