јереј Драган Поповић

Православна Црква свој идентитет (биће, постојање) црпи из Свете Евхаристије. Ништа није очиглединије од тога[1]. Од почетка свога постојања Црква је себе пројављивала сабрана на једном месту око једног догађаја, на Светој Литургији (Дап 2, 1; 2, 41-47). Упориште за ову тврдњу можемо наћи у целокупном светоотачком предању. Обраћајући се хришћанима у Коринту Свети Апостол Павле поистовећује њихово сабирање у Цркву са сабрањем ради приношења Свете Евхаристије (1Кор 11, 18-33). На овоме инсистира и целокупна светотајинска, односно Литургијска реалност Цркве. Доктринарно учење (догмати), мисија, етос, проповеди, харитативно и исцелитељско деловање и томе слично, свакако је значајно и одређујуће за Цркву, међутим, ништа од овога нема способност њене идентификације у свој њеној пуноћи и истини. Овим елементима се више мање могу похвалити и друге религијске заједнице, наравно са битним или мање битним међусобним, као и разликама у односу на православну Цркву, међутим, оно што је за њу јединствено и аутентично јесте Света Литургија[2].

Иконоборство (726-780 г.)

Да би своје дело на опорављењу државе извели до краја, Лав III и Константин V покушаше да изврше велики верски преображај. Они укинуше иконе, прогонише калуђере који су их бранили, и према озбиљном сукобу који су изазвали и који доби име иконоборство сачуваше у историји назив иконоборци.

УЗМИМО ОЗБИЉНО...

Морамо поставити једно питање: Како ми Христово учење о Великом посту примјењујемо у нашем животу? Какав је стварни а не само номинални утицај Великог поста на наш живот? Садашњи живот се сасвим разликује од живота којим су људи живјели онда када су стваране и установљене ове службе, химне, канони и прописи. Живјело се тада у релативно малим, углавном сеоским заједницама у једном органски православном свијету. Ритам човјековог живота уобличавала је Црква. Међутим, сада живимо у веома урбанизованом, технолошком друштву које је, по религијском убјеђењу плуралистичко, а у свом погледу на свијет секуларистичко, у коме ми православни представљамо незнатну мањину. Велики пост није више онако «уочљив» као некада, рецимо у Русији или Грчкој. Стога је наше питање реално: како ми можемо увођењем једне или двије «символике» - промјене у наш свакодневни живот - одржавати Велики пост?

(Са предавања одржаног на семинару за вероучитеље - Крагујевац 11. фебруар 2012. године)

Драге и уважене колеге вероучитељи,

Велико ми је задовољство што се данас налазим међу вама. Примећујем да у последње време расте моје задовољство када сам међу колегама, било да је реч о вероучитељима или о свештеницима, и када нам се пружа могућност да у креативној атмосфери проговоримо нешто о заједничким темама. Али, позивам вас да не говоримо о нашим унутрашњим проблемима! И то, такође, примећујем, да кад год помислимо на сам појам проблема, наше прве реакције и мисли усмерене су ка нашим унутрашњим проблемима. Подсећам вас, а подсећам и себе, да овакви и слични семинари имају за циљ да подстакну нашу одговорност и промишљање о томе шта су проблеми других, оних којима се обраћамо, и шта ми то њима пружамо. Не смемо никада заборавити да смо на ову службу призвани, као и да је превасходно наша одговорност и наша обавеза да дајемо другима (нашој деци у школи или парохијанима). Тек после овога долазе наши унутрашњи проблеми, који, свакако, нису мали нити небитни, и који свакако утичу на наш рад, али је, ипак, на првом месту наша хришћанска одговорност и посвећеност општем добру.

(У преводу владике Атанасија Јевтића)

Јован Претеча, који је крстио Христа у реци Јордану, живео је у пустињи као испосник. Хранио се пустињским биљем и дивљим медом. Како је он завршио свој живот? Пошто је Јован Крститељ прекорео цара Ирода за женидбу са својом снахом, царица Иродијада га је мрзела и наговорила је цара да одсече главу светом Јовану. То је он и учинио, погубивши овог највећег човека рођеног од жене, како за њега каже сам Спаситељ, и највећег пророка. Његове мученичке смрти ми се сећамо на дан Усековања главе светог Јована Криститеља (29. августа по старом, 11. септембра по новом календару). Из великог поштовања према строгом испоснику и мученику Јовану Претечи, тога дана сви православни строго посте.

Шта је рекао Свети Јован Крститељ кад је први пут видео Господа Христа? Рекао је пророчке речи: "Гле, Јагње Божје које носи грехе целога света."

КРШТЕЊЕ (грч: Βάπτισμα или Χριστιανισμός) односно Света Тајна Крштења јесте једини начин да се уђе у Цркву Христову, заједницу народа Божијег коме је глава Христос. У одељку из Светог Јеванђеља које се чита у току чина Крштења, између осталог, налазимо и заповест Христову: "Идите и начините све народе мојим ученицима, крстећи у име Оца и Сина и Светога Духа." (Мт 28,19)

Рађање за нови живот могућ је само у Крштењу, јер "ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божјег." (Јн 3,3) Када је народ после Педесетнице чуо проповед Св. Петра упитао је: "Шта да чинимо? Α Петар им рече: покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, те ћете примити дар Духа Светога." (Дап 2,37-38)

Православна Црква постоји и живи унутар историје те пролази кроз њу без губљења свог идентитета. Ово је врло важан аспект Цркве, који при том није напред осигуран. С обзиром да смо сведоци да су неке хришћанске цркве живот у историји започеле истинским идентитетом, а завршиле тако што су промениле свој идентитет, те се с правом питамо да ли су уопште цркве или не, питање идентитета Цркве очигледно захтева велику опрезност.

И за нас православне ово је опомена коју треба да узмемо са озбиљношћу. Јер, чињеница је да у свеукупној нашој активности, која чини да понекад осећамо самозадовољство, постоји и за нас велика опасност да одступимо од идентитета Цркве, те да више у суштини не будемо Црква, већ нешто друго, то јест једно другачије тело.

У издању Богословског друштва ОТАЧНИК објављена је књига Александра Шмемана ЕВХАРИСТИЈСКО БОГОСЛОВЉЕ. Зборник је приредио Лазар Нешић.

Уколико постоји личност, чије је целокупно богословско стваралаштво и читав живот обележен Евхаристијом Цркве, онда то засигурно јесте блажени отац Александар Шмеман. Управо из тог разлога, наслов зборника Евхаристијско богословље, који потиче од приређивача, на најбољи начин изражава централну мисао коју овде сакупљени чланци и студије експлицитно изражавају: Евхаристија јесте центар, смисао и само биће живота Цркве, хришћана и живота целокупног створеног света.

протојереј ставрофор
доцент др Зоран Крстић
Универзитет у Београду –
Православни богословски факултет

Протојереј ставрофор
доцент др Зоран Крстић
Универзитет у Београду
Православни богословски факултет

Абстракт: У Основама социјалног учења Католичке цркве солидарност је један од четири основна принципа учења. И поред свог секуларног порекла кроз многе социјалне документе Римокатоличке цркве појам солидарности добија теолошко значење у виду социјалне врлине. Овакво схватање постаје novum у теологији, доживљава се као својеврсно знак времена и замењује или потискује предањске и јеванђелске појмове којима се изражавала активна љубав према ближњему. Да ли је ово прихватљиво и за православну теологију? Аутор у чланку позитивно одговара на постављено питање с тим што би солидарност требало да буде вредност новог хришћанског етоса који би кореспондирао са демократски уређеним друштвима и његовим вредностима.

Епископ Сава Вуковић

Шта да Ти, Христе принесемо поводом јављања Твог ради нас као човека?
Та свака од творевина Твојих захвалност Ти изражава:
анђели певањем, небеса звездом, маги дарима, пастири дивљењем,
земља пећином, пустиња јаслама, ми пак Мајком - Девојком.
Боже од пре векова, смилуј нам се!

(Одломак из божићне приче)

Ближила се поноћ када су стигли пред капију Кастра, готово дављеници, залеђени, слани од морске воде и бели од снега, модрих усана али топла срца.

(... )

Када су стигли пред Кастро и ушли у храм Христов, топлина је загрејала њихове душе мада су били преуморни. Иако се некима од њих спавало, осетили су толику радост што су живи и што су благополучно стигли до краја свог путовања, у храм Господњи, да је сваки дремеж и сваки умор отишао од њих. А козари, нашавши забаву и изговор да седећи пуше, или би се пак мало опружили и украли мало од сна код ватре увијени у своје плаштеве, упалили су били испред храма два мангала, један испред Светог олтара а други са његове северне стране.

Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана. Још као дете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.

Када Николи помреше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог наследства помагати сиротињу, делећи милостињу и удавајући сироте девојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се уверили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мирликијског.

Као архиепископ Никола је поучавао народ у вери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком месту. Младић је саветовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.