ЈОВАН ДАМАСКИН (грч: Ιωάννης Δαμασκηνός) - свети (око 675-749), знаменити богослов, један од највећих Црквених песника, одлучни заштитник иконопоштовања, независности Црквe и Православља уопште. Његов свети спомен Црква слави 17./4. децембра.

Житије

Рођен је око 675. године у Дамаску, где су Хришћани у то време живели у исламском свету као у гету. Арапи су њима управљали преко чиновника које су између њих бирали, а улога ових углавном се сводила на прикупљање дажбина за господаре. Такву функцију, са звањем “великог логотета”, обављао је и Јованов отац Сергије. По Сергијевом оцу, цела породица је носила име Мансур - арапска реч која значи победник.

Данас 13. децембра 2020. лета Господњег навршило се је 37. година од престављења протопрезвитера Александра Шмемана, декана Православне богословске академије Светог Владимира у Њујорку (Сједињене Америчке Државе) и једног од водећих православних богослова 20. века.

Прота Александар је рођен у Естонији 1921. године у породици руских емиграната. Младост је провео у Француској, где је завршио средњу школу и стекао универзитетску диплому. Такође је завршио богословске студије на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу, који је у то време био средиште руске православне науке после 1917. године.

Тропар (глас 4):

Јако апостолов первозваниј, и верховнаго сушчиј брат владицје всјех Андреје молисја:
мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.

протонамесник Драган Поповић

Покајање и подвиг представљају фунадаменталне претпоставке хришћанског живота[1]. Они су condition sine qua non живота сваког православног хришћанина, такође и његова константа: одређују почетак, средину и с(а)вршетак (τέλος = циљ, остварење), духовног живота. О овој чињеници нам сведочи целокупно црквено светоотачко искуство (предање), и толико је очигледна да не захтева додатно аргументовање. Свако инсистирање на другачијем представљању живота у Цркви (негирањем покајања и подвига или њиховим свођењем на форму), jeсте покушај његовог фалсификовања и, последично, промашај његовог циља.

Панајотис Ј. Скалцис
Професор Теолошког факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну

Смисао и предобраз лжице

Реч “λαβίς” (хватаљка, машице, лжица) од глагола λαμβάνω (узимати), означава алатку којом се узима нешто, нпр. хватаљку [1]. У литургијску праксу ушла је из Старог Завета, и то из Исаијиног виђења, који је примио пророчки дар кроз ужарени угљен који је један од серафима узео машицама са олтара, и ставио га на усне пророку [2]. Овај чин предображава свето Причешће. “Онако како је један од серафима узео угљен и дао га Исаији, исто тако и свештеници узимају хлеб, дакле тело Господа Христа и дају га народу” («Ὧσπερ Σεραφείμ ἔλαβε τόν ἄνθρακα καί δέδωκε τῷ Ἠσαΐᾳ, οὕτως καί οἱ ἱερεῖς λαμβάνουσι τόν ἄρτον, ἤτοι τό Δεσποτικόν σῶμα καί διδόασι τῷ λαῷ») [3]. Тако је израз “λαβίς” (хватаљка, машице, лжица) постао познат у целој историји литургике – евхаристијског живота Цркве, разумеван пак различито на практичном нивоу у различитим историјским периодима, све док није преовладао у облику који познајемо данас као кашичица.

“Да бих вам кроз пример представио садашње страдање, рећи ћу да је душа свакога од нас слична кандилу, при чему су добра дела уље, а љубав фитиљ на којем, као светлост, почива благодат божанског Духа. Када, дакле, понестане тога уља, односно добрих дела, онда нужно пресушује љубав, која као фитиљ постоји у души”.

Из беседе изговорене три дана након доласка Светог Григорија у Солун.

Ова славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату, између Силимврије и Цариграда. Родитељи свете Петке беху имућни и побожни људи: живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности: учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, a caма обуче његове дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише да то више не чини. Но она продужи и даље то чинити. На грдње због тога, она је родитељима одговарала да она другачије не може живети.

Одувек је Црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим посредничким молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који Црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. Првог октобра 911 године у време цара Лава Мудрога било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама.

Тропар, глас 8.

Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.

Кондак, глас 8.

Са Светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни.

Рађа се она у дому Јоакимовом, који је био код Овчијих врата и бива приведена у храм. Потом је, посадивши се у дому Божијем и хранивши се Духом Светим као маслина препуна рода, постала сасуд сваке врлине, одвајајући свој ум од сваке житејске и телесне жеље, чувајући тако, скупа са телом и своју душу девственом, као што је ваљало да чини, пошто је требало да прихвати у своје крило Бога, јер Бог, пошто је свет, у светима почива. Тако она, дакле, гаји светост и показује се светим и чудесним храмом, достојним вишњега Бога (Свети Јован Дамаскин).

Због верности Богу и Божјој правди пострадасте телом - земља се растужи; ал' спасосте душе - Небо се весели. А преци се ваши распеваше Небом, на капији Раја сретоше вас песмом: Имена су ваша у књизи вечности, улазите у Рај, децо бесмртности! Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите за нас!

У Цркви Христовој личност Пресвете Богородице је одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част.

Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил (Ис. 7, 14). Због своје непроцењиве улоге - Рођења Господа нашег Исуса Христа Спаситеља нашег, Пресвета Владичица Богородица одувек је посебно поштована, а Црква јој је богомудро, као израз поштовања, подарила Успенски (Госпојински) пост који претходи празнику Њеног Успенија.

“Најпре крв у Београду, па крв у Бијељини, па крв у Сарајеву, па крв у Младеновцу, па, како чујем, синоћ крв у Ваљеву! О, Боже велики, какви су греси наши, да нас све ово постигне? Ако су Срби морали гинути у рату, зашто да гину у миру? Ако су нас убијали непријатељи, зашто да нас убијају православни синови?”

(Одломак из беседе светог Николаја Жичког изговорене недељу 29. августа 1937. године у Горњем Милановцу)

Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или “друга Студеница”, маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за време Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из дома Немањића.

Теби, изабраној војвоткињи Христовој, која си својим благочестивим и страдалним животом и великом љубављу према ближњима стекла слободу код Господа, узносимо топлу синовску молитву: Помози нам, Мајко наша, да се спасемо од зла овога света како би једном наследили Царство Небеско и угледавши тебе у њему ускликнули: Радуј се, Преподобна Ангелина, Мајко небеске доброте и милости!

Ова преподобномученица Параскева живљаше у време цара Антонина. Она се роди у Риму од хришћанских родитеља Агатона и Политеје који ревносно држаху заповести Господње. Пошто беху бездетни они се непрестано мољаху Господу да им да једно дете. А Господ који твори вољу оних који Га се боје дарова им женско чедо, коме они на светом крштењу дадоше име Параскева, пошто се роди у петак.

Марина беше рођена крајем трећег века током владавине цара Диоклицијана у Јужној Анадолији, у Писидији Антиохијској. Беше једина кћи својих незнанобожачких родитеља.

Када имаше 5 година мајка јој умре, а пошто отац Едесије беше незнанобожачки жрец, заузет да би о њој могао сам бринути, он је предаде под старатељство жени која тајно беше Хришћанка. Далеко од идола жреца Едесија и његове богохулне вере, ова племенита жена васпитаваше Марину у Хришћанској вери и духу. Како је Марина одрастала, тако је напредовала у хришћанском учењу и врлинама. Њена вера у живога Бога беше толико јака да она добровољно одабра тежак пут мучеништва. Једног дана признаде оцу да жели да се покрсти и да као девственица постане невеста Христова. Отац то не могаше прихватити, омрзну је силно због вере њезине и одрече је се као кћери.

Када у Српској земљи цароваше силни цар Стефан Душан (1331-1355.) он око себе имађаше многе благороднике и великаше; међу њима беше и знаменити великаш Лазар Прибац Хребељановић.