Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове Хришћанства. Већ од IV века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40 - дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.

О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ ВЕРНИХ

(ГЛАСНИК ЦПЦ, ФЕБРУАР 1978, НЕКА ПИТАЊА НАШЕ ВЕРЕ, I, БЕОГРАД 1998, 377-387)

У време када су јата хришћанских душа, убељених мученичком крвљу, свакодневно узлетала у вечна обиталишта Царства небескога, војвода солунски и његова благочестива супруга беху тајни хришћани. Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија. По њиховом упокојењу, мудрог, храброг, лепог и богатог младог Димитрија цар Максимијан постави за царског намесника васцеле солунске области, посебно му наредивши да у том делу царства побије све хришћане.

Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спасоносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше "пред лицем" Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија.

Постоје двије врсте правописа - етимолошки или коријенски и фонетски или гласовни. Први изводи дату ријеч из некога коријена и прати њен развој до стандарда у коме су сачуване и примијетне раније структуре; други има други облик и процес развоја ријечи: он иде за гласовним промјенама, а то су јотовања и палатализацијe као и једначењa по звучности и мјесту изговора и стандард ријечи је оно што и како чујемо, и то се тако и пише.

Боговидац Мојсије на првим странама Књиге над Књигама бележи: "У почетку створи Бог небо и земљу". Овим чином свет почиње да постоји, као нешто потпуно ново, што до тада није постојало. Од тренутка стварања света почиње да постоји свет, време, историја. Стварање света је почетак историје.

Сам појам историја долази од грчке речи ιστωρ-ιστορω-знање, познавање, а ιστωρ од глагола οιδα, што значи видети, али у смислу знати сазнати на основу увида, виђења. После ове језичке анализе можемо рећи да је историја сазнање о прошлом, о неком или нечем што је било, што се догодило, а до тог сазнања се дошло на основу онога што се чуло, што се могло видети, закључити, испитивањем, распитивањем, сагледавањем[1].

Евхаристија је била, јесте и биће централни сегмент хришћанског живота. Ако је у наше време дошло до слабљења евхаристијског живота, то нам истовремено говори о томе да се и наше знање умањило, те да се према служењу Литургије односимо као према неком од обреда, а може се рећи и то да се према неким молебанима, акатистима, или бденијима са више пажње односимо него ли према светој Литургији, што је потпуно недопустиво и противно учењу и карактеру Цркве.

У Име Оца и Сина и Светога Духа! Данас, данас је мали Велики Петак, други Велики Петак. Јер, данас је погубљен највећи између свих рођених од жена - Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи. На Велики Петак људи су Бога убили, Бога распели. На данашњи свети велики празник људи су убили највећег човека. Највећег, то кажем не ја. Шта ће моје похвале великом и славном Претечи Господњем, кога су уста Господња похвалила више него икога од људи, више него икога од Апостола, од Анђела, од Пророка, од Праведника од мудраца. Јер су уста Госпдоња изрекла за њега: Ово је највећи између свих рођених од жена. Нема веће похвале у овоме свету.

Ирод Антипа, син старога Ирода, убице младенаца Витлејемских у време рођења Господа Исуса, беше господар Галилеје у време проповеди Јована Крститеља. Беше тај Ирод жењен ћерком некога арабског кнеза Арете. Но Ирод, зли изданак од злога корена, отера своју закониту жену и незаконито узе себи за сожителницу Иродијаду, жену свога брата Филипа, који беше још у животу. Против овог безакоња уста Јован Крститељ и силно изобличи Ирода. Ирод га баци у тамницу. За време једнога пира у свом двору у Севастији Галилејској играше пред гостима Саломија, ћерка Иродијадина и Филипова. И пијани Ирод, занесен том игром, обећа играчици дати што год буде од њега искала, ма то било и половина царства. Наговорена од своје мајке Саломија заиска главу Јована Крститеља. Ирод нареди те Јована посекоше у тамници и донеше главу његову на тањиру.

Светоотачко богословље – нове књиге и текстови

Мада констатације да на нашем језику нема довољно превода светоотачких текстова, односно да смо их у периоду старословенског и српскословенског језика у нашој Цркви имали више (што чешће треба истицати) припадају врло често експлоатисаним стереопима, понављамо их, да би истакли како су преводи светих Отаца на савремени језик ипак све чешћи, као и преводи тумачења светоотачке мисли од стране угледних страних теолога. Уз скретање пажње читалаца на неке новобјављене књиге и часописе из ових области, указујемо како је увек неопходно, приликом поимања светоточаког богословља, имати на уму Мајендорфов аксиом: „Основна карактеристика патристичке теологије је да је она увек могла да се суочи са изазовима свога доба, остајући при том доследна оригиналној апостолској православној вери“.

За реафирмацију теологије Јована Скота Ериугене

„Ништа не треба желети, осим радости Истине – која је Христос. И ништа друго не треба избегавати осим стања, у коме је Он одсутан: Његова одсутност је једини и кључни узрок све вечите жалости. Узми ми Христа, и неће ми остати ништа добро; ниједна казна ме неће уплашити: бити лишен Њега, Његова одсутност – то и ништа друго је казна за створење које поима смисао... “

(Ј. С. Ериугена, О подели природе)

МАНАСТИРИ КОСМАЈА

Подручје Космаја обухвата делове територија општина Арандђеловца, Барајева, Младеновца и Сопота. У њему се налазе насељена места: Раниловић (општина Арандђеловац), Бељина, Лисовић, Манић и Рожанци (општина Барајево), Амерић, Велика Иванча, Влашка, Мала Врбица, Кораћица, Међулужје, Младеновац варош, Пружатовац, Рајковац и Село Младеновац (општина Младеновац), као и Бабе, Губеревац, Дрлупа, Дучина, Ђуринци, Неменикуће, Парцани, Раља, Рогача, Сибница, Слатина, Сопот са Ропочевом и Стојник Космајски (општина Сопот). Границе ове области веома јасно је одредио др Боривоје Дробњаковић у својој књизи о насељима и пореклу становништва Космаја: “На северној страни, према селима београдске околине и Посавља, граница би била линија повучена од Мале Иванче на Ковиону, Равни Гај и Гуковац. Од Гуковца ова линија иде на југозапад према Барајевској Реци, затим долином ове реке, сече реку Бељаницу и иде на село Арнајево, затим на Вис, Окресак и даље до коте Кундак. Линија повучена од Гуковца до Кундака западна је граница области, према посавским и колубарским селима. Линија повучена од Кундака преко Трновог Брда, затим река Милатовица до ушћа у Велики Луг, јужна је граница, која област одваја од Крагујевачке Јасенице, а у исто време је и граница крагујевачког и београдског округа, односно данас Шумадиске и Подунавске Области. Најзад, источна граница Космаја била би линија повучена од ушћа Милатовице у Велики Луг преко Маковице, Варовница, Прилепца и Умке до Мале Иванче“.

БОГ НИЈЕ БОГ МРТВИХ НЕГО ЖИВИХ

Од оног трена када су се, оскрнављени првородним грехом наш Праотац Адам и Прамајка Ева, последњи пут сусрели лицем у лице са својим Творцем, у грехом нарушеној хармонији Едемског врта и саслушали пресуду, жаока смрти и њена зла коб надвиће се над васцелим родом људским, и том жаоком биће му затровани и снови и јаве. Речи Господа Бога изговорене пред немим и грехом оскрнављеним житељима Едемског врта: „У зноју лица свога јешћеш хлеб свој, док се не вратиш у земљу, од које си узет; јер си земља и у земљу ћеш отићи“ (Пост 3, 19), биће довољне да васцелом роду људском и свим његовим генерацијама, одзвањају као најзлокобнији кошмар и најјезивији звучни фон. Трајаће та морија и злокобље све до оног дана када, у предграђу Јерусалима, на избрешку званом Голгота буде одјекнуо крик једног бола над свим боловима: „Елои, Елои лима савахтани“ (Мк 15,34). Тог трена жаока смрти биће отупљена и ад неће више славити победе своје. Утеха нашим прародитељима биле су и пророчке речи о Месији, Спаситељу: „И још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твојега и семена њезина; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати.“ (Пост 3,15).

УСПЕЊЕ ЈЕ БОГОРОДИЧИН ПРАЗНИК ИЗ РЕДА ДВАНАЕСТ ВЕЛИКИХ ПРАЗНИКА, ПОЗНАТ И КАО ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА. У ДАВНИНИ СЛАВИО СЕ ИСТОГА ДАНА КАДА И САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ. СЛАВЉЕЊЕ ПРАЗНИКА УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ 15/28. АВГУСТА, УВЕДЕНО ЈЕ У ЈЕРУСАЛИМУ ТОКОМ VI ВЕКА. ИЗ ЈЕДНОГ ЈЕРУСАЛИМСКОГ КАНОНАРА, КОЈИ ПОТИЧЕ ИЗ VII ВЕКА, САЗНАЈЕ СЕ ДА ЈЕ БАЗИЛИКА У ГЕТСИМАНИЈИ, ПОДИГНУТА ЗА ВРЕМЕ ЦАРА МАРКИЈАНА, БИЛА ПОСВЕЋЕНА УСПЕЊУ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ. У ВИЗАНТИЈИ ЈЕ ПРАЗНИК УСПЕЊА УВЕДЕН ЗА ВРЕМЕ ЦАРА МАВРИКИЈА (588-602) С ТИМ ДА СЕ ПРАЗНУЈЕ 15/28. АВГУСТА.

СТИХИРЕ ЗА ОВАЈ ПРАЗНИК ПИСАЛИ СУ ПАТРИЈАРХ ЦАРИГРАДСКИ ГЕРМАН (+740), ЈОВАН ДАМАСКИН (ПРЕ 745), АНАТОЛИЈЕ (IX ВЕК), ТЕОФАН ИСПОВЕДНИК (IX ВЕК), ЦАР ЛАВ МУДРИ (+911).

У ГЕТСИМАНИЈИ, ГДЕ СЕ НАЛАЗИ БОГОРОДИЧИН ГРОБ, А ТАКОЂЕ И У РУСИЈИ, ПО УГЛЕДУ НА ПОГРАБ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА, НА ЈУТРЕЊУ ВЕЛИКЕ СУБОТЕ ВРШИ СЕ ЧИН ПОГРЕБА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, КОЈИ ЈЕ ИЗЛОЖЕН У ГРЧКИМ И СЛОВЕНСКИМ РУКОПИСИМА.

Заповест о посту једнако је стара као и живот, а дата је од Бога Адаму ради очувања богодарованог му живота и благодати Божје.

Свети Григорије Палама

(једно пастирско виђење административног јединства наше Цркве у Северној и Јужној Америци)

Света Црква је од Свога настанка била, Она јесте и вазда ће, на првоме месту, бити Тело Христово. Бринући се с љубављу и стрпљењем о једном делу Тела Христовог, младој и крхкој хришћанској заједници у граду Ефесу, Свети апостол Павле, током сужањства у Риму између 61. и 63. године, пише једну посланицу, која је данас у Новом Завету позната као Посланица Ефесцима Светог Апостола Павла. Основне теме тог Павловог обраћања Ефесцима јесу: Христос као Глава и угаони камен Цркве,  и - Јединство Духа и вере у Цркви. Наглашавајући важност јединства међу члановима једнога Тела, тојест Цркве, свети Апостол пише: „Молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да се владате достојно звања на које сте позвани, са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави, старајући се да  чувате јединство Духа свезом мира: једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања својега. Један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију, који је над свима,кроза све и у свима нама" (Ефесцима 4:1-6).

Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или „друга Студеница", маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за време Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из дома Немањића.

ЦРКВА 12. АВГУСТА ПРОСЛАВЉА И ПРАЗНУЈЕ ПРЕПОДОБНУ МАЈКУ АНГЕЛИНУ

СВЕТИТЕЉКА ПОДВИЖНИЧКЕ УЗДРЖЉИВОСТИ И ЧИСТОТЕ

На маргинама једне велике рукописне књиге, чувене Браничевске „Лествице“ из 1434. године, која се данас чува у Музеју Српске православне Цркве у Београду, налази се потпис Ангелине, деспотице српске, жене која је у српском народу и Цркви добила трајан култ свете супруге, мајке, преподобне жене и мученице, српске „блажене госпође“. Њен потпис на једној књизи дубоког и истанчаног садржаја, само је један од трагова њене велике и богате библиотеке и једно од сведочанстава њеног широког образовања и уметности. Није то била обична жена и обична „госпођа“. Још на двору свога оца, албанског господара Аријанита у области Шкумбе, Ангелина је имала прилике да добије одлично образовање. Испољила је рано љубав према књизи, читала много и скупљала књиге до краја живота. Траг те библиотеке налазио се у манастиру Крушедолу.

ЖИВЕО ЈЕ ЗА БЕСМРТНУ РАДОСТ ДРУГИХ ЉУДИ

Благовест Христовог Јеванђеља била је одувек у стању да незадрживо прође кроз дебеле зидове и забрављена врата класних разлика. Њени су следбеници били, и јесу, не само прости и сиромашни неписмењаци него и свестрано образовани људи, и они што припадају врховима друштва у коме се и те како гледа „ко је ко“. Тако је та Благовест, силом своје истине, ушла у дом сенатора Евстрогија из малоазијске римске Никомидије, за време владавине императора Максимијана. Евстрогије је паганин, и глув за глас Јеванђеља, али је његова жена поседовала бољи духовни слух и свим срцем прихватала истину о Сину Божијем који је дошао међу људе да буду један према другоме онакви какав је Он према њима. И Пантелејмон, син њихов, још сасвим мали, био је освојен и прожет без много речи духом јеванђељске љубави којом је зрачила његова мати.

БЕСЕДА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ ГОСПОДИНА ЈОВАНА У МАНАСТИРУ ДРАЧИ О ПРАЗНИКУ СВЕТЕ МАРИЈЕ МАГДАЛИНЕ, 4. АВГУСТА 2009. ГОДИНЕ